НАРОЧЊИЦКА: Русија је велика сила без које свет не може да сарађује

ЕВРОПА СЕ ДЕХРИСТИЈАНИЗУЈЕ И БРИШЕ ГРАНИЦУ ИЗМЕЂУ ДОБРА И ЗЛА, АЛИ КРЕЋЕ У НОВИ „ДРАНГ НАХ ОСТЕН” (КРАЈ)

• Француској је било потребно 30 година да искорени корупцију, укључујући и најстроже законодавство које уништава будућност чиновника ако се разоткрије. Французима је било потребно да у јавном мнењу формирају апсолутну неприхватљивост корупције за пристојног човека, посебно у политици
• Русија мора да иде напред, за њу је погубна како изолација, тако и растварање у пројектима који су њој страни. Али, успешно напредовање и развој могући су само ако се не разруши садржајно-стваралачко језгро континуитета  руског живота и не заборавља да су Руси државотворни народ, оснивач и суштина руске државе. Без Руса неће бити Русије!
• Младим Французима сам у једном разговору рекла: Ви сте вероватно уверени да се свако ко макар реч каже против Путина одмах нађе у затвору. А да ли знате да се код нас четвртком на ТВ емитује „Појединок” (Двобој), емисија у којој опоненти тако нападају једни друге и власт да је тако нешто незамисливо у Француској?!
• Групу „Пуси рајот” нису затворили зато што су њене чланице певале „Богородице, отерај Путина”, (кад су то певале на другим местима - нико их није дирао, оне су то певале више пута), него зато што су покушале да изједначе цркву и олтар са клубом. У томе је био њихов свесни изазов
• Запад се оволико ухватио за Украјину јер жели реванш, јер се сва корист за Запад у Украјини мери само геополитичком штетом коју они замишљају да нанесу Русији

         МОСКОВСКИ лист „Столетие” објавио је разговор са Наталијом Нарочњицком, председницом Фонд историјске перспективе и руководиоцем Института за демократију и сарадњу.

         ФАКТИ ојављују други део тог разговора:

• Али, Аустралија је, ипак, периферија западног света...

         -Наравно, зато јој је за сада то дозвољено.

         Када смо у јулу организовали округли сто на тему „Заштита породице и права детета – заједничка борба Русије и Европе”, окупило се веома много људи. Присуствовала је бивши министар за стамбену градњу Француске, Кристина Бутен, која је као посланик на све начине покушавала да спречи у парламенту закон о истополним браковима, затим, Беатриса Бурже, храбра жена која је постала својеврсна икона свих протестних манифестација (она је организовала и формирала организације када су одржане демонстрације са два милиона учесника). Дошли су и наши депутати, Јелена Мизулина и Олга Баталина. Оне су и ту и у Лајпцигу бриљантно наступале. Наши, руски либерали их опањкавају, али, како су се само оне држале! И Олга Баталина и Јелена Борисовна Мизулина, доктор правних наука! Без иједне сувишне емоције, без икакве политичке галаме, само правна страна ствари... Французи су записивали аргументацију наших депутата, видела сам како праве концепте. У својим излагањима Французи су истицали: ви имате слободу речи, ви не дозвољавате мањини да гази оно што је свето за већину...

         Карактеристично је да чим ми организујемо нешто озбиљно што дотиче одређени нерв, одмах се на неким сајтовима појављују ироничне опаске, њих то нервира. Појављују се и очигледне измишљотине, наводно, ИДС живи на рачун новца из Кремља и „Газпрома”. А „Газпром” ни једном ни пару није дао. Из државног буџета ни за лек не добијамо, само наменске донације пословних структура.

• Значи, ИДС функционише на рачун средстава пословних структура?

         - Апсолутно, и ни на каква друга. Иако су, наравно, измислили разне приче и о мени, наводно сам ја тамо, ништа не радим и једем остриге уз вино. Заправо, ви, моје блиске колеге, знате да сам од самог почетка поставила услов да не прелазим у Француску, да нећу напустити ни Фонд историјске перспективе, ни моју мајку која је тада умирала прикована за постељу, ни све оно што ми је најдраже.  Сем тога, рећи ћу: наш институт у Француској није део неке руске друштвене организације. То није дописни биро, то је независна европска НВО која је регистрована по закону Француске о некомерцијалним асоцијацијама још из 1901. г. Тамо је могуће радити на сталној основи само ако се постане порески обавезник Француске и добије специјална виза за право на рад.

         Ја имам обичну визу према којој током године не може да се борави дуже од 180 дана, а мени и није потребно више, чак и тај лимит не искористим до краја. Живим у Москви и редовно, једном месечно, долазим у Париз где ИДС организује округле столове и конференције, или, као што смо радили 2013, организујемо активности у другим европским земљама.

• Шта покреће пословне структуре које финансирају делатност ИДС-а?

         - Пословне структуре довољно разумеју међународну политику и нису заинтересоване мање од државе за повољне друштвене услове за своју делатност у иностранству. Зато не треба мислити да је само неко апстрактно чудовиште – држава, заинтересована за поимање Русије. Ја никада нисам постављала себи циљ да тривијално, свим истинама и неистинама штитим било какав идеализовани имиџ.

         Један од првих семинара који смо одржали био је посвећен упоређивању антикорупцијског законодавства Француске и Русије, што уопште није било у корист Русије! Ми смо тек почели да се боримо са корупцијом и разуме се да само бучним процесима и хапшењем лица високог ранга такво зло није могуће искоренити. Потребне су деценије свеобухватне политике на свим нивоима, о чему нам је говорио и француски правник, члан Државног савета, Оливије Форкал, који је, иначе, добронамеран према нама:  „Не брините, ако сте започели, значи, успећете. Крајем 60-их година у Француској се ниједно питање није решавало на начин којим треба да се решава у демократској држави. Само телефонским позивима, узајамним услугама и митом”.

         По његовим речима, све је било корумпирано, од дна до врха. А било је потребно 30 година да се искорени, укључујући и најстроже законодавство које уништава будућност чиновника ако се разоткрије. Нажалост, код нас не уништава, већ он понекад исплива на другом месту, иако не увек. Било је потребно у јавном мнењу формирати апсолутну неприхватљивост корупције за пристојног човека, посебно у политици. Значи, 30 година – за то да би се тај грех сузио до личног греха појединца, зато што се грешна човекова природа не може савим искоренити.  

         ... Желела бих да кажем о Институту још нешто. Ја живим у Москви, путујем по читавој Европи, напорно је, реални план је такав да, на пример, данас треба организовати и наступати заједно са чешким научницима на огромној конференцији о Минхенском споразуму у згради парламента у Прагу, а сутра – у Женеви о људским правима и заштити хришћанске мањине у Сирији у присуству Нави Пилеј – врховног комесара ОУН-а за људска права. Иначе, то је био огроман успех ИДС-а, ми смо урадили оно што може да уради само невладина организација – позвали смо из унутрашњости Сирије угледне локалне лидере сиријских заједница, представнике сиријских католика, добили смо видео снимак обраћања муфтије Сирије, позвали смо Иркињу М. Магуајр, добитницу Нобелове награде.

         То је био велики успех нашег института и ИППО (Императорске православне палестинске заједнице). Ми смо урадили оно што је могла да уради само невладина организација, будући да НВО може да иницира такозвану „паралелну активност” (side event), као део званично одобреног програма заседања Савета ОУН за људска права.

• Иако су, колико ми знамо, ресурси и број запослених у институту веома скромни...

         - ИДС има само шест људи, укључујући мене, мог заменика, директора програма за истраживање, Џона Локленда, директора-менаџера, књиговођу и још два сарадника – сајт на три језика и послови организације рада. Ми имамо мало особља, али мислим да је то сасвим довољно и не желим ништа да повећавам.

• Фонд историјске перспективе, Ваше главно дело, 2014.  напуниће 10 година...

         Да, заиста, то је мој драгуљ! О таквом фонду сам маштала још од 90-их година, али сам схватила да се без статуса ти снови неће тако једноставно реализовати. А онда сам постала депутат партије „Родина” и то је, по мом мишљењу, најизразитији период у нашој Думи...

• У „Родину” су се сви много надали...

         - Да, тако је. Имали смо необичну партијску групу! – 11 магистара и доктора наука, уопште, велики део партије нису чинили професионални чиновници већ стручњаци у свом послу. Значи, ако је из армије – онда је стварно из армије, ако је из академске средине, онда је из ње директно и узет. Ја сам из таквог института и никада нигде нисам била чиновник. 

         Желела сам да оснујем центар са широким спектром анализа, који би кроз призму православне свести проучавао феномене савременог живота, било да је то економија, безбедност, спољна политика, друштвена свест, али да то буде световни руски аналитички центар.

Чланице групе „Pussy riot”

• Да ли су се ваше идеје оствариле?

         - Мислим да јесу. Погледајте, на пример, серије књига објављених у оквиру нашег издавачког програма, а уз то како су компетентни и веома различити интернет ресурси Фонда – „Перспективе” и „Столетие”! какве округле столове и конференције одржавамо! На који ниво позивају наш Фонд да учествује, за које теме смо дорасли! Први светски рат и Велики Отаџбински рат, интерпретација историје, друштвена свест, идеологија руског грађанског покрета, проблеми демократије и социологије савремене Русије... Иза тога је огроман рад, ерудиција, широко мишљење свих наших сарадника, оснивача интернет-ресурса, иза тога су године стварања, стицање аудиторијума и поштовања од стране експерата академских кругова, а већ 2014. имаћемо 10 година! 

         - Срећна сам што се временом окупио тако изузетан тим запослених, прецизније, сарадника и колега, јер међу нама нема само извршилаца! Сви смо ми идеолози и учествујемо у самој идеји Фонда. Има веома много изузетних људи, било је и у почетку и ја сам им веома захвална, али, постепено су остали људи без егзалтације, спремни да стрпљиво стварају фини вез свакодневног рада на пољу друштвене историјске и националне свести и израде за сваког од нас, али и за све на општем националном дневном реду.

         Русија мора да иде напред, за њу је погубна како изолација, тако и растварање у пројектима који су њој страни. Али, успешно напредовање и развој могући су само ако се не разруши садржајно-стваралачко језгро континуитета  руског живота и не заборавља да су Руси државотворни народ, оснивач и суштина руске државе. Без Руса неће бити Русије!

         Ми смо наш центар назвали – Фонд историјске перспективе, али перспектива може да се види само ако се зна ретроспектива, односно наша прошлост, повезује са садашњошћу и будућношћу у широком светском контексту идеја и догађаја. Ми полазимо од континуитета наше историје, не избацујемо ниједну страницу из ње и настојимо да сагледамо искушења наше земље, народа, са веће временске дистанце, кад може да се ослободи од робовања тренутним политичким предрасудама, колико је то могуће, наравно. А ако говоримо о ХХ веку, толико драматичном, о којем још нису престале полемике и још дуго неће престати, по мом мишљењу главно је - било би погрешно остати, као раније, на једној страни. 

         Треба се сетити Карамзина: „Све то, ми смо створили, дакле – наше је”, то је понављао познати историчар и мој саветник, Анатолиј Филипович Смирнов, и ја понављам.

         Фонд историјске перспективе пружао је огромну концепцијску подршку ИДС-у, посебно током прве половине његове делатности. То је такође улазило у мој план, јер не може нешто да се започне на пустом месту. То је омогућило да се у рад европског института укључи огроман број умних и професионалних експерата – истомишљеника, који су повезани са Фондом историјске перспективе. Они су долазили и наступали у Паризу и Бриселу, у Немачкој и Италији, на округлим столовима, износили своје идеје и аргументе и показало се да су веома тражени зато што ми имамо веома компетентне експерте-полемичаре. 

• Ипак, ваш рад и у ИДС-у и у Фонду, „покосио” је ваш сопствени научни рад...

         - Потпуно, нажалост. Сада се ја на прави начин не бавим науком. Ослањам се на оно што сам раније написала, осмислила, назначила или припремила, што још није ни објављено. Имам, наравно, много планова, али треба бити реалан: тешко их је остварити при таквом начину живота и толиким притиском неусклађеног распореда и дана и недеље, службених путовања, наступања на различите теме. Ипак, искуство које се добија у тим дискусијама нема цену. Држиш руку на пулсу становишта које се сада развија у Европи.

• Тим пре, што ми слабо знамо како се то код нас одвија.

         - Да, ни они о нама ништа не знају. У погледу Русије свуда је и на сваком кораку свеопшта неупућеност. На пример, када смо први пут добили позив, учествовала сам у Француској на „Годишњој трибини штампе”: у неком региону организује се заседање два или три дана, долазе водећи новинари, локалне власти дају салу и долази публика. И нас су позвали. Може се рећи, ја сам тамо „одбијала ударце”. У сали је било много младих људи, мислим да су били из локалног лицеја, што је веома важно. И баш се говорило о „Пуси рајот”, и о нашем закону о породици и о њиховим законима.

         Рекла сам отворено да признајем велики број грехова наше земље, да се ни мени не допада све, на пример, као депутат гласала сам против закона о изборима и предвидела да ће га, ипак, касније кориговати и сад су га променили. Али, рекла сам им: онај изглед Русије који се види на локалним медијима – то је карикатура која нема ништа заједничко са стварношћу. Кажем, ви сте вероватно уверени да се свако ко макар реч каже против Путина одмах нађе у затвору. А да ли знате да се код нас четвртком на ТВ емитује „Појединок” (двобој), у којој опоненти тако нападају једни друге и власт да је тако нешто незамисливо у Француској. И то је истина. А тек ако погледате канал „Дожд”, онда тако нешто у Француској заиста никада у животу нећете видети.

         „Пуси рајот” су затворили не зато што су певале „Богородице, отерај Путина”, (кад су то певале на другим местима нико их није дирао, оне су то певале више пута), него зато што су покушале да изједначе цркву и олтар са клубом. У томе је био њихов свесни изазов. То, да оне не воле Путина знају сви, и на Болотни трг су ношене  тако злураде и увредљиве плакате какве се на Западу не могу видети. Била сам приморана да и то кажем пошто о томе они нису могли да сазнају из других извора. 

• Ипак, приметно је да у међународној политици Русија повећава углед, одиграла ја значајну улогу у сиријском конфликту, у заустављању удара који је изгледао неизбежан. Или, ако узмемо догађаје у Украјини... Шта ви мислите – мења ли се лик и утицај Русије у свету?

         - Ја видим следеће: то што је Русији пошло за руком да спречи удар по Сирији, који се чинио неизбежним – то је велики успех који није само променио сиријску ситуацију, сачувао је свет од експлозије са катастрофалним последицама, па и светског рата, при том са верском димензијом. Тај заокрет променио је однос политичких снага, показао да је Русија велика сила без које свет не може да сарађује. (Донекле, Запад се тако ухватио за Украјину – жели реванш, јер сва корист за Запад у Украјини мери се само оном геополитичком штетом коју они замишљају да нанесу Русији).

         На Западу су политичари једноставно били запањени виртуозном шаховском партијом Русије. Штавише, ми смо то учинили префињено, такође и са становишта дипломатије и високе политике. Обратите пажњу, ради спасавања ситуације ми смо помогли и Америци да се повуче и не изгуби образ. Они су сами себе сатерали у такав ћошак да нису знали како да се избаве... И на крају Русија је стекла огроман углед, а позиције западних земаља почеле су да се мењају.

         - Ја сам уверавала своје европске саговорнике да ће Европа прва страдати због катастрофе у Сирији, а не Русија. Русија може да има материјалне губитке, али крах међуконфесионалне равнотеже у читавом региону и свету најпре ће ударити по Европи. Огромна гомила опијених крвљу, раздражених фанатика, јурнуће у Јордан, у Либан, у Италију, у Француску – било где, а прва жртва биће Европа која мора да буде свесна колико је самоубилачка њена позиција.

         Тако да треба вести свој фини вез. Не треба себе прецењивати, нису потребне никакве бучне кампање и победнички извештаји „планова за одговор”. Ту треба савесно радити, не губити вољу, не очекивати брзе победе и резултат ће сигурно доћи! Јер, „све треба радити, не брзо и не одмах исправно, да се не погорди слаби човек” – тако ме је некада поучавао један мудри свештеник!...

         Разговарао Алексеј Тимофејев

         Превела

       Ксенија Трајковић