Путин: Прети нам крах у светском развоју испуњен борбом свих против свих
ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ГОВОРА РУСКОГ ЛИДЕРА НА ОНЛАЈН СЕСИЈИ СВЕТСКОГ ЕКОНОМСКОГ ФОРУМА У ДАВОСУ (први део)
* Неки експерти – а ја се с поштовањем односим према њиховом мишљењу – пореде садашњу ситуацију са 30-им годинама прошлог века. Протвречности се увећавају, што би се рекло, по спирали. А неспособност и неспремност да се слични проблеми решавају, изродиле су се у катастрофу Другог светског рата
* Данас је такав глобални «врући» конфликт, надам се, у принципу немогућ. Веома се томе надам. Јер он би значио крај цивилизације. Али, поновићу, систуација може да се развија непредвидиво и неконтролисано. Ако се, наравно, ништа не предузима да се то не догоди
* По проценама Светске банке, у Кини се број људи са приходима нижим од 5,5 долара по становнику дневно (по паритету куповне моћи) смањио са 1,1 милијарде 1990. године, на мање од 300 милиона последњих година. То је, свакако, успех Кине. А у Русији – са 64 милиона људи 1999. године, до 5 милиона данас. И ми сматрамо, да је то такође напредак наше земље… У САД је таквих 2000-те било 3,6 милиона људи,а 2016. - већ 5,6 милиона
* Укупни дуг државног и приватног сектора се веома приближио нивоу од 200 процената глобалног БДП. А у појединим привредама, он је надмашио 300 процената националног БДП
* Губици на тржишту рада до јула су били еквивалентни готово 500 милиона радних места. Да, до краја године половина их је обновљена. Али је то ипак готово 250 милиона изгубљених радних места. То је велика и веома узнемирујућа цифра
_________________________________________________
ВЛАДИМИР Путин је 27. јануара 2021. иступио на сесији онлајн-форума «Давоска агенда 2021», чији је организатор Светски економски форум.
Онлајн-форум је одржан од 25. до 29. јануара са учешћем шефова држава и влада, руководилаца највећих међународних компанија, глобалних медија и омладинских организација Азије, Европе, Африке, Блиског Истока, Северне Америке и Латинске Америке.
Осим Путина, наступили су, између осталих: председник НР Кине Си Ђинпинг, премијер Индије Нарендра Моди, председник Јужне Африке Сирил Рамафоза, премијер Јапана Суга Јошихиде, премијер Немачке Ангела Меркел, председник Француске Емануел Макрон, председник Аргентине Алберто Фернандез, премијер Израела Бењамин Нетањаху, премијер Грчке Киријакос Мицотакис, генерални секретар УН Антонио Гутереш.
Клаус Шваб и Владимир Путин
Главна тема дискусије је била «нова глобална ситуација», везана са пандемијом коронавируса.
* * *
Путину је реч дао Клаус Шваб, рекавши (како је преведено):
„Господине Председниче! Добро дошли на «давоску недељу». Русија је важна велика сила са дугогодишњом традицијом учешћа на Светском економском форуму.
У овом историјском тренутку пред светом се отварају нове могућности преласка из епохе конфронтације у епоху сарадње. Могућност да чујемо Ваш глас, глас Председника Руске Федерације, веома је важна, посебно у време, када постоји много различитих тумачења, различитих приступа, па је неопходан конструктиван и поштен дијалог за решавање заједничких проблема, за излазак из епохе поларизације и изолације.
Ви сте јуче телефоном разговарали са Председником Бајденом и договорили се да продужите важење споразума о стратешком офанзивном наоружању, и то је врло позитиван историјски знак.
COVID-19 је показао да смо сви рањиви и узајамно зависни. Као и друге земље, ни Русију, наравно, није заобишао утицај те пандемије. И наравно, отварају се нове могућности за међународну сарадњу, што нас све занима.
Господине Председниче, ми ћемо са интересовањем саслушати Вашу тачку гледишта, тачку гледишта Русије, поглед на садашњу ситуацију, ситуацију у XXI веку. Шта треба учинити, по Вашем мишљењу, да би људи свуда живели у условима мира и просперитета?
Господине Председниче, свет очекује Ваш говор.
Владимир Путин: Поштовани господине Шваб, драги Клаусе! Драге колеге!
Много пута сам био у Давосу, на активностима, које организује господин Шваб, још 90-их година. Клаус је управо споменуо да смо се упознали 1992. године. Док сам радио у Петрограду, заиста, више пута сам посећивао тај репрезентативни форум. Желим да Вам се захвалим што данас имам могућност да своју тачку гледишта представим експертској заједници, која се окупља на том светски признатом месту, захваљујући напорима господина Шваба.
Пре свега желим, даме и господо, да вас све поздравим на Светском економском форуму.
Задовољство је, што ове године, упркос пандемији, упркос свим ограничењима, форум ипак наставља са радом. Макар и у онлајн формату, он ипак ради и даје могућност учесницима да кроз отворену и слободну дискусију размене процене и прогнозе, что делимично компензује дефицит директних сусрета шефова држава, представника светског бизниса и јавног живота, који је нарастао последњих месеци. Све је то важно сада, када је пред нама толико сложених питања, која захтевају одговор.
Садашњи форум је први у започетој трећој деценији XXI века, и већина тема на њему су, наравно, посвећене дубоким променама, које се дешавају на планети.
Заиста, тешко је не приметити корените трансформације у глобалној привреди, политици, социјалном животу, технологији. Пандемија коронавируса, коју је Клаус управо поменуо, и која је постала озбиљан изазов целом човечанству, само је убрзала структурне промене, чије претпоставке су биле знатно раније створене.
Пандемија је заоштрила проблеме и дисбалансе, који су се раније нагомилали у свету. Постоји основ да сматрамо да постоји ризик даљег раста противречности. И такве тенденције се могу манифестовати практично у свим сферама.
Наравно, у историји не постоје директне паралеле. Али неки експерти – а ја се с поштовањем односим према њиховом мишљењу – пореде садашњу ситуацију са 30-им годинама прошлог века. Са таквом позицијом се можемо слагати, а можемо и не слагати. Али, по многим параметрима, по размерама и комплексном, системском карактеру изазова, потенцијалних претњи, одређене аналогије се ипак намећу.
Видимо кризу ранијих модела и инструмената економског развоја. Повећање социјалног раслојавања: како на глобалном нивоу, тако и у појединим земљама. О томе смо и раније говорили. А то, са своје стране, данас изазива оштру поларизацију друштвених погледа, провоцира раст популизма, десног и левог радикализма, као и других крајности, заоштравање и већу жестину унутрашње-политичких процеса, чак и у водећим земљама.
Све то неизбежно утиче и на карактер међународних односа, не додаје им ни стабилности ни предвидивости. Долази до слабљења међународних институција, умножавају се регионални конфликти, деградира и систем глобалне безбедности.
Клаус је споменуо и мој јучерашњи разговор са Председником Сједињених Држава и о продужењу споразума о ограничењу стратешког офанзивног наоружања. Несумњиво, то је корак у исправном смеру. Али ипак, протвречности се увећавају, што би се рекло, по спирали. Као што је познато, неспособност и неспремност да се слични проблеми решавају, изродиле су се у катастрофу Другог светског рата.
Наравно, данас је такав глобални «врући» конфликт, надам се, у принципу немогућ. Веома се томе надам. Јер он би значио крај цивилизације. Али, поновићу, систуација може да се развија непредвидиво и неконтролисано. Ако се, наравно, ништа не предузима да се то не догоди.
Постоји могућност да се сударимо са истинским крахом у светском развоју, испуњеним борбом свих против свих, са покушајима да се разреше сазреле противречности трагањем за «унутрашњим» и «спољним» непријатељима, рушењем не само таквих традиционалних вредности (до којих је нама у Русији веома стало), као што је породица, него и темељних слобода, укључујући право избора и неприкосновеност приватног живота.
Приметићу овде, да социјална и вредносна криза већ доноси негативне демографске последице, због којих човечанство ризикује да изгуби читаве цивилизацијске и културне континенте.
Наша заједничка одговорност данас се састоји у томе да избегнемо такву перспективу, која личи на мрачну антиутопију, и да обезбедимо развој по другачијој, позитивној, хармоничној и стваралачкој трајекторији.
У вези са тим ћу се подробније задржати на кључним изазовима, који, по мом мишљењу, данас стоје пред светском заједницом.
Први од њих је – социјално-економски.
Да, ако судимо по статистичким бројкама, онда, чак без обзира на дубоке кризе из 2008. и 2020. године, период последњих четрдесет година се може назвати успешним, или чак изузетно успешним за светску економију. Почев од 1980. године, глобални БДП по паритету куповне способности, реално изражен по глави становника се удвостручио. То је, без сумње, позитиван показатељ.
Глобализација и унутрашњи раст су довели до великог успона у земљама у развоју, дозволили су да више од милијарду људи изађе из сиромаштва. Тако, ако узмемо ниво прихода од 5,5 долара по становнику дневно (по паритету куповне моћи), онда, по проценама Светске банке, у Кини, на пример, број људи се приходима нижим од тог, смањио се са 1,1 милијарде 1990. године, на мање од 300 милиона последњих година. То је, свакако, успех Кине. А у Русији – од 64 милиона људи 1999. године, до реда 5 милиона данас. И ми сматрамо, да је то такође напредак наше земље, и то на, да тако кажем, најважнијем правцу.
Али ипак, најважније је питање, чији одговор ће умногоме омогућити разумевање садашњих проблема – какав је био карактер тог глобалног раста, ко је из њега задобио највећу корист.
Несумњиво, као што сам већ рекао, корист су умногоме имале земље у развоју, које су искористиле растућу потражњу својих традиционалних, па чак и нових производа. Ипак, такво уграђивање у светску привреду, није повећало само број радних места и обим извоза, него и социјалне расходе, укључујући велике разлике у приходима грађана.
А како стоје ствари у развијеним привредама, где је ниво средњег благостања много виши?
Путинов наступ у Давосу 2009.
Колико год то парадоксално звучало, проблеми раслојавања овде, у развијеним земљама, показали су се још дубљим. И тако, по проценама Светске банке, ако је са нивоом прихода мањим од 5,5 долара на дан у САД, на пример, 2000. године било 3,6 милиона људи, 2016. их је било већ 5,6 милиона.
У истом том периоду, глобализација је довела до знатног повећања профита великих мултинационалних, пре свега америчких и европских, компанија.
Узгред буди речено, што се тиче грађана, у развијеним привредама Европе су исте тенденције, као у САД.
И опет, када говоримо о профиту компанија, коме одлази тај приход? Одговор је познат и очигледан – једном проценту становништва.
А шта се десило у животу осталих људи? У последњих 30 година у низу развијених земаља приходи више од половине грађана су реално изражено, стагнирали, нису расли. А цене услуга образовања и здравства су порасле. Знате ли колико? Троструко.
То јест милиони људи чак у богатим земљама су престали да виде перспективу повећања својих прихода. Притом, они су суочени са проблемима – како сачувати здравље себи и својим родитељима, како обезбедити квалитетно образовање деци.
Расте и огромна маса људи, који фактички постају непотребни.
По проценама Међународне организације рада, 2019. године 21 проценат, или 267 милиона младих људи у свету нису похађали школе и нису радили. А чак међу онима који су радили (ево занимљивог показатеља и занимљивих цифара) – 30 процената живи са приходом нижим од 3,2 долара на дан по паритету куповне моћи.
Такве деформације у глобалном социјално-економском развоју су директна последица политике из 80-их година прошлог века, која је спровођена често вулгарно и догматски. У основи те политике је био тзв. Вашингтонски консензус. Са његовим неписаним правилима, која приоритет дају економском расту базираном на задуживању код приватних кредитора у условима дерегулације и ниских пореза богатима и корпорацијама.
Као што сам већ рекао, пандемија коронавируса је само заоштрила те проблеме. Прошле године је пад глобалне економије био највећи од Другог светског рата. Губици на тржишту рада до јула су били еквивалентни готово 500 милиона радних места. Да, до краја године половина их је обновљена. Али је то ипак готово 250 милиона изгубљених радних места. То је велика и веома узнемирујућа цифра.
Само у првих девет месеци прошле године губици радног дохотка у свету су достигли 3,5 трилиона долара. И тај показатељ ће још да расте. А то значи да ће да расте и социјална напетост у друштву.
Притом, посткризни опоравак не иде лако. Ако је пре 20-30 година проблем било могуће решити помоћу стимулативне макроекономске политике (што се и покушава, узгред речено, све до данас), такви механизми се данас показују као истрошени и не функционишу. Њихов ресурс је практично исцрпен. И то нису моје празне речи.
Према проценама ММФ, укупни дуг државног и приватног сектора се веома приближио нивоу од 200 процената глобалног БДП. А у појединим привредама, он је надмашио 300 процената националног БДП. Притом су у развијеним земљама каматне стопе готово свуда практично на нултом нивоу. А у кључним земљама у развоју су – на историјском минимуму.
Неки овогодишњи давоски наступ већ упоређују сса Путиновим говором
на Минхенској конференцији о безбедности 2007.
Све то чини стимулисање економије традиционалним инструментима на рачун повећања приватног кредитирања суштински немогућим.
Такозвано «квантитативно попуштање», које само повећава, надувава «мехур» номиналне вредности финансијских актива, води ка даљем раслојавању у друштву. А растући јаз између «реалне» и «виртуелне» економије (узгред, мени о томе врло често говоре представници реалног сектора економије из многих земаља света, и мислим да ће се учесници данашњег скупа из света бизниса сложити са мном) представља реалну претњу и бременит је озбиљним, непредвидивим потресима.
Одређене наде у то, да ће се успети у «ресетовању» ранијег модела раста, везане су са бурним технолошким развојем. Заиста, у последњих 20 година створен је темељ за тзв. четврту индустријску револуцију, која је заснована на најширој примени вештачке интелигенције, аутоматизованих и роботизованих решења. Пандемија коронавируса је знатно убрзала такве пројекте и њихову примену.
Ипак, тај процес ствара и нове структурне промене – пре свега имам у виду тржиште рада. А то значи, да без ефективног деловања државе, мноштво људи ризикује да остане без посла. Притом, то је често тзв. средња класа. А то је основа било ког савременог друштва.
Са тим је повезан и мој осврт на други фундаментални изазов предстојеће деценије – друштвено-политички.
Раст економских проблема и неједнакости цепа друштво, ствара социјалну, расну, националну нетрпељивост, а таква напетост избија на површину чак и у земљама са, рекло би се, отпорним грађанским и демократским институцијама, позваним да изгладе и гасе сличне појаве и ексцесе.
Системски социјално-економски проблеми стварају такво друштвено незадовољство, да то заслужује посебну пажњу и захтева да се такви проблеми суштински реше. Опасна илузија да се они могу, да тако кажем, игнорисати, заобићи, гурнути испод тепиха, прети озбиљним последицама.
У таквом случају, друштво ће свеједно бити подељено и политички, и социјално. Јер, за људе разлози незадовољства нису у неким апстрактним стварима, него у реалним проблемима, који се тичу свакога, без обзира на његова политичка и друга уверења, стварна или замишљена. А реални проблеми стварају незадовољство.
Истаћи ћу још један принципијелни моманат. Све важнију улогу у животу друштва почели су да играју савремени технолошки и пре свега дигитални гиганти. Данас се о томе много говори, посебно у вези са догађајима у САД током предизборне кампање. И то више нису тек неки економски џинови – по неким питањима они су већ постали фактичка конкуренција државама.
Њихов аудиторијум се мери милијардама корисника, који проводе у оквирима тих екосистема значајан део својих живота.
Са тачке гледишта самих компанија, њихов монополски положај је оптималан за организацију технолошких и бизнис процеса. Можда је то тако, али у друштву се поставља питање: колико такав монополизам одговара управо друштвеним интересима?
Где је граница између успешног глобалног бизниса, услуга и сервиса за којима је велика потражња, консолидацијом велике количине података, и покушаја да се грубо, по свом нахођењу, управља друштвом, супституишу легитимне демократске институције, односно да се у суштини узурпира или ограничава природно човеково право да сам одлучује како да живи, шта да изабере, какав став да слободно искаже?
Све то смо управо видели у САД, и сви разумеју о чему говорим. Уверен сам да већина људи дели ово мишљење, укључујући и оне који данас заједно са нама овде учествују.
Превео: Владимир Кршљанин
(следи наставак)
