Кијев сања о крстарећим чудо-ракетама којима би могао да гађа Москву

МАНТРА О РАКЕТАМА „НЕПТУН“ КОЈИМА НИ РУСКИ ПРО/ПВО СИСТЕМИ С-400 ТОБОЖЕ НЕ МОГУ НИШТА

• У украјинске медије „цуре“ фантазирања о крстарећим и балистичким ракетама које треба да буду распоређене у Подкарпатју, у првој и јединој украјинској ракетној дивизији са седиштем у граду Хмељницки. Тај пројекат већ има хиљаду назива, а „Ољха“, „Нептун“, „Борисфен“, „Сапсан“, „Коршун“, „Гром“ су нека од најбезазленијих имена. „Ракетни колац у срце Русије“ - је најоштрији назив
• Украјина није имала, нити тренутно има, капацитете за производњу крстарећих ракета. Ипак се у војном заводу „Јужмаш“ родила идеја о развоју мултифункционалне ракете коју су испрва назвали „Борисфен“, а затим, након промене производних циљева - „Сапсан“. Та универзална ракета је требало да уништава циљеве на удаљеностима од 30 до 489 километара, у зависности од конфигурације. Али, ти кокаиниски снови су окончани 2011. године, када је постало јасно да 12 милиона долара које је Јушћенко издвојио није довољно. „Јужмаш“ је тражио 460 милиона, а та 12 милиона је урадио само идејно решење у природној величини
• У Украјини не постоји база електронске производње која би могла новом ракетном систему да обезбеди скенирање терена. Као што не постоји ни сателитска констелација која би требало да прати ракету током лета и навођења. „Прототип“ који је „Јужмаш“ представио влади - сумњиво подсећа на руску крстарећу ракету дугог домета Х-55

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

        ПРЕМА цурењу информација у украјинске медије, Петар Порошенко је наложио да се у војне планове за 2016. годину унесе и „развој и набавка“ ракетних система „Нептун“.

        У промотивним материјалима се говори о новом „супероружју“ и  објашњава да је та ракета наводно у стању да савлада све ПВО системе који постоје у Русији, укључујући С-400, па чак и да угрози сам Кремљ.

        Да ли је то заиста тако?

        На недавном заседању Савета безбедности Украјине разговарало се о будућности војно-индустријског комплекса. Упркос очигледној поверљивости теме, у Кијеву су намерно допустили цурење информација како би на бравурозан начин и са правилно удареним акцентима објаснили украјинском друштва да ће у најскорије време у наоружање Украјине ући супероружје, упоредиво са руским крстарећим ракетама класе „Калибр“ које се користи за уништавање циљева у Сирији.

        Зашто ова звер - предвиђена за копнену војску - има морско име „Нептун“?

        Украјина није имала, нити тренутно има, капацитете за производњу крстарећих ракета. Ове ракете су произвођене у Совјетском Савезу само на територији РСФСР. Одмах након добијања независности, украјинске власти су имале идеју самосталне производње ракета средњег и дужег домета.

        Током 90-их то нису били толико утопијски снови, колико покушаји стварања бизнис-пројекта потпуно својственог тадашњој украјинској елити, која је користила сва Кијеву расположива оружја (укључујући и старо совјетско) и продавала их земљама трећег света по дампинг-ценама.

        Нови живот овом пројекту удахнуо је екс-председник Виктор Јушћенко, али из политичких разлога.

        У војном заводу „Јужмаш“ се родила идеја о развоју мултифункционалне ракете коју су испрва назвали „Борисфен“, а затим, након промене производних циљева - „Сапсан“.

        Ова универзална ракета је требало да уништава циљеве на удаљеностима од 30 до 489 километара, у зависности од конфигурације. И то, и копнене, и морске, и ваздушне циљеве - ракета је требало да истовремено буде једностепена балистичка, противавионска дугог домета и противбродска средњег домета.

        Ови кокаиниски снови су окончани 2011. године, када је постало јасно да 12 милиона долара које је Јушћенко издвојио није довољно. Сам „Јужмаш“ је тражио 460 милиона. За 12 милиона су само успешно направили идејно решење у природној величини.

        За време Виктора Јануковича развој је настављен. Међутим, према „процурелој информацији“ у украјинске медије, за неуспех пројекта крив је лично злонамерни Јанукович, који је коначно укинуо финансирање, а „Јужамш“ је скоро сопственим средствима развио ракету равну америчком „Томахавку“ и руским ракетама које користе комплекси „Искандер“ и „Калибар“, у крајњој линији, ракету која у потпуности одговара њиховим карактеристикама.

        У Украјини не постоји база електронске производње која би могла новом ракетном систему да обезбеди скенирање терена. Као што не постоји ни сателитска констелација која би требало да прати ракету током лета и навођења. Упркос томе, у „Јужмашу“ тврде да су у стању да произведу систем инерционог навођења који ће омогућити ракетама да прате терен и да су спремни да пробни модел испоруче до 2018. године.

        С друге стране, главнокомадујући оружаних снага Украјине захтева увођење нових ракета у наоружање већ ове године. Наводно, фабрика „Мотор Сич“ обећава да ће покренути производњу мотора МС-400, који је копија руског Р95-300, али је од њега лакши 50 кг. Исто тако је и КРАЗ известио да може покренути производњу самоходних платформи за копнене и мобилне системе. Међутим, Украјина апсолутно не располаже производњом гуме, па су чак и прошлогодишње испоруке возила и камиона за садашњу војску биле поремећене због изливања канала из Јарославља.

        Мотори за ове будуће мобилне системе треба да буду купљени од „Форда“ или „Дајца“, мада су ове фирме још пре пола године обуставиле сарадња са Украјином по питању производа двоструке намене.

        Једном речју, сви ови такозвани развојни пројекту су - плод болесног ума. Исти тај „прототип“ који је „Јужмаш“ представио влади, сумњиво подсећа на руску крстарећу ракету дугог домета Х-55.

        У совјетско време њене макете су прављене у Харкову, у Државној ваздухопловној производној асоцијацији (ХАПО). Очигледно се ради о макети заосталој из тог времена.

        Могуће је да негде постоји документација за њену производњу. Можда баш у „Јужмашу“. Међутим, никакав тест било чега летећег или нечега што личи на крстарећу ракету Украјина није обавила. То је чак и технички неизводљиво: у ​​густонасељеној земљи једноставно нема полигона за такве тестове, нема пусте степе и ненасељеног севера. Нема ни верификационих система телеметрије, радара, уређаја за праћење и навођење.

        Према раније процурелим информацијама, крстареће и балистичке ракете треба да буду распоређене у Подкарпатју, у првој и јединој украјинској ракетној дивизији са седиштем у граду Хмељницки. Пројекат већ има хиљаду назива. „Ољха“, „Нептун“, „Борисфен“, „Сапсан“, „Коршун“, „Гром“ - нека су од најбезазленијих имена.

        „Ракетни колац у срце Русије“ - је најоштрији назив.

        Што се тиче предвиђених циљева овог чудотворног оружја, украјински медији пре свега спомињу Донбас. Следе циљеви у Русији, међу којима се наводи шест великих војних аеродрома у пограничној зони. Онда иде најпатетичније - прорачунава се километража од села Љутое код града Суми до Москве. Пошто се априори сматра да је украјински „вундервафе“ у стању да заобиђе све руске ПВО системе, потребно га је само поставити на место, одакле му је гарантован домет до руске престонице. Отуда се и појавило Љутое - глуво село, чија је главна предност - максимална близина руској граници и Москви. Од њега до Москве има 466 км у правој линији уз чудно најављени домет ракете од 489 км.

        Нарочито радује доброћудна дискусија о могућности и неопходности да се одређени број ракета наоружа вакуумским пуњењем, погодним за борбу против бункера. Где су нашли бункере - у Доњецку или у Москви - није баш најјасније, али украјински учесници у дискусији, вероватно нису свесни да су чак и вакуумске гранате забрањене од стране УН.

        „Јужмаш“ је такође покушао да обелодани противбродску верзију ракете, али исто у облику пластичне макете.

        Једини објективини повод за сав овај циркус је - потпуно одсуство било каквог савременог ракетног оружја у Украјини, уз фантомске болове од остатака совјетске ракетно-космичке одбрамбене индустрије. Најмлађа украјинска ракета је недавно напунила 25 година, а „Точка-У“ је застарела већ након првог Заливског рата. О противваздушној одбрани не вреди ни говорити.

        Психологија је - основни покретачки мотив ове врсте фантазија.

        Успех савремене руске ракетне технологије у Сирији привукао је пажњу не само цивилизованог света, већ и украјинског руководства. Они морају, они су обавезни да буду бољи и жешћи од „москаља“, који су опет појели сав ракетни кајмак.

        Отуда и састанак Савета безбедности са извештајима Александра Турчинова са класификацијом „поверљиво“ и нереално пројектовање.

        Све ово савршено карактерише не толико ниво украјинских Оружаних снага, колико ниво схватања тренутне ситуације украјинског руководства. У том смислу, ракете у селу Љутое - су најбољи кијевски пројекат у протекле две и по године.

        Превео: Срђан Ђорђевић