Москва се бори за целу Украјину и вратиће је Руском Свету

ПРЕГОВОРИ У МИЛАНУ ПОКАЗАЛИ ДА ЈЕ ЗАПАД ИСЦРПЕО

СВЕ МОГУЋНОСТИ ПРИТИСКА НА РУСИЈУ

Разговори у Милану

• Русија се бори за очување у својој орбити читаве Украјине - па Новоросија, нарочито у њеним садашњим границама, представља само облик те борбе
• Ико ће платити украјински дуг, Немци неће моћи да купе Украјину, чак неће уплатити ни прву рату за то - јер се Руски Свет не продаје ни на велико, ни на мало
• Пре двадесет и пет година Русија је (упркос позицији Запада) поклонила Немачкој њено мирно уједињење. Зато би Немци требало да се сећају тог непроцењивог руског поклона. Међутим, засад се сврставају уз оне који терају Русе да крвљу плаћају спајање нашег народа. А то је, благо речено, кратковида политика

Пише: Петар АКОПОВ

        ПРЕГОВОРИ у Милану показали су да је Запад у борби за Украјину исцрпео све могућности притисака на Русију, а Москва, напротив, појачава притисак и нема намеру да се одриче својих стратешких циљева.

        Европа ће морати и тактички да плати за Украјину, посматрајући како „незалежна“ све више зависи од понашања Новорусије и Русије.   

        Cудећи према реакцији Запада поводом резултата преговора Владимира Путина у Милану, тамо се још увек надају да ће им Русија препустити Украјину - под притиском санкција и због жеље да сачува везе са Европом.   

        Овоме се надају далеко не сви западни политичари - једни захтевају ригорозније санкције како би Москва више осетила пад стандарда због конфронтације и одустала од Украјине, други, напротив, сматрају да треба тражити неки компромис, залажу се за ублажавање притиска и генерално да се гаси сукоб, покушавајући да сачувају Украјину у виду федерације, одрекавши се њених евроинтеграција и гарантујући јој неутрални статус.

        У ову другу групу спадају не само присталице јачања самосталности Европе и очувања веза са Русијом - ради противтеже зависности од САД, већ и проатлантски политичари који добро познају историју сукоба Русије са Западом. Баш они и позивају да се не иде предалеко у притисцима на Москву - како не би испровоцирали Русију на асиметричан одговор Украјини.  

        Међутим, основна линија - како САД, тако и ЕУ - ипак је у томе да правац евроинтеграција, односно одвајање Украјине од Русије, треба да буде настављен - а да би се то омогућило, треба блокирати Москву. У принципу, чак и многи „атлантисти“ били би спремни да дају Русији не само Крим, већ и данашњу Новоросију - ако би се одрекла остатка Украјине.

        О томе се, наравно, не говори гласно, али се подразумева - узимајте Доњецк и Луганск, само одступите.

        Ако би Русија данас признала Новоросију - то би за САД био велики успех. Зато, када је Путин у Милану - када је говорио европским лидерима да Русија не жели подељену Украјину и претварање Донбаса у ново Придњестровље (што су открили Камерон и Ромпеј) - био апсолутно искрен.    

        Русија се стварно бори за очување у својој орбити читаве Украјине - па Новоросија, нарочито у њеним садашњим границама, представља само облик те борбе. Било би чудно, ако би Путин објашњавао Меркеловој и Оланду смисао који уноси у појам „неподељена Украјина“. Међутим, у Русији то схватају без додатних објашњења. Полазећи од овога, и треба процењивати оно што се догодило у Милану.   

        Западу, у суштини, одговара само једна варијанта понашања Путина: да објави да ће омогућити предају Кијеву контроле над границом између Русије и Украјине, да Новоросија мора да одржи изборе за украјински парламент, а за своје локалне органе управљања у складу са „законом Порошенка“.

Петар Порошенко у Милану

        Према резултатима из Милана, јасно је да Запад схвата да није успео ништа да издејствује од Русије - мада се Путин држао као да се слагао са жељама Запада. Причао је о недељивости Украјине, чак ј, вероватно климао главом док се говорило о граници и о изборима.

        Уз само једно указивање: Кијев о томе треба да се договара са Доњецком и Луганском.  

        То није пребацивање одговорности - „откинули су парче Украјине, а сада кажу да немају ништа с тим“ - већ је то тужна за Кијев (и Запад) реалност. Морају да се договарају са сопственим народом, са свима, укључујући оне који нису хтели да иду на Запад, уместо што уништавају земљу, покушавајући да је отргну из Руског Света.

        Да ли је немогуће договорити се?

        Па Кијев то није ни хтео јер је после фебруарског преврата покушавао да учврсти „европски избор“, а затим пје започео и „антитерористичку операцију“. Зашто се онда чудити што се не поштују протоколи из Минска?   

        Заиста, тачке о граници и изборима постоје у споразуму из Минска - међутим, проблем је у томе што нико, чак и приликом потписивања тог документа, није веровао у могућност његове реализације и нико то није ни планирао. Сада, када је протекло месец и по дана, рачунати на тако нешто потпуно је бесмислено.

        Формално се и Запад и Русија понашају као да мински протокол треба да се поштује - али Запад прича о неопходности контролисања границе Украјине и Русије, а Москва указује да још увек није завршено разграничавање украјинске војске и војске Новоросије, због чега и даље траје паљба и гину људи. Препирка може да траје у недоглед - али време за примирје истиче.

        Протоколи су у Минску потписивани да би се зауставиле опсежне војне акције. Тај циљ је углавном остварен јер се пуца и воде борбе само на појединим деловима фронта.

        Примирје је било важно и за Кијев и за Новоросију.

        Порошенко је морао да одржи изборе - и после њиховог одржавања, рат може да се настави у сваком тренутку. Без обзира, што су резултати избора практично познати (Порошенко ће добити контролу над Врховном Радом), ипак они представљају симболичан Рубикон.  

        Као прво, у њима неће учествовати милиони становника Новоросије, као друго - нови украјински парламент ће још више заљуљати и без тога руинирану грађевину украјинске државности.  И најважније: недељу дана после избора биће одржани избори у Новоросији и почеће грејна сезона на Украјини.

        Ови други избори ће учврстити статус отцепљене државе, а зима ће тражити руски гас.  

        Кијев никако не може да избегне изборе - једино да започне нову фазу рата. Од тог апсолутно самоубилачког корака се суздржава само због страха од директног мешања Русије. Мада, војска Новоросије и без тога може не само да издржи ударац, већ и да пређе у офанзиву. Чињеница, да Кијев не жели да повуче војску од „линије додира“, показује да се тамо спремају за обнављање ратних активности - и када то почне, обе стране ће оптуживати једна другу за кршење примирја.    

        Гасни проблем је у Милану имао једно од централних места. Током њих је Путин искористио све јаке стране руске позиције.

        Европљани се плаше смањивања испорука из Русије у случају да Украјина почне да краде гас? Добро, платите Русији украјински дуг, онда ћемо ми почети са испорукама гаса Кијеву и они неће морати да краду. Не желите да платите за Украјину? А зашто ми морамо да платимо не само њене рачуне, већ и за вашу романсу са њом - увлачите Украјину у процес евроинтеграција, одвајате је од Русије и све то за рачун „руских империјалиста“?  

Ангела Меркел и Владимир Путин у Милану

        Плод тог става је већ сазрео: ових дана ће Европа дати Украјини новац и натераће је да врати Русији дуг.

        ЕУ отвара буђелар само зато што не жели застој у испорукама - Европа не жури да троши новац на одвајање Украјине од Русије, не због свог дефицита или због похлепе, већ зато што није сигурна да се сам процес „развода“ Украјине и Русије неће изјаловити у било ком тренутку.   

        Јасно је да плаћање дела дуга не гарантује да неће бити нелегалног узимања гаса приликом транзита, али сама чињеница да Путин узима Меркеловој новац, битна је са психолошког становишта.  

         „Не покушавајте да преварите Русе - они увек долазе по свој новац“, - ове речи свог претходника Бизмарка канцеларка добро зна, такође зна, као и то како далеко могу да иду Руси које су Немци преварили.

        У садашњој ситуацији, за Русију новац има секундарно значење - зато што је у украјинској кризи у игри нешто што не може да се купи ни за какве билионе евра: јединство руског народа и територије чији део западни „партнери“ покушавају да отргну.   

        Плативши украјински дуг, Немци неће моћи да купе Украјину и чак неће уплатити ни прву рату за то - јер се Руски Свет не продаје ни на велико, ни на мало.

        Пре двадесет и пет година Русија је (упркос позицији Запада) поклонила Немачкој њено мирно уједињење. Зато би Немци требало да се сећају тог непроцењивог руског поклона. Међутим, засад се сврставају уз оне који терају Русе да крвљу плаћају спајање нашег народа. А то је, благо речено, кратковида политика.  

        Превела

Марија Петрова