Јерменија - репрезентација која може са свима
ПО СОПСТВЕНОМ ПРИЗНАЊУ ОБОЖАВАЈУ ФУДБАЛ, МЕЂУТИМ, ИСТОРИЈСКЕ
И ПОЛИТИЧКЕ ОКОЛНОСТИ СПРЕЧИЛИ СУ ИХ ДА У ЊЕМУ ИЗГРАДЕ ВЕЋЕ ИМЕ
Ближа историја, од добијања независности пре 23 године, Јерменији није донела превише европских успеха, иако није увек била противник против кога желите да играте.
Никада нису успели да се квалификују за Европско или Светско првенство, али су за длаку испустили шансу да оду на ЕУРО 2012. Тада су у одлучујучој утакмици квалификационе групе Б поражени од Ираца 2:1, након што им је шпански судија Гонсалес без разлога искључио голмана Березовског, пре тога пропустивши да досуди играње руком Сајмона Кокса. Жалбе нису уродиле плодом, Јерменија је завршила као трећа, упркос чињеници да су затресли мрежу највише у групи (22 пута, за пет голова више од првопласиране Русије), а Гонсалес је одлучио да се повуче из фудбала. Изабраници тадашњег селектора Вардана Минасјана дочекани су у својој домовини као хероји.
Ништа мање драматично није било у квалификацијама за Светско првенство у Бразилу 2014. године, када их је један пораз коштао другог места у групи са четири озбиљна противника. Италија је суверено била прва са 22 бода, а Данци су управо у Јеревену добили битку за другу позицију. Једини гол на мечу постигао је Данијел Агер са пенала и тако креирао сценарио по коме ће Јермени касније завршити иза Чешке и Бугарске, а испред Малте.
Године потлачености, геноцида који су над њима вршили Турци почетком двадесетог века, постојање у сенци СССР све до добијања независности 1991. године - све је то негативно утицало на развијање услова за било какав спорт у земљи. На храпаву и скоро мученичку историјску слику упућује призор југозападно од главног града Јеревана, где се налази Арарат, огромна планина и национални симбол Јермена. Она се технички налази на турској територији.
И данас је инфраструктура слаба, за одржавање стадиона из комунистичке ере нема новца, просечна прволигашка посећеност по утакмици износи нешто мање од 500 гледалаца, а пет од укупно осам прволигаша је из Јеревана. Број фудбалских академија на које можете да упишете дете је једноцифрен.
Не помаже много ни скорашња реформа лиге, о којој смо писали прошлог лета у оквиру серијала „Орлови“.
Без обзира на све, корени јерменског организованог фудбала сежу више од стотину година у прошлост, до периода пре почетка Првог светског рата, када су се у Отоманском цартву, у градовима попут Истанбула и Смирне, Јермени организовали и правили своје клубове. Прву утакмицу са Турцима одиграли су 1906, а састали су се Балта-Лиман (име истанбулског пристаништа) и Галатасарај.
Након избијања рата постало је јасно да помисли о спорту неће бити још дуго, Јерменија је 1920. постала део СССР, да би шест година касније учествовала у Закавкаском шампионату, заједно са суседима Азербејџаном и Грузијом. Први професионални клуб у совјетској Јерменији основан је 1935. и носио је име Спартак, међутим оно је убрзо промењено у Арарат Јереван. Тај клуб ће 1973. постати првак СССР, у два наврата ће бити њен вицешампион, а 1974. ће у Купу шампиона доћи до четвртфинала, у коме испада од освајача такмичења Бајерна из Минхена. Као звезда и водећи играч ове генерације Арарата истакао се Коран Хаванисјан, који је до данас остао највећа легенда јерменског фудбала, са 295 наступа и 93 гола за свој клуб, као и 34 утакмице у дресу репрезентације СовјетскогСавеза.
Јерменија је данас поносна фудбалска нација, упркос релативно слабом играчком кадру, неразвијеном домаћем фудбалу и недостатку новца за побољшавање услова за спорт. Уз сјајног Мхитаријана као предводника генерације, тимски дух јача сећање на Ијана Портерфилда, шкотског тренера који је био селектор у периоду од 2006. и 2007. године, а који је преминуо од рака. Његова методологија и основи за рад и даље се користе као образац за вођење репрезентације, која је врло озбиљна у намери да се квалификује за следеће ЕП.
