Тадић тврдио да сви српски генерали не вреде колико један наредник НАТО
ДОПРИНОС РАЗБИЈАЊУ ВОЈСКЕ И МЕКОЈ ОКУПАЦИЈИ ЗЕМЉЕ БИВШЕГ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ?
- Борис Тадић је одабран а затим упућен на тзв. безбедносно усавршавање у САД. Тамо ће крајем 2002. и почетком 2003. године, под легендом стручне припреме за функцију будућег председника скупштинског Одбора за одбрану и безбедност СЦГ, бити изверзиран за преузимање функције министра одбране и увести НАТО у све поре одбрамбеног система и Војске и тиме заокружити процес меке окупације
- Тадић је објавио да су земљи довољна три корпуса Копнене војске са по 6.000 припадника (команде у Београду, Нишу и Подгорици) уместо тадашњих седам, да је потребно корпус Ратног ваздухопловства и корпус ПВО ујединити у један, а од корпуса Ратне морнарице створити тзв. Обалску заштиту. А затим, након наставка „реформи”, бројност Војске даље смањивати до броја од 30.000
- Средином јула 2003. године је у касарни „Топчидер” у Београду организовао окупљање Колегијума начелника ГШ у проширеном саставу (генерали из војног врха и команданти корпуса), поводом несрећног случаја погибије војника у гарнизону Краљево. Присутне генерале је том приликом окарактерисао, и то дословно, као људе са „пиљарском свешћу”, затим „примитивцима” и „ликовима који су једино способни да гледају у танге” (доњи веш) његових секретарица
- Тадић је уклонио (наравно, заједно са члановима ВСО) последњу праву гарнитуру генерала и адмирала – ратних команданата, затим, начелника сектора и управа, укупно (до пролећа 2004. године) њих 26: 1 генерал-пуковника, 2 вице адмирала, 6 генерал-потпуковника и 17 генерал-мајора
- Доведени смо у стање да будемо војнички преслаби и безначајни на светској мапи, и као такви онемогућени да се бранимо, да нам дипломатија буде несадржајна и јалова („празна пушка”), осуђени да без поговора извршавамо све нечасне налоге, бриселске, ММФ и остале диктате, глумећи некакву војну неутралност. Неутралност у односу на лаж и истину, неофашизам и слободу, правду и неправду… са отетим Косовом и великом Албанијом у повоју и за вратом
Пише: Горан ЈЕВТОВИЋ, Фонд стратешке културе
НАКОН периода разарајућих удара на Војску Југославије у прве две постпетооктобарске године, када је брутално очишћен генералски као и део пуковничког ратног кадра, угашене најважније стратегијске групације – армије, а са њима и значајни мирнодопски и посебно ратни састави, дезангажована бројна тешка борбена техника, средства и опрема, неповратно пољуљан морал људства и у запећак гурнуте борбене тековине из одбране од агресије, када је НАТО као идеја и стварност легализован у СР Југославији и то на „партнерским” основама, уследила је, према раније утврђеном субверзивном плану, друга фаза разбијања Војске и наставак перфидне окупације земље помоћу домаћих квислиншких структура и механизама.
На чело редизајнираног Министарства одбране у новоствореној, прелазној форми, државној заједници под називом „Србија и Црна Гора”, постављен је Борис Тадић, високи функционер Демократске странке. Овај наставник психологије по занимању, раније је одабран а затим упућен на тзв. безбедносно усавршавање у САД. Тамо ће крајем 2002. и почетком 2003. године, под легендом стручне припреме за функцију будућег председника скупштинског Одбора за одбрану и безбедност СЦГ, бити изверзиран за преузимање једне од најважнијих функција. Са положаја министра одбране подићи ће ниво „сарадње” и увести НАТО у све поре одбрамбеног система и Војске и тиме заокружити процес меке окупације.
Са положаја министра одбране паралелно ће, медијски и на све друге начине, фуриозно градити политички имиџ и створити услове да већ 2004. године победи на председничким изборима и тако заокружи „командантски” процес, који ће непрекидно трајати наредних осам година.
Разуме се да овом приликом нећу износити, тачније, парафразирати по сећању, садржаје бројних строго поверљивих телеграма нашег Војног изасланства у Вашингтону, које је по службеној дужности пратило курсирање и пружало дипломатску подршку Борису Тадићу, приликом боравка у обавештајно-безбедносној заједници САД под окриљем НСА, као и у америчком Стејт дипартменту, Пентагону, Конгресу и другим државним и осталим структурама, зато што би то представљало одавање још увек строго поверљиве војне тајне.
Надам се да се телеграми и даље налазе у архиви Кабинета начелника Генералштаба и у Војно обавештајној агенцији и верујем да до сада нису уништени. Са садржајем истих је у реалном времену био упознат мали број људи. Наведена документа, као и још стотинак сличних, крију кључне одговоре и тајне у вези са оним што се десило овом народу, држави и војсци.
(Наведени курс и усавршавање у САД ће нешто касније завршити још један млади, перспективни политичар, заљубљеник у евроатлантске „вредности” и актуелни промотер НАТО – Драган Шутановац, министар одбране од 2007. до 2012. године.)
Пар недеља после именовања, у марту 2003. године, говорећи на Другој седници Врховног савета одбране, Борис Тадић је потврдио раније заузете државне ставове и донете одлуке (ВСО и Савезна влада СРЈ) да придруживање програму „Партнерство за мир” и прелаз на стандарде и процедуре НАТО представљају „приоритет реформе система одбране и војске”. Најавио је да ће се бројно стање Војске СЦГ смањивати и да у следећих пар година не треба да премашује број од 50.000 људи.
Тадић је такође објавио да су земљи довољна три корпуса Копнене војске са по 6.000 припадника (команде у Београду, Нишу и Подгорици) уместо тадашњих седам, да је потребно корпус Ратног ваздухопловства и корпус ПВО ујединити у један, а од корпуса Ратне морнарице створити тзв. Обалску заштиту. А затим, након наставка „реформи”, бројност Војске даље смањивати до броја од 30.000, организациону структуру подвргнути „даљој оптимизацији”, те већину гарнизона дислоцирати из већих насељених места и команде и јединице разместити у посебно изграђене центре за обуку.
Питање које се намеће у вези са напред наведеним – да ли је оваква пројекција „реформе” Војске и система одбране у целини, могла бити позната, након само једног курсирања (макар то било и у САД), једном социјалном психологу, који, осим што је некада давно служио војни рок, других додира није имао са том облашћу, или је он, једноставно, износио ставове врха НАТО-а?
Одговор је јасан и није потребно посебно и додатно објашњење. Уосталом, резултати до којих се дошло у наредних неколико година и континуитет свих власти од петог октобра до дана данашњег на пољу одбране, сами за себе говоре. Тадић је дословно (као и сви након њега на тој функцији) спроводио политику и циљеве Алијансе, који су пројектовани и представљени одабраним појединцима из државног и војног врха СРЈ још у пролеће 2001. године (о чему је подробно писано у претходним деловима серијала).
По преузимању функције министра одбране, Тадић је са собом довео, за питања одбране и војске, неколико потпуно некомпетентних тзв. саветника и то искључиво по партијској припадности. Доделио им је овлашћења којима су, практично, могли да кроје политику одбране, финансирање система, да утичу на тзв. реформу и пројектовање оружане силе, на кадровање, да се мешају у дневно командовање и битно утичу на функционисање организацијских целина Министарства одбране и посебно Војске.
Толико да су, не скривајући се и не устручавајући се, неретко покушавали да руководе појединим генералима из војног врха, али и командантима оперативних и тактичких састава по дубини, наметали ставове и идеје, преносили одлуке министра одбране, чинећи то врло често надобудно а понекада и веома дрско. Регистровано је и пар озбиљнијих инцидената (пример командовања служби оперативног дежурства 46. заштитне моторизована бригаде ГШ, када је умало дошло до тежих последица).
У почетку се чинило, био је такав утисак, да се не сналазе, да су жељни доказивања, да се залажу. Међутим, убрзо смо се уверили да је све била вешта глума и део јединственог сценарија – пољуљати систем, унети смутњу, поколебати прекаљени кадар, унети немир, изазвати сукобе и неслагања, пробудити сујете међу припадницима Војске и створити амбијент за даље пројектовано разарање. На платформи НАТО планова.
Да их поменемо: Горан Весић (задужен за финансије и јавне набавке), Живорад Анђелковић (за обавештајно-безбедносне послове), Бојан Димитријевић, историчар (за реформу и реорганизацију), Љубомир Подунавац (за медије и односе са јавношћу), Вук Јеремић (без одслуженог војног рока – за евроатланске интеграције и међународну војну сарадњу).
Њихово довођење била је најоригиналнија потврда лицемерја са највишег државног нивоа и доказ како у пракси изгледају резултати двоипогодишње медијске харанге и свеопште халабуке о тзв. демократској и цивилној контроли војске, департизацији оружане силе, неутралисању наслеђа 90-тих, експертској реформи и низу других измишљених и, према НАТО процедурама и стандардима, убачених флоскула и премиса, којима је огромна већина народа слуђивана и плански, преварама и лукавствима, дезинформисана.
Најблаже речено – од силне „демократске контроле”, преко ноћи смо добили Војску потпуно потчињену врховима партија и странака које су биле заговорници и носиоци беспоговорног и безусловног евроатлантизма и приближавања НАТО-у. Тако је до дана данашњег, а стање је сада још теже.
Тешко је побројати и прецизно описати бројне догађаје и активности новог министра одбране, Бориса Тадића (и пратећег персонала) поготову у почетном периоду, који се одвијао у условима заведеног ванредног стања након убиства председника Владе Републике Србије, Зорана Ђинђића. Био је то амбијент какав се из угла НАТО ментора и њихових позиција у врху новоствореног државног провизоријума, само пожелети могао. Обезбеђени су услови да се убрзано, без стриктног поштовања начела из Уставне повеље и посебно заобилазећи важеће законе: о одбрани и о Војсци (о подзаконским актима – Стратегији одбране, Војној доктрини, прописима и правилима не вреди ни писати), приступи убрзаном процесу девастирања одбране и Војске у затечном организацијском стању и основних постулата и стубова на којима је стварана скоро два века.
Како је све то изгледало у пракси, бар из угла нас који смо играли какву такву улогу у врху Војске или по дубини у командама оперативних и тактичких јединица, и били савременици праве, мале „нуклеарне бомбе”, од које се нисмо опоравили више никада?
Изгледало је јадно, бедно, понижавајуће. Било је куд и камо теже него у рату који је против нас водио НАТО 1999. године, у коме се гинуло и крварило, али, уздигнутог чела. У рату неравноправних у којем нисмо војнички поражени и у којем смо на делу показали чије су Стратегија оружане борбе и Војна доктрина, боље и квалитетније. И ко је, у коначном, у свему томе био способнији и маштовитији.
Да се подсетимо оног најбитнијег што је урадио Борис Тадић у систему одбране за годину дана, спроводећи само формално одлуке, ставове, закључке, мишљења, Врховног савета одбране и Савета министара СЦГ, а суштински, у ствари, наступајући и повлачећи потезе према раније скованом плану и смерницама НАТО ментора.
Иако је Уставном повељом СЦГ било презицно регулисано ко и како Војском СЦГ „командује” (Врховни савет одбране преко начелника Генералштаба, члан 56. и члан 6. Закона о Војсци), а ко и како „координира и руководи” (министар одбране, члан 41.), што је суштински различито, у пракси се све то брутално претворило у супротност. Тим пре што (све до краја 2007. године) нису донети нови законски прописи, већ су на снази остали: „Закон о одбрани СРЈ” и „Закон о Војсци Југославије”, из 1993. године, који су врло јасно прецизирали ко, шта, како ради и са којим овлашћењима и надлежностима располаже.
Тако је, на основу закључака са једне од седница ВСО (дакле, не према одредбама Уставне повеље и важећих војних закона), у пракси, извршено препотчињавање Генералштаба (па тако и Војске), Министарству одбране. Тачније, начелник Генералштаба је преко ноћи инкорпориран у тзв. Колегијум МО и „произведен” у једног од помоћника министра одбране, и стављен у исту раван са начелницима тамошњих сектора и самосталих управа.
Веће понижење нам није било потребно, поред тога што је званично нарушена линија субординације, и између председника СЦГ (односно ВСО) и Генералштаба (као штаба Врховне команде) вештачки уметнут потпуно нови (равноправни и паралелни) ниво (степен) у командовању. Била је то тежа повреда како Уставне повеље, тако и два важећа закона из области одбране. Подразумева се и „Правила службе ВЈ”, као најважнијег подзаконског акта, али и осталих бројних правила и прописа.
Ево шта је о томе изјавио саветник министра одбране за реформу, Бојан Димитријевић, листу „Блиц” : „Највећа промена у реформи Војске СЦГ биће промена начина схватања да је министар први човек система одбране”. И у наставку додао: „Промењена је визија непријатеља, НАТО нам је сада партнер и на томе се граде све остале процене”.
Врло брзо је начелнику ГШ потпуно противзаконито суспендовано право (и обавеза) унапређивања официра у чин пуковника, а кадровска проблематика која се односила на предлагање унапређивања у чинове генерала и вођења у служби тог највишег и најважнијег војног персонала (постављења и друга питања у вези са тим, која су била у стриктној надлежности Генералштаба), чудноватом алхемијом су стављена у надлежност министра одбране.
Наравно, позната флоскула „цивилна и демократска контрола Војске” прво је промовисана управо у овом сегменту. Тада се подразумевало (баш као што је и сада) да цивилна занимања, као што су: психолози, машински инжењери, правници, историчари, лекари и ВКВ или КВ стручњаци (са све партијским пратећим кадровима), без икаквог искуства у области одбране и посебно Војске, боље познају стање пуковничког и генералског кадра него сама војна струка. Наравно и све остало што се тиче одбрамбене и војне политике – теорије и праксе.
Било је ту и бојазни с њихове стране, зато што су непрекидно ишчекивали некакав (имагинарни) војни удар. Јер, колико до јуче су нас прозивали на сва звона и бацали дрвље и камење за све и свашта, а сада су, у име и у интересу НАТО, били у прилици да сређују стање. И знали су одлично какав удружени подухват чине и до чега ће све то довести. Наш народ лепо каже – нечиста савест увек је у страху и то се не лечи тако лако, а најчешће, никако.
Борис Тадић је са особитим задовољством користио сва могућа (не)додељена овлашћења и намењену улогу. Једина срећна околност у тој свеопштој несрећи (испоставиће се као пресудна у наредне две године, да у својеврсном бродолому накривљени брод потпуно не потоне) била је, то што је дужност начелника Генералштаба обављао генерал-пуковник Бранко Крга. Стари, искусни „вук”, поткован командирским и командантским знањима и огромним искуством, а затим и прекаљени војни дипломата и обавештајац (више година начелник чувене Друге управе и то пре, у току и након оружане агресије), а затим и заменик начелника Генералштаба од 2001. године.
Генерал Бранко Крга је ретко поштен човек, а затим и генерал. Сталоженост, скромност, стрпљење, геостратешка ширина, одсуство било какве сујете, оданост струци, науци и знању, поштовање рада и резултата потчињених као и искуства којима располажу, затим човекољубље изнад свега и брига о онима за које је био задужен кроз каријеру, његове су главне карактеристике. Ево једног, најоригиналнијег примера, који све говори – након смене Небојше Павковића са дужности начелника Генералштаба, али и више пута касније, отворено је, што на седницама колегијума НГШ, што у неформалним приликама, истицао (парафразирам): „дужност на коју сам постављен, требало је да обавља генерал Владимир Лазаревић… заузео сам, не својом вољом, његово место…”
Успевао је врло вешто у веома тешким околностима и у задатим НАТО координатама, које су представљале својеврсну мат позицију, да до краја свог мандата (крај децембра 2004. године), ако ништа друго, очува (бар што се тиче бројног стања људства и борбене технике, као и јединица) оно што је наследио након реорганизације Војске изведене према одлуци државног врха из децембра 2001. године. Није успео (јер није био у позицији, нити је имао стварну моћ), да спречи оно што је интензивно припремано и што ће бити операционализовано након његовог пензионисања, а то је – гашење корпуса и прелазак на тзв. бригадну структуру Војске која је уоквирена и груписана у три привремене (основне) командно-оперативне категорије – Копнена војска, Ваздухопловство и ПВО и Оперативне снаге, и једну никада формирану, која је названа Територијалне снаге. Процес који ће бити заокружен 2005/06. године.
Више пута ми је, резигниран догађајима, говорио, у ситуацијама када сам се налазио у улози начелника Кабинета НГШ, да је на делу „права хајдучија”, да се тзв. реформе одвијају „на о’ рук” и да ће нам Војску разорити цивили који о њој не знају ништа. Посебно је био разочаран како се третирају генерали и како се не поштују критеријуми за постављење, вођење у служби и пензионисање, али и остали, стари, искусни и проверени официрски и подофицирски кадар по дубини.
Да у вези са тим наведемо само два упечатљива примера, како је министар одбране противзаконито командовао и „решавао” проблеме у Војсци, примењујући методологију колонијалних намештеника из 19. века:
1) Догађај из средине јула 2003. године, када је у касарни „Топчидер” у Београду, наредио и организовао окупљање Колегијума начелника ГШ у проширеном саставу (генерали из војног врха и команданти корпуса), поводом несрећног случаја погибије војника у гарнизону Краљево. Тада је потпуно сумануто, али и вешто глумећи хистерију, ненадлежно, противу прописа о војној дисциплини, ни криве ни дужне, посмењивао: команданта Ужичког корпуса, генерал-мајора Миливоја Бојовића, затим, команданта бригаде, команданта батаљона у којем се ванредни догађај десио, начелника безбедности у бригади и командире основних јединица.
Са собом је водио преко 20 новинара, ТВ сниматеља и фотографа, које је према раније утврђеном сценарију, искористио, да након вештачког прекида састанка, одмах стави у манипулативни пропагандни погон.
Током састанка је, потпуно непримерено се обраћајући присутнима речником недостојним чак и за ријалити програме, изазвао тежи инцидент са начелником ГШ, коме је забранио да се обрати у првом делу, али и са присутним замеником министра одбране, Вукашином Марашем, који је смогао снаге да смирује ситуацију и практично се стави у одбрану војног врха.
Присутне генерале је окарактерисао, и то дословно, као људе са „пиљарском свешћу”, затим „примитивцима” и „ликовима који су једино способни да гледају у танге” (доњи веш) његових секретарица. А онда је тај део обраћања зачинио следећом реченицом: „Сви ви заједно (генерали), не вредите колико један наредник НАТО пакта!”, отворено претећи да ће предузимати ригидне мере у наредном периоду. Тако је и било, и још горе.
Како не би било сумње у напред наведено – скупу је присуствовало, поред 25 генерала, нас тројица пуковника. Одсутно је било неколико генерала по основу годишњег одмора, међу којима и Владимир Лазаревић, што је, могу да тврдим, по Тадића у том тренутку била срећна околност.
2) Догађај с јесени 2003. године, када је Борис Тадић, мимо устаљених правила и процедура и мимо воље и одобрења начелника Генералштаба, као и команданата корпуса, сазвао састанак са млађим и одабраним старешинама Војске из више јединица по дубини, ранга команданата батаљона и командира чета. Њих нешто преко педесет до чина мајора (уколико ме сећање добро служи), али тако што је забранио да том скупу присуствује било ко други по дужности и чину вишим од њиховог, као и надлежне старешине из команди јединица и установа.
Потпуно неуобичајена и непримерена активност, супротна свим могућим прописима, чиме је недвосмислено починиио тежу злоупотребу функције министра одбране.
Циљ састанка – најпростије речено, испирање мозгова и почетни кораци у преобликовању свести млађег војног кадра на евроатлантским „вредностима” и постулатима и пласирање флоскула и фраза о реформи Војске.
У просторији у којој се одржавао скуп затекао се, по службеној дужности и по наређењу начелника Управе за морал ГШ, један потпуковник задужен за протоколарне активности – прихват наведених официра, смештај, техничка и друга питања. У току активности Тадић га је накнадно спазио, одмах искалио бес, истерао из просторије, оценио то као праву малу заверу и наложио начелнику Генералштаба, након завршетка састанка, да се случај испита, а наведени старешина из Управе за морал, санкционише.
Покушаји да се објасни из војничког угла зашто је до неспоразума дошло, наравно да нису успели, нити су имали било каквог ефекта.
*
Пре него завршимо ретроспективу једногодишњег министровања Бориса Тадића (у следећем, шестом наставку - због обима садржаја), овај, пети део, крунисаћемо са још два примера, који на најоригиналнији начин одсликавају његове „домете” и „резултате” у процесу „реформи”:
а) Пензионисао је (наравно, заједно са члановима ВСО) или, прецизније речено, уклонио последњу праву гарнитуру генерала и адмирала – ратних команданата, затим, начелника сектора и управа, укупно (до пролећа 2004. године) њих 26: 1 генерал-пуковника, 2 вице адмирала, 6 генерал-потпуковника и 17 генерал-мајора.
У историју су, на понижавајући начин, у пуној животној и професионалној снази, отишли легендарни ратници, којима су и НАТО стратези незванично одали признање:
- Владимир Лазаревић, командант 3. Армије, ратни начелник штаба Приштинског корпуса Верољуб Живковић, затим Љубиша Стојимировић, ратни начелник штаба 3. Армије, адмирали Миливоје Павловић и Радомир Грујић, Радојко Стефановић, командант Приштинског корпуса (у рату главни оперативац), Милорад Ступар, начелник Управе пешадије, Миливоје Бојовић, командант Ужичког корпуса, Миломир Марковић, командант Нишког корпуса, Бранислав Дашић, начелник Сектора за позадину Генералштаба, Радослав Шкорић, начелник Обавештајне управе, Милан Карајовић и Фезер Бранко, руководиоци Сектора за организацијско-мобилизацијске и персоналне послове, Радомир Гордић, начелник Управе ВОЈИН, Златоје Терзић, начелник Сектора за школство и научно-издавачку делатност, Вукајло Чађеновић из Подгоричког корпуса и други генерали.
б) Реализујући задатке које је од НАТО стратега прихватио а затим и спроводио пре него је СЦГ званично примљена у програм „Партнерство за мир”, фингирајући тзв. реформске захвате, створио је услове и повукао бројне потезе, којима је процес разбијања Војске и њених борбених и осталих ефектива, од 2004. године убрзано настављен.
Ево изузетног примера који нема везе са тенковима, артиљеријом, ракетним и осталим, строго борбеним средствима, а који недвосмислено потврђује какви су се штеточински и суманути процеси одвијали, а да тога већинска српска јавност није ни била свесна, нити је до данас информисана.
Од 2004. до краја 2007. године дезангажована су из јединица и састава Војске, а затим распродата, ускладиштена (у већини пропала) или потпуно уништена, рецимо, следећа средства и опрема која је припадала роду Инжeњерије:
- камиони за понтонске паркове – преко 270 комада,
- аутомобили за реморкере – преко 80 комада,
- минополагачи – око 50 комада,
- тешке дизалице – преко 50 комада,
- тешки лансирни мостови – око 35 комплета,
- амфибије (транспортери) – око 20 комада,
- тенк-носач моста – преко 50 комада,
- реморкери свих типова – преко 180 комплета,
- аутомобили за реморкере – око 80 комада,
- гумени чамци – више од 1.500 комада,
- ванбродски мотори – преко 1.000 комада,
- дозери – преко 250 комада,
- грејдери – преко 60 комада,
- ваљкови – око 20 комада,
- ровокопачи и копачи – преко 150 комада,
- утоваривачи – преко 200 комада,
- камиони кипери – преко 300 комада,
- вучни возови – преко 60 комада,
- велики понтонски и лансирни мостови – преко 20 комада
- противпешадијске мине (нагазне и потезне) – преко 120.000 комада,
- противтенковске мине – око 290.000 комада,
- експлозив (тротил и пластични) – преко 550 тона (550 хиљада кг).
Бивша Војска Југославије је (уколико се саберу инжењеријска бригада Генералштаба, армијски инжењеријски пукови, инжењеријски батаљони по корпусима и бригадама, као и чете и остале самосталне јединице тог рода), располагала укупно (приказано математички а не структурно) са еквивалентом од 102 (сто два) батаљона инжењерије.
Данашња Војска Србије, од 2006/07. године, располаже са 5 инжењеријских и 2 понтонирска батаљона. Укупно 7 (седам) батаљона.
То се зове „реформа” Војске – однос уништеног према сачуваном: 15 (петнаест) према 1 (један).
Зашто смо изашли на крај са НАТО агресорима 1999. године који нам војнички нису могли ама баш ништа, а поготову не да нападну копненим снагама? Један од одговора се налази управо у претходним пасусима.
Зашто нас последњих 15-так година бесомучно понижавају и черече Србију по свим шавовима, не бирајући начине и средства? Одговор је исти.
Доведени смо у стање да будемо војнички преслаби и безначајни на светској мапи, и као такви онемогућени да се бранимо, да нам дипломатија буде несадржајна и јалова („празна пушка”), осуђени да без поговора извршавамо све нечасне налоге, бриселске, ММФ и остале диктате, глумећи некакву војну неутралност. Неутралност у односу на лаж и истину, неофашизам и слободу, правду и неправду… са отетим Косовом и великом Албанијом у повоју и за вратом.
И у коначном, присетимо се тешких поплава из 2014. године, које су изазвале праву катаклизму, када је колико толико постало јасно овоме слуђеном народу да се са војном техником нешто десило, и да је нема ни приближно у мери као деценијама уназад. Нема чамаца, нема амфибија, нема грејдера, дозера, понтонских мостова…
Остала је само воља и жеља припадника Војске да помогну свом народу.
И сећање на једно славно време.
