БЕНЕДИКТОВ: Украјина је једна од оних ситуација кад мушкарци жене не слушају

„ЕВРОМАЈДАН”, НАТО, КРИМ, ЈУГ И ИСТОК УКРАЈИНЕ И ПАЦОВИ КОЈИ РАЗНОСЕ КУГУ - УНУТАРРУСКИ РАЗЛОМИ

• Сада у Украјини почиње грађански рат. Тај рат се најнепосредније тиче интереса Русије и Руса. Мешање Русије у те догађаје не би било никакво „спаљивање напалмом фекалија у туђем клозету” већ пре заштита од пацова који преносе кугу
• Не схватам своје колеге, руске националисте, који се радују победама оних који изводе побуну у Кијеву, који у томе виде само пораз и понижавање Путина
• Другари моји, Путин ће отићи, а руски народ остати. Остаће и русофобска западна Украјина коју ви тако поздрављате. Остаће такође и базе НАТО – на пола сата аутомобилом од Белгорода
• Ако ми неко докаже да су базе НАТО оно што је добро за руски народ и што му је потребно - спреман сам да коригујем своје мишљење
• Уосталом, ноћу између 14. и 15. априла 1986. године САД су извеле операцију „Кањон Елдорадо”: сто њихових борбених авиона – јуришника и бомбардера – тукло је либијске градове Триполи и Бенгази
• Зато сам, да будем јасан, за мешање Русије у украјинску кризу. Душом сам са онима који позивају да се узму у заштиту Руси на Криму и на југоистоку
• Они који воле да позивају у рат седећи у удобној фотељи са шољицом кафе или конзервом пива у рукама – и да тако замишљеног непријатеља засипају рафалима помоћу тастатуре свог лаптопа – боље нека завежу или гурну себи марамицу уста.
• Ако Русија ипак започне војна дејства у Украјини – ја ћу се пријавити свом војном одсеку. Жена би, наравно била против. Али, у таквим ситуацијама мушкарци жене не слушају

         Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, политиколог (Москва)

         У УКРАЈИНИ управо почиње грађански рат. Тај рат ће се најнепосредније тицати интереса Русије. Зато ће мешање Русије у украјинске догађаје бити – заштита од пацова који преносе епидемију куге.

         Ноћу између 14. и 15. априла 1986. године САД су извеле операцију „Кањон Елдорадо”: сто њихових борбених авиона – јуришника и бомбардера – тукло је либијске градове Триполи и Бенгази.

         Ти догађаји су давно заборављени, мада неке појединости те давне кризе данас могу изгледати готово фантастично: на пример, Италија и Немачка су тада одбиле да дозволе Американцима коришћење својих авио-база, а Француска и Шпанија су за авијацију САД биле затвориле свој ваздушни простор.

         То је тада био још сасвим други, биполарни свет у којем су се Американци још прибојавали да се понашају као „жестоки момак у крају”. Уосталом, биполарни свет је већ тада ишао ка свом неславном сумраку, па је зато реакција моћног Совјетског Савеза на агресију Американаца против нама пријатељске Либије била ружно скромна: Москва је једино отказала планирану посету САД свог министра иностраних послова Едуарда Шеварнадзеа који је, како се касније испоставило, био већи симпатизер слободне Америке него тоталитарног СССР.

         Међутим, на нивоу масовне свести није све изгледало башо тако.

         Веома добро се сећам тог прохладног априлског дана. Био сам ванредни студент историјског факултета Московског државног универзитета и радио сам у обезбеђењу Пушкиновог музеја у Кропоткинској улици (данашњој Пречистенки). Наш колектив био је добар и сложан, мада помало хулигански: сећам се, ето, да једном нисмо пустили у архив музеја Натана Ејделмана, само зато што је заборавио да од куће понесе своју пропусницу. Ејделман се, наравно, пожалио директору и уследиле су казне. Али, то сасвим друга прича.

         Имали смо као свог старешину, али не по функцији него по годинама и искуству, 40-годишњака који је био прошао и сито и решето, јер је преко главе био претурио свашта, а имао је поломљен нос и приљубљене уши борца. Звали смо га Костјан, а очевог имена не могу да му се сетим. Имао је богату биографију, могао си о њему роман да напишеш. Не могу да кажем да је баш нешто посебно волео совјетску власт.

         Кад смо ујутро 15. априла расправљали о налету Американаца на Либију, Костјан је рекао:

         - Наравно, треба те јарце заустављати. Дошло је време да се ратује, нешто смо се олењили.

         Многи од нас, поготово моји вршњаци, били су тада веома ратоборно расположени. Недавно је приказиван блокбастер „Појединачно пливање”, у којем су наша три поморска пешадинца уништила целу војну базу Американаца.

         Узгред, све до данас сматрам великом грешком совјетске пропагандне машине што није сваке године производила по 10-12 таквих филмова. Добро одабрани „лик непријатеља” за патриотско васпитање има много већи значај него застава, грб и химна заједно.

         Међутим, кад су сви са одушевљењем почели да развијају тему (осим једног колеге, такође студента историје, данас прилично познатог историчара), Костјан је натмурено додао:

         - Таква деришта као што сте ви на њих се (на Американце) не смеју слати. То је посао за нас мушкарце.

         Тада су до повлачења наших трупа из Авганистана биле остале још само две године. Тема „дојучерашње средњошколце шаљу у Авганистан у сигурну смрт” – била је веома популарна у разговорима старијих по кухињама.

         - Треба окупити овакве као што сам ја – ширио је причу Костјан – и отпремити нас у Либију… Видео би их: како би се извукли кад бисмо их дохватили…

         Костјанови милитаристички планови нису били реализовани, а верујем да се не би нашло ни превише ентузијаста спремних да умиру за далеку Либију.

         Али, зашто се ја данас присећам тог разговора од пре безмало 30 година у задимљеној просторију коју је користило обезбеђење музеја?

         Зато што су догађаји у Украјини последњих дана веома узбудили креативни део  нашег друштва. Толико да се са једне стране чују позиви да се у Украјину пошаљу наше трупе,  са друге – да се формира први батаљон од деце и унука присталица војних интервенција отпремљених по хитном поступку из Швајцерске, САД и Велике Британије, а са треће – да се „чврсто забрави” државна граница и да се, чак, бившој братској републици више не испоручи ни један кубни метар гаса.

         Политички технолог Гљеб Павловски назвао је коктел-ратнике - који се извлаче испод душека са повицима „На Кијев! Умрећемо за Крим!” – битангама и плаћеним провокаторима. Ово је било веома пикантно слушати од човека који је дао не мали допринос пропагандистичком оправдавању два чеченска рата.

Гљеб Павловски

         Филозоф Сергеј Роганов је написао: „То је мој рат! То је моја крв и мој бол!” – и те његове речи су наишле на предвидљиво одобравање оних који желе да Русију виде као моћну земљу која изазива и страх и уважавање.

         А мој добар друг Дима Володихин – обраћајући се „идиотима који позивају на слање руске војске у Украјину” – изјавио је: „Знате шта? Идите тамо сами. А ја не желим да тамо умиру наши момци”.

         Тешко да ће некога заинтересовати моје скромно мишљење, али ево шта ја мислим о свему овоме.

         Сада у Украјини почиње грађански рат. Тај рат се најнепосредније тиче интереса Русије и Руса. Зато мешање Русије у те догађаје није никакво „спаљивање напалмом фекалија у туђем клозету” – како пише Володихин – већ пре заштита од пацова који преносе кугу, који могу епидемију донети и до наших благословених огњишта.

         Не схватам своје колеге, руске националисте, који се радују победама оних који изводе побуну у Кијеву, који у томе виде само пораз и понижавање Путина.

         Другари моји, Путин ће отићи, а руски народ остати. Остаће такође и русофобска западна Украјина коју ви тако поздрављате. Остаће такође и базе НАТО – на пола сата аутомобилом од Белгорода.

         Ако ми неко докаже да су базе НАТО – оно што је добро за руски народ и што му је потребно, спреман сам да коригујем своје мишљење.

          Зато сам је, да будем јасан, за мешање Русије у украјинску кризу. Душом сам са онима који позивају да се узму у заштиту Руси на Криму и на југоистоку, са свом нашом „силом и славом”. Али, има у свему једна важна околност.

         Уверен сам да морално право да на ово позива има само онај ко је сам спреман да пође у Украјину са наоружаним одредима. Као добровољац, или, како се некад говорило у Руској империји, као „ловац”.

         Они који воле да позивају у рат седећи у удобној фотељи са шољицом кафе или конзервом пива у рукама – и да тако замишљеног непријатеља засипају рафалима помоћу тастатуре свог лаптопа – боље нека завежу или гурну себи марамицу уста.

         А што се мене тиче, ако Русија ипак започне војна дејства у Украјини – ја ћу се пријавити свом војном одсеку. Не знам хоће ли наша војска имати неке користи од пуначког мужика који више није млад и који је последњи пут у рукама држао оружје 2008. године. Али, ваљда би им, ако Бог да, нечему послужио.

         Жена би, наравно била против. Али, у таквим ситуацијама мушкарци жене не слушају.