Запад никада неће победити Русију, али јој неће ни опростити што стаје на страну потлачених

„НИТКОВА ЕРДОГАНА САМ УПОЗНАО ДОК САМ ЛИЗАО РАНЕ

ПОСЛЕ ТЕКСТА О УНИШТЕЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ“

  • Русија се не може победити. Постоји много разлога за то. Један од њих је врло прагматичан: она је нуклеарна суперсила. Други је што се она обично бори за праведну ствар. И ради то свом својом снагом и свим својим срцем
  • Да није Русије, планете Земља више не би било. Барем у облику у којем смо навикли да је видимо. Запад и његове фашистичке хришћанске државе би у потпуности контролисали свет. А „ненароде“ би третирали као животиње (горе него што то сада раде) и не би било краја пљачки и уништењу
  • Турска се у више наврата сукобљавала са Русијом и готово увек губила. А у периоду између два светска рата, успела је да преживи само захваљујући помоћи Совјетског Савеза. Зато би требало два пута да промисли свој следећи корак

Пише: Андре ВЛЧЕК

        РУСИЈА је одувек била „препрека“.

        Та колосална земља спречавала је насилне планове Вашингтона, Берлина, Лондона и Париза.

        Планове, како контролисати и опљачкати цео свет.

        Али, што су благороднија дела, то су прљавији напади на њих.

        Русија се увек одликовала невероватном способношћу да мобилише своје снаге, да баци све ресурсе на постизање једног јединственог, хуманистичког и дубоко моралног циља. У њеној борби увек је било нечег светог, нечег узвишеног и изузетно важног.

        „Устани, огромна земљо, устани на смртни бој“! Управо тако почиње једна од највећих патриотских песама Другог светског рата. Када се Русија бори, за њу постоји само победа. По било коју цену.

        Русији је суђено да се бори у име целог света. Ако не верујете у судбину, никада нећете разумети чувену „руску душу“. Јер, она није питање религије: Русија је у највећем делу анархична и атеистична. Али, она верује у судбину и прихвата је.

        Осим тога, у већини случајева Русија практично није имала избора. Алтернатива победи био је само крај човечанства. А онда када је и само постојање света долазило у питање, Русија се увек подизала - жестока и застрашујућа, али у исто време невероватно дивна у свом бесу и одлучности.

        Она се борила сваком песницом своје земље, сваким срцем свога народа. И готово увек је побеђивала. Али, плативши ужасну цену - сахранивши милионе синова и кћери и падајући у море незамисливе туге и бола.

        А уз њу никада није било никога ко би је утешио. Док су још беснели пожари, док су лица мајки и супруга још увек била мокра од суза, нашу земљу су већ пљували, исмевали и понижавали вероломни западни режими и њихова пропаганда.

        Њен хероизам су омаловажавали, жртвама се ругали. Тврдећи да су - дајући свој живот за човечанство - милиони људи заправо умрли узалуд. У замену за хероизам, Русија није тражила ништа, осим две елементарне ствари: признање и поштовање. Али, никада није добила ни једно, ни друго.

        Сада се Русија поново подиже, почиње епску борбу са Исламском државом, монструозном пародијом муслиманске вере, коју су створили и наоружали Запад и његови злобни регионални прилепци.

        Русија је била приморана да делује. Јер, ако неће она, ко ће?

        После векова крсташких ратова и ужасавајућег колонијализма Запада, од Блиског истока, једне од колевки наше цивилизације, практично није остало ништа. Опљачкан и понижени, Блиски исток се претворио у бедни мозаик у служби западних клијентских држава.

        Десетине милиона су убијене. Опљачкано је све што је вредело. Социјалистичке и световне власти су притеране уза зид и свргнуте.

        Много сам радио у том региону и могу да потврдим да се, уз изузетак Африке, на свету не може наћи више жртава похлепе и варварства Запада.

        Сирија и Ирак, две очајне, пострадале и смртно рањене земље, обратиле су се Русији за помоћ. И она је пристала.

        Да, наравно, већ чујем какофонију из Европе и Северне Америке о „руским интересима“ и „сфери утицаја“. Зато што на Западу ништа није свето. И зато што се тамо ништа не ради из принципа. Јер, у све се уплићу суморни сарказам и нихилизам... Ако се Запад понаша као бандит, онда остатак света такође треба обојити истим бојама и нијансама. На крају крајева, Запад нема савезнике, нема осећања. Само интересе.

        Ово нисам ја измислио, ово су ми изнова и изнова говорили у време док сам живео и радио у уништеним деловима Африке.

        Међутим, мене није брига шта кажу у Паризу и Вашингтону. Битно ми је само оно што кажу у Ираку, Сирији и Либану.

        А ја ћу вам објаснити како тамо стоје ствари: ако одете код берберина и кажете да сте Рус - сви присутни ће устати, загрлити вас и заплакати.

        Русија никада не напада друге земље, али ако је нападнута - њен бес може бити застрашујући, нарочито за време рата. „Ко на нас мачем крене, од мача ће и погинути!“ - говорио је у XIII веку новгородски кнез Александар Невски.

        Недавни инцидент са руским бомбардером, којег су изнад Сирије обориле турске ваздушне снаге, повећава ризик од ширег регионалног рата.

        Турска, земља чланица NATO-а, заводи терор по целом региону: од Либије и Сомалије до Ирака, Сирије и својих курдских територија. Она мучи народ, убија велики број људи (укључујући и новинаре), лишава милионе њихових природних ресурса и шири (углавном новцем Катара) најекстремнија исламистичка учења.

        Упознао сам Реџепа Тајипа Ердогана пре много година, почетком 1990-их у Истанбулу када је још био градоначелник, а ја „лизао своје ране“ после објављивања текста о томе како је Запад систематски уништио Југославију.

        „Да ли говорите турски?“ - директно ме је питао. „Не баш добро, - одговорио сам. - Помало“.

         „Али разумете, шта значи име наше странке! - узвикнуо је. - То доказује колико смо важни“.

        Од првог сусрета сам схватио да је он - агресивни нитков са манијом величине и комплексом ниже вредности. Само, ни на крај памети ми тада није било да ће ићи овако далеко. А он је отишао. И зато данас страдају милиони људи у целом региону.

        Сада је оборио руски бомбардер и извршио инвазију на Ирак.

        Турска се у више наврата сукобљавала са Русијом и готово увек губила. А у периоду између два светска рата, успела је да преживи само захваљујући помоћи Совјетског Савеза. Зато би требало два пута да промисли свој следећи корак.

        Русија не „води ратове“ тек онако. Њена борба за опстанак човечанства - није ништа друго него уметничко дело, поезија, симфонија. Тешко је објаснити, али је истина. Све је испреплетено.

        Подло оборити руски Су-24 - исто је као пљунути на гробове 25 милиона погинулих у Другом светском рату. То је одвратан и глуп потез. У Русији се тако не ради. Ако желиш да се бориш, бори се лицем у лице.

        Али, ако убијаш као кукавица, окупирајући опустошене суседне земље, онда одједном на небу можеш угледати не Су-24, већ тешки стратешки бомбардер.

        Русија се не може победити. Постоји много разлога за то. Један од њих је врло прагматичан: она је нуклеарна суперсила. Други је што се она обично бори за праведну ствар. И ради то свом својом снагом и свим својим срцем.

        Да није Русије, планете Земља више не би било. Барем у облику у којем смо навикли да је видимо.

        Запад и његове фашистичке хришћанске државе би у потпуности контролисали свет. А „ненароде“ би третирали као животиње (још горе него што то сада раде): не би било краја пљачки и уништењу.

        Такозвани „цивилизовани свет“ (онај који гради своја позоришта и школе на костима других), без и најмањег отпора би ишао ка потпуној контроли над нашом планетом.

        Срећом, ту је Русија. А она се не може победити.

        То никад и нико неће успети. Запад јој никада неће опростити, то што је стала на страну сиромашних и потлачених.

        Превео: Срђан Ђорђевић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари