„Наранџасту улицу“ треба одсећи и од страних амбасадора и од провокатора

„ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“ СЕ МОГУ УПОРЕДИТИ СА ДОПИНГОВАНИМ СПОРТИСТИМА (1)

Николај СТАРИКОВ, члан главног одбора „Синдиката грађана Русије“

• У „наранџастој револуцији“ обавезно мора да учествује локална елита. Да ли њен већи ли мањи део, више или мање утицајан, то је већ техничко питање. Али, та елита мора да поседује такве функције и овлашћења, да може, ако буде затребало, паралисати рад државног механизма или га, у најмању руку, прикочити
• Зато власт земље-жртве мора да демонстративно показује да гаранције „недодирљивости“ које су „оранжисти“ добили од спољних снага не вреде ни пет пара
• Свака „наранџаста револуција“ има своју „улицу“ са критичном масом, али су „незадовољни“ сити и обучени, имају посао и уграђени су у социјалне институције државе
• Али, ако се из уличне масе „искључи“ њен други, активни део - „сити и незадовољни“ ће изгубити катализатор свог „незадовољства“. И, остаће на улици без својих пастира, изгубивши способност да се претворе у опасну руљу, којом управљају стручњаци уз помоћ психологије управљања масовним покретима
• „Провокаторе треба одсецати од реално мирних демонстраната, који сами по себи, без провокатора, нису опаснији од умиљатог мачета“

          ПОЈАМ „наранџаста револуција“ дошао је у наш живот из Украјине.

          Тамо се, средином прве деценије новог миленијума, догодила та „обојена револуција“ која је обојила све сличне промене у политичком и јавном животу других земаља у исту боју и исти појам.

          После Украјине све промене власти у свим земљама, које су се догађале по истом сценарију, отада су постале „наранџасте“.

          Какви су то сценарији? У чему је њихова сличност и који је њихов аутор? 

          Сматра се да је саму технологију смене власти у некој земљи без проливања крви смислио Џин Шарп и описао је у брошури „Од диктатуре до демократије“.

          Проучивши ту књигу и још доста сличне продукције, схватио сам да сва „литература“ налик овој заједно са бројним конкретним методолошким упутствима прећуткује нешто веома битно.

          Разбацани делови, који се чине сами по себи хармоничним и јасним, никако не могу да се уклопе у општу, целовиту слику. У јединствену целину, која би дала ефекат „птичијег лета“ како бисмо могли да видимо све одједном и у целини. И да схватимо како се „то“ ради.    

          Шта прећуткују оци и оснивачи „наранџастих технологија“?

          Они прећуткују „цемент“ који спаја све њихове методологије. Ништа не говоре о неколико услова који омогућавају „оранжистима“ да постигну свој циљ у другим земљама уз помоћ сасвим једноставних потеза.

          Ако је умесно да се користимо аналогијама, онда бисмо могли да „наранџасту револуцију“, упоређујући је са револуцијом обичном, назовемо допингованим такмичаром.

          Тај такмичар постиже много боље резултате у поређењу са спортистом који не узима допинг, улажући при том много скромније напоре. Ако желите да одузмете спортисти предности које му пружа допинг, морате или да га натерате да се такмичи без коришћења стимулативних средстава или да га дисквалификујете. 

          „Допинга оранжизма“ има неколико. Делују они само у спрези једни са другима, а њихова неутрализација своди напоре „оранжиста“ на нулу. 

          1. У „наранџастој револуцији“ обавезно мора да учествује локална елита. Да ли њен већи ли мањи део, више или мање утицајан, то је већ техничко питање. Али, та елита мора да поседује такве функције и овлашћења, да може, ако буде затребало, паралисати рад државног механизма или га, у најмању руку, прикочити.  

          2. „Наранџаста револуција“ треба да има своју „улицу“, односно треба да постоји критична маса „незадовољних“. При чему незадовољство „незадовољних“ не треба да буде резултат њиховог безнадежног сиромаштва. Разлог за незадовољство обавезно мора да буде унутрашњи осећај да су обманути и да им се нешто ускраћује. То је најбитнији услов. Само он обезбеђује да се „улица“ држи под контролом.

          У суштини, у свим „наранџастим револуцијама“ су „незадовољни“ сити, обучени, имају посао и уграђени су у социјалне институције државе. Но, захваљујући пропаганди, они су убеђени да ће им протест обезбедити већи ниво потрошње и (или) учешће у раду институција власти.  

          Само сити, са запослењем и социјалном заштитом „незадовољни“ могу  да изразе своје незадовољство поклањајући цветове директно у руке „сатрапима крвавог режима“.  И још „твитујући“ и тумарајући градским улицама.

          Реално сиромашан човек неће да се бави тим глупостима. Он или притже кајиш или почиње да руши и уништава све што му је мрско, сваког ко ту његову мржњу оличава. Тапшати на трговима слушајући рок музику, дискутовати о вестима и упознавати се са супротним полом на маскарадним скуповима „бораца са режимом“ њему је страно услед његове потпуне и безнадежне потиштености.  

          3. Реална претња власти треба да увек долази из иностранства. Унутрашње снаге, дисидентска елита и „откачена“ у слављењу непослушности „улица“ могу само да запрљају паркове, али нису способне, као и сви „оранжисти“, да ризикују благостање, које им је поклонио „зликовачки режим“ или чак свој живот.

          Само спољне снаге представљају реалну претњу власти. Само оне могу да економски утичу на институције власти. Само оне, спољне снаге, могу да утичу на власт политички. Политички, тачкасто на поједине представнике владајуће елите, са циљем смањења нивоа отпора оних који желе да се окупе око власти. Коначно, само спољне снаге имају могућност да у крајњем случају користе војну снагу. Или у виду претњи (Сирија) или у виду реалних војних операција (Либија).  

          Прелиминарни закључак: део локалне елите и „улица“ наступају као проводник спољног утицаја и као декорација за демонстрацију слабости власти и легитимности права спољних снага да утичу на државну власт. 

          4. И последњи, најбитнији услов – гаранције спољних снага које се дају локалној елити и „улици“ да врховна власт земље неће смети да некоме нанесе „бол“. Односно, гаранције да нико неће дирати локалну елиту чак и при њеном јавном учешћу у „наранџастој револуцији“, без обзира на резултат саме „револушн“.

          То је прво о чему амбасадори утицајних земаља говоре локалној елити. То је најважнији услов да локална елита не доспе на „црну“ светску листу. То је прва тема за политички притисак који страни амбасадори и њихови повереници почињу да врше на власт локалну, чим се појаве први знаци ширења „наранџастог“ сценарија на улицама.  

          Из схватања „допинга оранжизма“ проистичу и начини на које се власти земље коју Вашингтон и Лондон желе да „демократизују“ супротстављају „наранџастој“ револуцији.  

          1. „Искључивање“ локалне елите, која је стала на страну „оранжизма“, одузимањем њене сигурности у сопствене снаге. Власт демонстративно показује да гаранције „недодирљивости“ које су „оранжисти“ добили од спољних снага, у условима супротстављања државној власти, не вреде ни пет пара.

          Односно, локална елита треба да схвати да је „наранџаста револуција“ – игра на обе половине терена. Па да положај, посланички мандат, бизнис, слобода и положај у друштву у случају недовољне лојалности властима могу реално да се изгубе.  

          2. „Улица“ не треба да се посматра као једина маса коју треба или трпети или сурово растеривати. „Улица“ као појава се дели на два неједнака дела. На већину „ситих и незадовољних“ који су продукт добре пропаганде од стране геополитичких „партнера“ и на њену „борбену и руководећу“ јединицу у виду провокатора и покретача немира. Њих ангажује једна од структура која се оријентише на спољну подршку.

          Отуд следи да ће „сити и незадовољни“ -  ако „искључимо“ из уличне масе њен други, активни део - изгубити катализатор свог „незадовољства“. И остаће на улици без својих пастира, изгубивши способност да се претворе у опасну руљу, којом управљају стручњаци уз помоћ психологије управљања масовним покретима. 

          3. Политика државне власти у земљи за оне спољне снаге које покушавају, ослањајући се на локалну елиту и „улицу“, да створе услове за капитулацију власти у земљи, која је подвргнута „наранџастој“ агресији споља, треба да се састоји од „махања руком и осмехивања“. Власт земље-жртве треба да се прави се да власт не разуме до краја суштину предложених начина решавања унтрашње политичке „кризе“, узимајући време за размишљање и да се притом смешка.

          Пожељно је смешкати се и при том дрско гледати у очи, иницирајући у исто време редовне војне вежбе са пуцањем у оном делу земље, где то може да збуни „партнере“.  И одуговлачити и са своје стране постављати нереалне услове. Плус пристајати на све у изјавама треће особе и након неког времена са негодовањем оповргавати то уз помоћ прве или друге особе.

          Упоредо треба појачано „радити“ са локалном елитом, која је крочила на тло „оранжизма“  и са оним делом „улице“ који ради као провокатор-покретач „ситих незадовољних“.

          То ће обезбедити време за маневар, омогућиће да се расплину снаге које представљају спољни притисак.  

          „Провокаторе треба одсецати од реално мирних демонстраната, који сами по себи, без провокатора, нису опаснији од умиљатог мачета“. 

          (следи наставак)

          Превела Марија Петрова