Наука у потрази за одговором на питање: напушта ли душа тело у тренутку смрти?

ПРЕЂЕН НЕМАЛИ ПУТ У „ДЕШИФРОВАЊУ” – ШТА ЈЕ ЗАИСТА КЛИНИЧКА СМРТ (ПРВИ ДЕО)

• Мотив „изласка душе из тела” – само је један од шеснаест могућих облика доживљаја блиске смрти (ОСП) према Грејсоновој скали
• Једна од најзанимљивијих и култних прича је случај неке Марије, сезонске раднице, која се налазила у стању клиничке смрти након што је 1977. њено срце престало да ради у болници у Сијетлу. Она је испричала да је видела на прозорској дасци на трећем спрату некакву обућу. Касније, пошто се вратила у свет живих, Марија је ту обућу детаљно описала. На прозору на који је показала стварно је била ципелу коју она никако није могла да види из болничке собе
• Проучен је и случај певачице Пам Рејнолдс чији се мозак,  као и читаво њено тело, налазио у стању клиничке смрти. Међутим, убрзо после операције Пам је испричала о својим доживљајима блиске смрти, посебно како је изашла изван граница свог тела. Детаљно је описала своју ситуацију, сетила се како је изгледала хируршка бушилица која се користи за отварање лобање. Чак се сетила да су хирурзи, док су је оперсиали, слушали познати хит „Хотел Калифорнија”
• Противници „одвајања душе од тела” тврде да услед прекомерног садржаја угљендиоксида у крви (хиперкапнија) код човека може да се појави осећај као да се душа одваја од тела или да се налази у тунелу. Односно: да одређену улогу у покретању механизма халуцинација или у стварању осећаја спокоја и мира у тренуцима клиничке смрти могу да имају и неуротрансмитери

         Пише: Гидон ЛИЧФИЛД, „TheAtlantic”, САД     

         ОНИ који сматрају да је за време клиничке смрти душа у стању да напушта тело - поставили су себи за циљ да нађу бар један поуздан доказ те чињенице (неко од познатих научника назвао га је донекле научно: „могући осећаји несумњиво су нефизичке природе”).

         Другим речима, није довољно ослањати се само на сведочење пацијената о томе шта су видели и чули за време клиничке смрти. Њихове изјаве неопходно је још и потврдити да би се сматрале веродостојним. (Јер, „веродостојне” значи „неилузорне”).

         Мотив „изласка душе из тела” – само је један од шеснаест могућих облика доживљаја блиске смрти (ОСП) према Грејсоновој скали. Ипак, код тог аутора не очитује се јединство у погледу података о броју пацијената који су по изласку из клиничке смрти говорили о доживљајима блиске смрти (ОСП).

         Који аргумент најбоље може да убеди скептике? 

         Сведочења самог пацијента, односно, ако сам пацијент опише оно шта се са њим дешавало у стању клиничке смрти. Замислите, ако се изненада добију сигурни докази да је пацијент за време клиничке смрти имао способност да види и чује (против чега иступа званична неуробиологија), шта ће се тиме потврдити? То, да је душа заиста у стању да постоји изван тела. Према томе, мораће се признати да су наша знања о функционисању мозга непотпуна.  

         Ево зашто су за оне који су се у ствари вратили „са оног света” таква сведочења испуњена посебним, сакралним смислом.

         Једна од најзанимљивијих и култних прича је случај неке Марије, сезонске раднице, која се налазила у стању клиничке смрти након што је 1977. њено срце престало да ради у болници у Сијетлу.

         Ево шта је она испричала социјалном раднику Кимберли Кларк Шарп (Kimberly Clark Sharp). 

         Док су лекари покушавали да Марију врате у живот, она је одједном почела да осећа како у ваздуху полако испливава из зграде болнице. После тога Марија је видела на прозорској дасци на трећем спрату некакву обућу. Касније, пошто се вратила у свет живих, Марија је ту обућу детаљно описала. Кимберли је пришла прозору који јој је показала пацијенткиња и стварно видела тамо ципелу. Кимберли је установила да Марија никако није могла да види ту ципелу из болничке собе.

         Кимберли Шарп је енергична жена од око шездесет година, густе коврџаве косе. Током конференције она је радила као мој незванични прес-секретар. Њена прича, па и она сама представљају неодвојиви атрибут сваке конференције IANDS (Међународна асоцијација за проучавање клиничке смрти). Иначе, неки учесници конференције су Маријину причу назвали „случајем са Маријином ципелом”, или само „случајем са ципелом”. 

         На први поглед прича о том случају звучи веома убедљиво. Ипак, са доказима није све тако једноставно. Па и сама Марија је након неколико година по изласку из болнице негде нестала: нико није могао да је нађе да би се уверио у истинитост њених речи.

         Много више поверења заслужује сведочење америчке певачице  Пам Рејнолдс.

         Године 1991., када је имала 35 година, откривено је да има велику анеуризму (патолошко проширење сегмента аорте) поред можданог стуба коју је било неопходно уклонити хируршким путем. Али, настао је проблем, по мишљењу хирурга постојала је велика вероватноћа да се опеrација фатално заврши. Због тога је одлучено да се примени радикална метода – заустављање срца са хипертермичком анестезијом. 

         Суштина тог метода била је у следећем: тело певачице су охладили до температуре 60 степени по Фаренгејту (16 по Целзијусу), срце су принудно зауставили, а крв удаљили од главе. Хлађење је било неопходно ради спречавања хипоксије и даљег одумирања ћелија мозга лишених кисеоника.

         После операције лекари су поново успоставили рад срца пацијенткиње, повећали температуру тела до нормале и Пам Рејнолдс се освестила.

         Да би се уверили да током операције мозак певачице уопште не функционише, ставили су јој чепове за уши са звучницима који су емитовали оштре звукове јачине сто децибела (као што производи косилица за траву или пнеуматски чекић). Ако би у том тренутку неки од делова мозга Пам настављао да функционише, онда би се звук звучника обавезно појавио у облику електричног сигнала у можданом стубу што би било забележено на електро енцефалограму.

         Дакле, инструменти су потврдили да се током неколико минута мозак Пам Рејнолдс, као и читаво њено тело, налазио у стању клиничке смрти. Међутим, убрзо после операције Пам је испричала о својим доживљајима блиске смрти, посебно како је изашла изван граница свог тела.

         Шта је заправо испричала певачица?

         Пам је детаљно описала ситуацију у сали за операције, сетила се како је изгледала хируршка бушилица која се користи за отварање лобање, чак и фрагменте разговора медицинског особља.

         Рејнолдс се чак сетила да су хирурзи слушали познати хит „Хотел Калифорнија” (што по мишљењу певачице уопште није било на месту). Посебно се у њено памћење урезао следећи стих из песме: „Своју собу можеш напустити сваког тренутка, али се из хотела не може изаћи – не-не”.

         За оне који проучавају доживљаје блиске смрти, сведочење Пам Рејнолдс – је најверодостојније.

         Ипак, доживљаји блиске смрти које певачица описује нису се могли појавити у временском интервалу када је наступила клиничка смрт и ЕЕГ (електро енцефалографија) остала непомична. Произлази да су „виђења” пацијентикиње настала или пре клиничке смртиили после ње, односно кад је певачица била у општој анестезији, а у таквим условима понекад се заиста десе случајеви интра-наркозног буђења (буђење у време хируршке операције), који се према статистици дешавају једном од хиљаду пацијената.

         Према томе, настављају скептици, Рејнолдс је потпуно могла да чује фрагменте разговора лекара. Кажете да је пацијенткиња видела како изгледа хируршкабушилица? А, она је могла тога да се досети према карактеристичној буци бушилице и микро-вибрацијама главе. Коначно, код пацијенткиње су могла да се појаве лажна сећања, она је могла да се сети онога што је случајно приметила пре или после операције.

         Године 2011. - после смрти Пам Рејнолдс од срчаног напада -Journal of Near-Death Studies потпуно је посветио свој број разматрању онога што је певачица испричала. Пожурили су и присталице и противници да на страницама часописа дискутују о таквим, на први поглед, уско стручним питањима, као што је трајање буке у чеповима уметнутим у уши пацијенткиње, коштана проводљивост звука, удубљивали су се такође у питања мало разумљива за лаике, о томе како је нематеријална душа у стању да реагује на звучне надражаје.

         На крају је главни уредник часописа Џенис Мајнер Холден (Janice Miner Holden) подвукла црту испод дискусија и извела следећи закључак: сведочење Пам Рејнолдс и њему слична „нису потпуна и, највероватније, не могу се признати као коначни доказ”.

         Сведочења других људи који описују доживљаје блиске смрти  изазивају интересовање, али је таквих прилично мало. Холден је одлучила да их нађе. Због тога је, да би написала поглавље у књизи The Handbook of Near-Death Experiences, „прекопала” хрпе литературе.

         Одбацивши сведочења која су се појавила после објављивања књиге Рајмонда Мундија „Живот после живота” 1975., она је своју пажњу концентрисала углавном на књиге и научне радове који су објављени после 1975. Успела је да нађе око сто сведочења о фактима клиничке смрти од којих је само тридесет пет било поткрепљено алтернативним изворима (тј. могућност ослањања и на сведочења других људи).

         Убрзо се појавило неколико радова који су истраживали околности у којима по правилу настаје клиничка смрт, а са њима и доживљавања блиске смрти. Сем тога предложен је и поуздан метод за њихову проверу.

         Да би се научно доказало да свест која постоји одвојено од тела уопште није измишљотина, треба урадити поуздану процедуру за фиксирање те појаве, а то није тешко урадити.

         Ево како је Џенис Холден описује у својој књизи The Handbook of Near-Death Experiences: „У соби за реанимацију треба ставити неки предмет, а касније испитати пацијенте који су се у моменту клиничке смрти налазили у близини тог предмета, да ли су га приметили… Предмет треба поставити тако да га нико не може видети и искључити могућност да испитивач и друга лица, укључујући и тим истраживача намерно или случајно (на било који начин, обичан или паранормалан) кажу пацијенту где је место на којем се предмет налази и о каквом се предмету ради.

         Овакав начин до данас је испробан и описан у шест радова (у њима су испитани пацијенти који су изашли из реанимације). Ипак, нису  успели да нађу чврсте, „гвоздене” доказе.

         Шта су истраживачи урадили? 

         Они су стављали неки предмет (цртеж) на недоступно место које се могло видети само ако би човек стварно пролетео испод плафона. Експериментатори су се веома брижљиво потрудили да се увере у то да нико до краја анкете (ни медицинско особље, ни пацијенти, ни они који су испитивали пацијенте) не зна о каквом предмету се ради. (Холден наглашава да није увек било лако убедити особље болнице да испуне захтеве експериментатора).

         Недавно је Сем Парниа (SamParnia) из Универзитета државе Њујорк у Стоун-Бруку организовао амбициозан експеримент под називом „Awarе” , чије резултате је објавио у октобарском броју часописа „Resus citation”. У пројекту је учествовало петнаест болница САД, Велике Британије и Аустрије.

         У собама за реанимацију кардиолошког одељења на полицама су били причвршћени специјални знакови.

         Током реализације експеримента одмах је запажен кључни проблем: компликовано добијање потребне количине података. У оквиру експеримента за четири године регистровано је укупно 2060 случајева клиничке смрти због престанка рада срца. У ствари, било их је више, али научници нису могли све да обраде.

         После клиничке смрти, од укупног броја пацијената преживело је 330, при том је њих 140 одговарало на анкету и пристало да учествује у експерименту. Од 140 пацијената, 101 је одговорио на сва питања. Остали нису могли то да учине (углавном, због недостатка снаге”). Од 101-ог пацијента, 9 је описало свој боравак у клиничкој смрти по скали Грејсона, при чему су се двоје сећали момента када су напуштали своје тело. Клиничко стање једног од та два пацијента касније се погоршало и испитивање је морало да се прекине.

         На крају је остао само један човек који је могао детаљно да опише све своје доживљаје блиске смрти.

         Тај пацијент је имао 57 година и његово сведочење је веома  занимљиво. Он је испричао да је, пошто је био у стању клиничке смрти, неочекивано почео да се равномерно подиже према плафону и да је видео како медицинско особље покушава да га „пумпа” и успостави срчани ритам.

         Како пише у чланку Парнија, неке чињенице које је пацијент описао – потврђене су. Сем тога, после упоређивања његовог исказа и рада дефибрилатора истраживачи су закључили да су се након заустављања рада срца следећа три минута стварно дешавале појаве које је он описао.

         Да је све било пажљиво урађено, онда би случај са овим пацијентом био јединствен. По правилу, мозак се гаси првих двадесет секунди после заустављања срца (тај податак се види на ЕЕГ). Ако се пацијенту даје вештачко дисање и индиректна масажа срца, онда ће то омогућити довољан доток крви у ћелије мозга и спречити њихово умирање, али да би мозак наставио будност те мере нису довољне. Дакле, мозак 57-годишњег пацијента требало је да буде потпуно искључен (што се не дешава под анестезијом или у стању коме) све до момента док његово срце није поново почело да куца.

         Ипак, чврсти докази нису добијени. Без обзира што је на различитим местима у болничким собама у којима се спроводио експеримент било постављено око хиљаду малих полица са специјалним цртежима - близу њих су се нашла свега двадесет два пацијента који су лежали у стању клиничке смрти и код којих је престао рад срца. Наш 57-годишњи пацијент није био једини. 

         Не чуди то што стандардно научно објашњење феномена доживљавања блиске смрти не задовољава оне који о тој појави не знају из друге руке, већ су је сами доживели. У научним хипотезама нема мањкавости за објашњење природе доживљавања блиске смрти, али су ипак све оне незадовољавајуће, непотпуне и мало занимљиве за разлику од исказа пацијената који су преживели клиничку смрт.

         Добро је познато да, на пример, недостатак кисеоника (хипоксија) која настаје због заустављања срца, доводи до дезоријентације човека у простору, ствара конфузију свести и халуцинације. Може да се појави прекид у слепоочно-теменој регији мозга (у ту регију долазе информације из чулних органа и она игра важну улогу у перцепцији човека). Због тога код пацијента који се налази у стању клиничке смрти могу да се појаве доживљаји блиске смрти.

         Претпоставља се да услед прекомерног садржаја угљендиоксида у крви (хиперкапнија) код човека може да се појави осећај као да се душа одваја од тела или да се налази у тунелу (иако за то не постоји тако много доказа). Одређену улогу у покретању механизма халуцинација или у стварању осећаја спокоја и мира могу да имају и неуротрансмитери, али се нећемо упуштати у ту тему).

         Постоје лекари који не оспоравају доказе пацијента и спремни су да оповргну материјалистичка објашњења доживљаја блиске смрти. У ову групу научника спадају Сем Парниа, Пим ван Ломел и други који су у својим радовима довољно детаљно размотрили то питање. На крају се њихови контра аргументи своде на следеће: без обзира на своју логичност, материјалистички приступ не објашњава појаве које се дешавају за време клиничке смрти.

         Са становишта науке, у многим случајевима посматрања доживљаја блиске смрти нису сви услови испуњавани. И обрнуто, било је случајева када није било тих доживљавања, чак и поред тога што су поштоване научне методе. За одређивање корелација између ОСП - доживљаја блиске смрти и услова за њихово појављивање (да  не говоримо о утврђивању узрочно-последичне повезаности) није прикупљено довољно експерименталних података.

         Сем тога, тешко је разумети како се уопште може говорити о репрезентативности података ако су сви они сакупљани само од пацијената који су лежали у реанимацији кардиолошких одељења.

         Током четири године у оквиру пројекта „Аware” - испитано је само девет пацијената који су у стању клиничке смрти имали „визије”. У једном од истраживања које је много обећавало, изведеном у Словенији и објављеном 2010., наведено је да постоји корелација између ОСП - доживљаја блиске смрти и хиперкапније код пацијената после заустављања срца (иако корелације са хипоксијом нису примећене), испитана су 52 пацијента, а само 11 је говорило о ОСП.

         Године 2013. објављени су резултати истраживања изведеног на Универзитету државе Мичиген, чијих се закључака држе присталице материјалистичког објашњења ОСП.

         Научници су урадили следеће: током експеримента узели су огледне пацове којима је под наркозом принудно заустављено срце.

         Након 30 секунди ЕЕГ глодара је замрла, али је пре тога на монитору примећен талас (!) – „предсмртни талас на ЕЕГ”. Шта то говори? По мишљењу научника, таласи електроенцефалографа потврђују да различите регије мозга огледних пацова настављају да међусобно комуницирају још активније него у време будног и нормалног стања.

         Научници су претпоставили да је такво понашање електроенцефалографа – кључни фактор за објашњење процеса добијања сензорних осета. У моменту „предсмртног таласа ЕЕГ” различите регије мозга фактички су почињале још интензивније да обрађују сигнале који су долазили од спољних надражаја.

         Овде настаје занимљиво питање: да ли се и људски мозак пред клиничку смрт понаша исто тако? Да ли се и на ЕЕГ човека очитује исто такав „предсмртни талас” као на ЕЕГ пацова?

         Ако је одговор потврдан, онда у том случају у условима недостатка кисеоника мора да се појави предсмртно активирање рада људског мозга – у том моменту мозак ће покушавати да схвати шта се, заправо дешава. Стога предсмртни талас активности мозга може да расветли узроке због којих људи који су преживели клиничку смрт тврде да им се доживљаји ОСП чине реалнијим од света који их окружује.

         То звучи уверљиво. Ипак, прихватљиво објашњење не значи да је истинито и коначно. Јер, ако научници попут Парниа убедљиво докажу да су код човека (на пример, код 57-годишњег пацијента који је учествовао у пројекту „Аware”) неколико минута после заустављања срца забележена „севања” свести, онда ће и полемика планути са још већом снагом. Укратко, „предсмртни талас на ЕЕГ” постао је још један елемент загонетке под називом „доживљаји блиске смрти”, коју научници још нису одгонетнули.