Американци у Ираку започињу опасну игру која се може изродити у Трећи заливски рат

А МОГУЋА ЈЕ И ПОЈАВА НЕЗАВИСНОГ КУРДИСТАНА КОЈИ ДОВОДИ У ПИТАЊЕ ГРАНИЦЕ ТУРСКЕ

Алеп након бомбардовања побуњеника у мају

• Јачање „Исламске државе Ирака и Сирије” оставља сиријско питање незатвореним, без обзира на убедљиву Асадову победу, а  САД имају интерес да „препусте” један део ирачке територије, и то баш онај који се ослања на сиријску границу, „на управу” побуњеницама „Исламске државе Ирака и Сирије”
• Успехом акције би се направио један ентитет од „Сунистана” и Сирије, који би после био усмерен ка „Шиистану”    
• Друго, идеолошки могули „Исламске државе Ирака и Сирије” су антишиитски острашћени.  За њих је Иран ако не највећи, онда сасвим сигурно непријатељ таман колико су то и неверници са Запада. Зато се згодно могу усмерити против Ирана
• Уласком у отворени конфликт на територији Ирака, иранска војска би била увучена у дуги рат који може исцрпети економију земље до крајњих граница
• Али, може се и десити да Иран са успехом реализује брзу војну операцију и припоји „Шиистан”, или економски помогне његову стабилизацију као независне државе и тако направи „тампон зону” према зони могућег саудијског утицаја, док би остаци Ирака тонули у све већи и већи хаос
• Више нису деведесете, када су САД биле суверени господар ситуације на Блиском истоку. Њихов утицај је опао, а углед пољуљан. У међувремену, утицај других (макро)регионалних сила је итекако ојачао, пре свега Русије, Кине и Ирана, што је показао и развој ситуације у Сирији и Египту

Сиријско насеље током председничких избора

         Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе

         УДАРНИ чланак на првој страни београдске „Политике” од 13. јуна  имао је наслов: „Џихадисти иду на Багдад”. Четири дана касније исте новине постављају питање: „Ко може одбранити Багдад од џихадиста?”

         Ирак је поново дошао на насловне стране најважнијих светских новина. Жестока војна офанзива припадника организације „Исламска држава Ирака и Сирије” заталасала је међународну политику.

         Шта се дешава у Ираку? И: да ли последњи догађаји представљају изненађење?

         Да би се стекла слика о стању и дешавањима у Ираку од 2004. године, за све који имају стрпљења да читају, за препоруку је књига добитника Пулицерове награде Декстера Филкинса „Вечити рат”. Они који имају мање времена могу погледати награђивани филм Кетрин Бигелоу „Катанац за бол” (The Hurt Locker).

         Ирак је кланица, поприште сурових борби и сваке врсте несигурности већ целу деценију. Оно што САД остављају иза себе горе је од најцрњих прогноза. Ирак је ушао у спиралу насиља и тешко ће се одржати као јединствена држава.

         Како подвлачи Дарко Танасковић, један од креатора овог стања у Ираку, некадашњи британски премиејр Тони Блер, сада наводи како су за „за садашњи развој догађаја у Ираку криви заслепљено шиитско секташтво ал-Маликијеве владе, неспремност да се новац од извоза нафте искористи за обнову опустошене земље, као и неоспособљеност ирачке армије, што је све заједно довело до отуђења и незадовољства сунитског становништва, при чему је унутрашњи рат у Сирији био пресудан чинилац у непосредном суседству, где се и формирала ударна песница радикалних сунита из, који ових дана харају северним Ираком, озбиљно угрожавајући и саму престоницу. Све што се данас ваља и пламти Блиским истоком за Блера не може ни хипотетички имати никакве везе с насилним рушењем режима Садама Хусеина.”

         Не треба ни сумњати да ће ово Блерово становиште ускоро постати и званична позиција Џона Керија. Сви ће бити оптуживани за стање у Ираку, само се неће постављати питање одговорности „Коалиције вољних” која је започела интервенцију кршећи међуанродно право.

         За Вашингтон је заузимање овакве позиције битно не само због покушаја очувања међународног угледа и убеђивања сопственог јавног мњења у исправност предузетих корака, већ и због будућих постављања у Ираку. Упирање прстом Тонија Блера у ал-Маликија може имати дугорочне последице.

         Тренутни поход војника „Исламске државе Ирака и Сирије” ка Багдаду јесте можда (али само - можда) споља неконтролисан, али то не значи и да ће ова групација убудуће самостално предузимати акције.

         „Исламска држава Ирака и Сирије” је мобилисала своје припаднике и симпатизере за борбу против Башара ал-Асада у Сирији. Њихово учешће у грађанском рату у Сирији је било запажено и поред Ал-Нусре су вероватно били друга по бројности и организованости паравојна формација у плаћеничком блоку.

         Иако је несретни генерални  секретар НАТО неколико пута најављивао како је Башар ал-Асад „све ближи колапсу”, те да је његов пад само „питање времена”, то се није десило. Снаге подржане од САД, Катара, Саудијске Арабије и Турске су поражене, а после, како су регуларне војне снаге Сирије преузимале контролу над једним по једним градом из руку побуњеника, тако су припадници „Исламске државе Ирака и Сирије” били принуђени на повлачење.

         Сав тај башибозук је тако у року од свега неколико месеци потиснут у западне делове Ирака. Поражени и понижени, они и нису имали неког претераног избора: реорганизовали су своје редове како би почели са суровим пљачкама свега што им се налазило на путу. Био је то једини начин да преживе. Међутим, пошто су брзо видели да њихове акције остају без икаквих последица, консолидовали су се и кренули ка Багдаду.

Припадници „Исламске државе Ирака и Сирије” током параде у Сирији

         Поново су постали политичко-паравојни покрет, са циљем уједињавања Ирака и Сирије у једну државу. У стању у којем се налази Ирак, свака озбиљније организована снага је претња.

         Пред налетом „Исламске државе Ирака и Сирије”, чије редове сада појачавају и припадници других радикалних групација, разних секти и организација, ни град Багдад, ни власт у Багдаду нема ко да брани. Осим ако то не уради неко са стране: Иранци, или можда Руси и Кинези, који могу војно да помогну актуелну ирачку владу!? Или: сами Американци?

         А да ли ће их бранити Американци? То зависи од неколико ствари.

         Појава припадника „Исламске државе Ирака и Сирије” пред Багдадом отвара више могућности за САД. Прво, јачање улоге „Исламске државе Ирака и Сирије” оставља сиријско питање незатвореним, без обзира на убедљиву Асадову победу. САД имају интерес да „препусте” један део ирачке територије, и то баш онај који се ослања на сиријску границу, „на управу” побуњеницама „Исламске државе Ирака и Сирије”.

         То хоће направити додатни хаос у самом Ираку, може га поделити на „Сунистан”, „Шиистан” и Курдистан, али је ова штета, посматрано из текуће америчке перспективе, много мања од потенцијалне користи: концентрисања и обуке паравојних формација које ће врло брзо поново бити употребљене за напад на Дамаск.

         Успехом акције би се направио један ентитет од „Сунистана” и Сирије, који би после био усмерен ка „Шиистану”. Друго, идеолошки могули „Исламске државе Ирака и Сирије” темеље свој „сунитски политички дискурс” на антишиитској острашћености.

         За њих је Иран ако не највећи, онда сасвим сигурно непријатељ таман колико су то и неверници са Запада. Због овога се они згодно могу усмерити против Ирана.

         У првој реакцији на радикализацију ирачке кризе, Џон Кери је наговестио како се може сарађивати и са Ираном у циљу стабилизације прилика. У штампи се незванично помињало и како ће ирански официри руководити одбраном Багдада. Међутим, све ово има и дубљу позадину.

         Уласком у отворени конфликт на територији Ирака, иранска војска ће бити увучена у дуги рат који може исцрпети економију земље до крајњих граница. Када војска САД није могла да изађе на крај са припадницима разних радикалних група, питање је како ће то моћи да учини иранска против „Исламске државе Ирака и Сирије”. Поготово ако ове друге буду наоружавале САД, на начин на који су то чиниле и током осамдесетих година у Авганистану, дотурајући средства Ал-Каиди. И треће, због неуспеха и несугласица са ирачким властима, али и под притиском јавног мњења и утицајних политичких кругова, САД су биле присиљене на војно повлачење из Ирака. Сада им се поново отвара могућност за обнављање непосредног војног присуства и продужавање мисије у Ираку.

         Ово је важно не само због геостратегијских разлога, већ и због планираних акција војно-индустријског комплекса. Ирак ће и даље бити полигон за тестирање нових оружја. Најпре, за оцену ефикасности нове генерације дронова.

         Наравно, даљом ескалацијом на Блиском истоку појављују се и многобројни нус-ефекти за САД.

         Први је могуће осамостаљивање Курдистана, што ствара велике и дуге главобоље Турској, без обзира на последње, оптимистичке процене, како ће нова курдска држава бити „фактор стабилизације” на Блиском истоку.

         Краткорочно, то може бити тако, поготово уколико заживи курдско-израелски енергетски споразум. Дугорочно се, међутим, отвара питање: може ли Турска у садашњим границама преживети уколико ирачки Курдистан постане независна, међународно призната држава? Друго, уколико би руководство „Исламске државе Ирака и Сирије” покушало да се понаша као самосталан играч, услед чега САД не би могле да каналишу њихове акције искључиво против Дамаска и Техерана, могли би настати велики проблеми за Саудијску Арабију и Израел. Треће, може се и десити да Иран са успехом реализује брзу војну операцију и припоји „Шиистан”, или економски помогне његову стабилизацију као независне државе и тако направи „тампон зону” према зони могућег саудијског утицаја, прошири зону сопствене геополитичке контроле и утврди границу према остацима Ирака који ће тонути у све већи и већи хаос.

         Постоји још неколико могућих неповољних сценарија по САД, али је у овом тренутку непотребно бавити се њиховом детаљнијом разрадом.

         У сваком случају, игра коју почињу САД у Ираку је врло опасна.

         Можда се брзо испостави како је ово увод у велики и сложен Трећи заливски рат, са великим бројем учесника и још већим бројем заинтересованих страна. У ком смеру би се даље ствари развијале, посматрано из данашње перспективе, врло је дискутабилно.

         Јасно је шта су циљеви и интереси САД. Међутим, ово више нису деведесете, када су САД биле суверени господар ситуације на Блиском истоку. Њихов утицај је опао, а углед је пољуљан. У међувремену, утицај других (макро)регионалних сила је итекако ојачао, пре свега Русије, Кине и Ирана, што је показао и развој ситуације у Сирији и Египту.

         На крају, уколико би се додатно „заглавиле” у Ираку, САД би биле приморане на привремено или трајно обустављање акција у Украјини и кинеском приобалном појасу, што би их коштало много. Али, остаје и питање: има ли ико у Вашингтону да о томе размишља?

         Данашња генерација америчких политичара је свој зенит досегла у послехладноратовском периоду, у деценијама када су без икаквих великих последица могли да се претерано ослањају на голу силу и намећу политичка решења која њима одговарају. Зато су они способни само да производе кризе, али више немају ни снагу ни инструменте да управљају њима.

         Због тога је и нова велика криза на помолу.

         http://srb.fondsk.ru/news/2014/07/08/uputstvo-za-prahene-treheg-zalivskog-rata.html