Пророковић: NATO ће се распасти уз велики неред и сукобe које ће бити тешко контролисати

„ТРЕБА ЛИ СРБИЈА ДА СЕ БОЈИ NATO СА КОЈИМ СВЕ ШИРЕ САРАЂУЈЕ” – ТРИБИНА „ГЕОПОЛИТИКЕ” И ПОРТАЛА „ФАКТИ” (4)

• Превише је Вашингтон инвестирао у NATO да би сада дозволио да се некакве „Евроснаге” једноставно осамостале, а Турска постане регионална сила која ће водити своју политику не обазирући се на „велику стратегију САД”. Али, то што се САД неће помирити са овим дешавањима не значи и да ће NATO, који је реликт прошлости, опстати
• Сасвим је могуће да та дешавања бити и крај ЕУ. Уколико буду принуђене да бирају између ЕУ и NATO, источноевропске чланице попут Пољске, Румуније и балтичких држава ће остати у савезу са САД. Потресе на релацији Брисел-Варшава треба посматрати из овог угла
• Улазак у NATO у овом тренутку значи улазак у сукобе на страни САД, а против кога, то се полако назире. Сасвим сигурно - против Русије, али је велика вероватноћа и против - континеталне Европе, Турске, Кине и бројних регионалних сила, попут Ирана и Египта – истовремено!
• Да ли је то Србији потребно? Да ли тако штитимо своје интересе и безбедност? Чак и да заборавимо историју наших односа са NATO, занемаримо све моралне дилеме и све посматрамо из угла текуће корисности, лако је закључити: NATO више није део решења, већ део проблема

          СВОЈЕВРСНА јавна расправа о томе како регулисати односе Србије и NATO после агресије на нашу земљу траје без прекида деценију и по.

          Подстакао је и финансирао сам NATO јер је од тога имао користи: тако се у јавности легитимизовало питање нашег будућег чланства у том војном савезу. И, током година су све приче испричане.

          Многе од њих, попут оне да чланство у NATO доводи бројне инвеститоре и доноси виши животни стандард време је демантовало боље од било ког теоретичара. Примери из непосредног окружења - Бугарске, Румуније, Хрватске и Албаније показују да економски развој и политичка стабилност немају апсолутно никакве везе са чланством у NATO.

          А примери из западноевропских земаља нам указују да чланство у NATO  није ни гаранција да ћемо се успешније супротставити терористима.

          Зато се целокупна аргументација о потреби нашег чланства у  NATO свела на веселе кафанске доскочице типа „боље да смо за столом него на менију” и тврдњу како без NATO не бисмо могли да сачувамо Србе на Косову и Метохији.

          Када је о овој тврдњи реч, треба подвући две ствари. Прво, симптоматично је да то понављају појединци који се истовремено декларишу као поборници „прихватања реалности”, односно признавања независности такозване „Републике Косово”. Ако је неко за „независно Косово”, онда ваљда верује и да су институције у Приштини способне да заштите све мањине, осигурају им слободе и права.

          Ако је неко за „независно Косово”, онда је он и за „војску Косова”, пошто је то једна од најважнијих институција, што значи и за „Косово у NATO “, а не „ NATO на Косову”. У тој рачуници нема места NATO снагама које чувају Србе на Косову, па самим тим ни аргумента који се наводи у прилог чланства Србије у NATO.

          Друго, заборавља се да је NATO на Косову и Метохији према одредбама Резолуције 1244 и њеног Анекса, са јасним мандатом. Није ствар избора за КФОР да ли ће заштити косовско-метохијске Србе, већ је то обавеза! Наравно, реалполитика је често нешто другачија него што је дефинисано споразумима, али ми на ово морамо стално подсећати КФОР, NATO, Савет безбедности УН, остале међународне институције, али и нашу јавност.

          Ако ми заборавимо да је то обавеза NATO, преузета 1999. године, други је се неће сетити.

          Насупрот аргументима „за” NATO, који су отпадали један по један, они против  NATO су током година постајали бројнији.

          Србија не треба да тежи чланству у NATO. И то не само због наше тешке и мукотрпне борбе за другачије историјско тумачење догађаја из деведесетих, или због сукобљености дугорочних геополитичких интереса са атлантистичким таласократским пројекцијама, већ и због текућих дешавања и блиске будућности.

           NATO је реликт прошлости!

          Овај војни савез је давно изгубио смисао свог постојања, а сада је нестао и консензус између кључних чланица.

          Са једне стране, NATO више нема архи-непријатеља против кога би се целокупан „западни свет” беспоговорно ујединио и кренуо у „цивилизацијски рат”. Совјетски савез је то био, међутим - шта се догодило после његовог распада?

          САД су инвестирале поприлично да се Русија прогласи новим архи-непријатељем, али им то у доброј мери није успело.

          Европске земље, осим неколико изузетака, не само да нису спремне да ратују против Русије, већ нису убеђене да постојећу политику економских санкција треба настављати.

          У пропагандној равни, САД су покушале и да искористе Исламску државу као разлог за нову хомогенизацију унутар NATO. И тај покушај је био јалов. Испоставило се да су саме САД више сарађивале са исламским фундаменталистима, него што су се против њих бориле, а Европа и даље плаћа цену интервенција у Либији, Ираку и Сирији, оличену у мигрантским таласима који се настављају.

           Са друге стране, на то шта су најважнији изазови, ризици и претње, како у краткорочном, тако и у дугорочном оквиру, различито се гледа у Вашингтону и Лондону, различито у Паризу и Берлину, а различито у Анкари. У том погледу више не постоји најмањи заједнички садржалац, самим тим ни разумевање међу дојучерашњим партнерима унутар NATO .

          У условима трансформације структуре светског политичког система, оваква размимоилажења су непремостива. То нам потврђују и све храбрије одлуке ЕУ о формирању војних снага ове интеграционе целине, али и све самосталнији наступ Турске. Наравно, наивно је мислити да ће се САД помирити са таквим развојем ситуације.

          Превише је Вашингтон инвестирао у NATO да би сада дозволио да се некакве „Евроснаге” једноставно осамостале, а Турска постане регионална сила која ће водити своју политику не обазирући се на „велику стратегију САД”. Али, то што се САД неће помирити са овим дешавањима не значи и да ће NATO опстати, већ да ће се он распасти уз велики неред и сукобљавања која ће тешко бити контролисати.

          Сасвим је могуће да та дешавања могу означити и крај ЕУ.

          Уколико буду принуђене да бирају између ЕУ и NATO, источноевропске чланице попут Пољске, Румуније и балтичких држава ће остати у савезу са САД. Потресе на релацији Брисел-Варшава треба посматрати из овог угла.

          Много је разлога за такву њихову одлуку, а посматрано из историјске перспективе, њихових односа са Русијом, када је реч о Пољацима – и са Немачком, све то делује логично и разумљиво. Једнако као што логично и разумљиво делује због чега Немачка и Француска желе да воде самосталнију спољну и безбедносну политику.

          У оваквом оквиру, под стратешком контролом САД, континентална „француско-немачка” Европа никада неће постати самосталан пол у мултиполарном свету, без обзира на њену економску моћ. То је и један од разлога зашто се Американцима жури са ширењем NATO.

          Циљ је угурати у NATO све што је могуће и то што је брже могуће. Није им више битно, све долази у обзир, уз привремена решења, мимо уставних норми, против става већине становништва... Као у Црној Гори, тако ће бити и у Македонији, покушаће и у БиХ, Молдавији, Грузији. Могуће и са такозваном „Републиком Косово”.

          Важно је то због текућег сукоба са Русијом, предстојећег сукоба са континенталном – телурократском Европом, али и због Турака, којима треба показати да не могу водити самосталну регионалну политику.

          Свет се мења, процеси који се одигравају пред нашим очима су неповратни, то је доказиво чак и на емпиријском нивоу, упоређивањем параметара војне и економске моћи САД, Кине, Русије и Индије.

          Једнополарни поредак је историја. Знају то и у Вашингтону. Али ће они користити NATO да тај процес успоре, а себи осигурају што је могуће бољу позицију у новом поретку. То значи и да елиминишу неколико потенцијалних конкурената у овој фази успостављања мултиполарности.

          Свака елиминација се одиграва кроз сукобљавања. Зовимо их како год – асиметрична, хибридна или индиректна – то су сукобљавања, која коштају и остављају последице.

          Улазак у NATO у овом тренутку значи улазак у сукобе на страни САД, а против кога, то се полако назире. Сасвим сигурно - против Русије, али је велика вероватноћа и против - континеталне Европе, Турске, Кине и бројних регионалних сила, попут Ирана и Египта – истовремено!

          Да ли је то Србији потребно? Да ли тако штитимо своје интересе? Осигуравамо сопствену безбедност?

          Чак и да заборавимо историју наших односа са NATO, занемаримо све моралне дилеме и све посматрамо из угла текуће корисности, лако је закључити: NATO више није део решења, већ део проблема.

          Како за Србију, тако и за остале европске земље.

          (излагање др Душана Пророковића)