|
* Поред огромних промена у свету, сведоци смо и низа катастрофалних и неканонских потеза Цариградског патријарха Вертоломеја I. Не само да опонаша Римског папу, већ се потпуно налази у канџама америчке администрације и ЦИА, по чијим налозима систематски разбија Православну цркву
* Наступио је алармантан тренутак када је опстанак Христове Православне цркве озбиљно доведен у питање, због чега је неопходно и ургентно сазвати Свеправославни или Помесни Сабор (Ένδιμούσα Σύνοδος) у најмногољуднијој Православној Цркви, како би се предузели адекватни кораци у правцу опстанка Православља у целини
* Сва историја Христове Цркве нам говори да су таква крупна животна црквена питања решавана на Васељенским и Помесним саборима
__________________________________________________________________________
НЕПОБИТНА је чињеница да су наступиле огромне промене у читавом државно-политичком сисему данашњег света и да смо сведоци доношења низа катастрофалних и неканонских потеза Цариградског патријарха Вертоломеја I, који све одлуке доноси самовољно и по свом нахођењу (или туђем утицају), а не на Свеправославним саборима као што је била вековна пракса у Православној цркви.
То је био кључни разлог због чега је самог себе трајно искључио из канонског поретка цркве.
Не само да опонаша Римског папу, већ се потпуно налази у канџама америчке администрације и ЦИА, по чијим налозима систематски разбија Православну цркву.
Подсећамо да су некада постојале Картагина и Картагинска помесна аутокефална црква која је донела преко 100 црквених канона. У данашњем времену више не постоје ни Картагина нити Картагинска црква.
Исто тако је и велико Византијско царство престало да постоји још 1453. године, док је данас Цариградска патријаршија остала у муслиманској земљи са непуне три хиљаде верника.
Због свега наведеног, оцењујемо да је наступио алармантан тренутак када је опстанак Христове Православне цркве озбиљно доведен у питање, због чега сматрамо да је неопходно и ургентно да се сазове Свеправославни или Помесни Сабор (Ένδιμούσα Σύνοδος) у најмногољуднијој Православној Цркви, како би се предузели адекватни кораци у правцу опстанка Православља у целини.
Сва историја Христове Цркве нам говори да су таква крупна животна црквена питања решавана на Васељенским и Помесним саборима.
Где су данас такви сабори који би решавали егзистенцијална питања Црквe у складу са црквеноканонском праксом, али не онако како је то учињено на Критском сабору 2016. године?
При томе, наравно, треба озбиљно узети у обзир значај 17. Канона IV Васељенског сабора (451. г), који гласи:
„... Ако је царском влашћу основан нови град, или се убудуће оснује, у таквоме случају разређење (распоред) црквених области нека слиједи разређењу (подели) државном и грађанском“.
(Извор: Правила (ΚΑΝΟΝΕΣ) Православне цркве с тумачењем, књига прва, епископ далматински Никодим Милаш, стр. 369, Нови Сад, 1895.)
У прилог изнетом, цитирамо и речи Жељка Жугића, из књиге КАНОНСКА БРОЈАНИЦА, Лелић, 2024, стр. 19:
«Аутокефалност је власт дата од Бога да би се живот верника одвијао са што мање смутњи. Само велике области, са својим великим саборима су могле да се супротставе семену зла – јереси и расколима».
На тај начин би се спасила Христова Православна црква од даљег пропадања. Исто тако, наша света Црква би се вратила поштовању канона, учењу Светих отаца и одлукама Васељенских сабора. Уједно, повратио би се изгубљени кредибилитет и дигнитет Цркве и Православља у целини.
Диогенис Д. Валаванидис
дипл. екoномиста, писац и дипломата
Председник
Центра за заштиту хришћанског иднетитета
Драгана Трифковић,
Генерални директор
Центра за геостратешке студије
Сагласни:
1. протојереј-ставрофор Никола Шкорић, проф. Богословије у пензији
2. проф. др Миодраг М. Петровић, канонолог, научни саветник Историјског института САНУ
3. Милослав Рајковић, филолог, новинар... и многи други.
|
