Црвена звезда увек добродошла у Бања Луку
МОЖЕМО ИМ СЕ СУПРОСТАВИТИ, АЛИ РЕЗУЛТАТ ЈЕ ТУ НАЈМАЊЕ ВАЖАН,
ЖЕЛИМ ДА ПАМТИМО ИГРУ И АМБИЈЕНТ
Винко Мариновић
Борац је дошао до даха! Мало ко је очекивао да ће после лошег старта и два везана пораза уследити серија, која би могла и да се настави. Са прилично скромним играчким кадром тренер Винко Мариновић извукао је „суву дреновину” и попео Борац у горњи део премијерлигашког каравана.
Наставак сезоне сада изгледа много лепше, а публика враћа веру у клуб да би можда могао и укључити се у борбу за једно од места која воде у Европу.
- Није било лако. Променили смо готово цели тим летос. Требало је то посложити. Корак по корак и успели смо. Још увек кашљуцамо, али далеко то боље изгледа него јесенас. Победа против Зрињског много нам значи, можда и више на психолошком плану од та три бода, јер доказали смо и себи и другима да можемо тући екипу из врха. Нисмо успели против Сарајева, мало је недостајало са Широким, и онда смо ухватили можда и највреднији скалп, шампиона из Мостара.
Борац у наредном колу гостује у Бијељини, па на Градски стадион долази Жељезничар.
- Нећемо ништа прогнозирати. Корак по корак. Иако Бијељина на око изгледа као лакше гостовање, неће бити баш тако. Уколико Семберију прескочимо на задовољавајући начин, Жељо би дошао као награда за све ово што смо направили у последњих месец дана. Одбрана је сигурнија, а и напад је показао да се и из мало шанси може доћи до гола - наставља за „Спорт“ Мариновић.
А онда следи репрезентативна пауза и оно што Мариновићу највише годи, пријатељски меч са Црвеном звездом, 10. октобра у 17 часова.
- Ма, Звезда је увек добродошла. Два моја клуба у надам се величанственом амбијенту. Пријатељска утакмица која ће нама много значити, а верујем и црвено-белима. Без обзира на ревијални карактер, нема играча који не жели играти овакве утакмице. На њима се рађају звезде, прича се до неког новог сусрета. Онај ко вреди из себе извуче, не 100 одсто, већ 200! Пратим дешавања у Србији, поготово у Звезди. Можемо им се супроставити, али резултат је ту најмање важан, желим да памтимо игру и амбијент.
А Мариновић је четири и по сезоне био стуб одбране Црвене звезде. Није заборавио дане с „Маракане”.
- Звезда је навећи клуб с ових простора, ту нема никакве дилеме. Може Партизан узети и стотину трофеја, Звезда је увек број 1. Навијачи су ти који све говоре,....
Када је стигао у Беoград, заједно у пакету са Дарком Љубојевицћем, конкуренција за први тим била је паклена. Љупко Петровицћ га је имао на оку, и пробио се међу првих 16 већ у новој сезони био је стандардан, и тако до одласка из Звезде.
- У јесен 1995 године приграбио сам дрес првотимаца и нисам га испуштао до самог краја. Са „Маракане” имам статистику која каже да сам одиграо 146 званичних утакмица. Освојио сам четири Купа и једно првенство. Играо сам са величинама попут Декија Станковића, Перице Огњеновића, Јована Станковића, Рамба Петковића, Дарка Ковачевића... Увек се плашим да некога не изоставим, јер велики број квалитетних играча је играо тада. Уосталом, Звездин дрес никада није могао да носи свако - поручио је Мариновић, који је једно време био и капитен клуба из Љутице Богдана.
У сећању су му остали и мечеви у Европи.
- Утакмица у Единбургу против Хартса ме је и гурнула у орбиту . После 0:0 на „Маракани”, у реваншу је било 1:1 и прошли смо даље. Баш сам ја на асистенцију Перице Огњеновића постигао погодак. Потом су следили чувени мечеви са Кајзерслаутерном, а потом и Барселоном. На несрећу у првом мечу на „Ноу Кампу” зарадио сам два жута картона, па нисам играо у ревнашу. Иако сви мисле да сам црвени добио после дуела са Хуаном Антонијем Пицијем, није било тако. Бразилац Ђовани ме лишио части да играм у реваншу. А Барса је тада имала заиста дрим тим. Предводио их је покојни Боби Робсон, играли су Роналдо, Христо Стоичков, Пепе Гвардиола, Луис Енрике, Попеску, Фиго, Лоран Блан... Не да се нисмо осрамотили, већ смо били и близу проласка даље, а Барса се после тога прошетала до трофеја. Годину касније постигао сам поготак и против Меца, којег смо прошли на пенале. Европа на „Маракани” је увек изазов - присећа се неких детаља из црвено–белог дреса Мариновић.
Одиграо је за Црвену звезду Винко Мариновић девет вечитих дербија. Има и позитиван скор, од пет победа, три пораза и један реми, али остаје жал што се није уписао у стрелце.
- Било је неколико прилика, али лопта није хтела у гол. Пречке, стативе, одбране, слободни ударци, покушавао сам из свих позиција, али дерби је дерби. Сваки је на свој начин обележио једну епоху. Наравно, да су мени драге победе, поготово она у финалу Купа када смо само за седам дана славили 3:0 на „Маракани”, и 3:1 на стадиону Партизана. Иначе те сезоне црно-бели су били шампиони са 15 бодова предности, али то у нашим дуелима никада није значило ништа.
Рат на простору бивше Југославије пратио га је у стопу, па је после БиХ дочекао и бомбардовање СР Југославије (1999), па одлази у редове белгијског прволигаша Жерминал Бершота у Антверпен .
- У Белгији сам такође провео четри године. Било је лепих тренутака, али и оних мање лепих. У градском дербију нешто слично као код нас Звезда и Партизан, играли смо против Антверпена, кога нисмо победили 13 година. Пет минута пре краја дао сам победоносни гол, проглашен сам јунаком сусрета... Било је као сан. Међутим, само пет дана касније на тренингу пред меч са Андерлехтом доживео сам отворени прелом ноге. Многи су смтрали да ми је каријера завршена , али сам се вратио, међутим никада више нисам био онај стари Марин. И у Белгији сам догурао до заменика капитена, даље нисам могао јер сам играо са легендом клуба, али и белгијског фудбала, Марком Дегризом. Иначе, Бершот је тада био филијала Ајакса, клуб у којем се знало ко шта ради . Када се окренем иза себе било је лепо. Много више тренутака које ћу памтити с поносом - тако прича некада бритки штопер, данас бритак, али на тренерској клупи, Винко Мариновић.
Мариновић (44), иако релативно млад стручњак иза себе већ има поприлично искуство. Козару из Градишке довео је до Премијер лиге БиХ, ухватио се у коштац с Борцем кад готово сви беже из њега. Једно време радио и у Колубари, ко зна можда му је „Маракана” опет суђена...
СУДБИНСКИ ВЕЗАН ЗА ЦРВЕНО-БЕЛЕ
Ово ће бити Мариновићу деби на тренерској клупи против
Црвене Звезде, а занимљиво да је као и играч Борца дебитовао баш против црвено-белих.
- Рат је беснео на простору бивше Југославије. Тих првих пола године играла се још заједничка лига. За Борац сам дебитовао баш на „Маракани” против Звезде. Изгубили смо 2:0, а оба гола дао је Владимир ЈуговиЋ. Не би имао ништа против да се у Бањалуци 10. октобра роди неки нови Југовић који ће обележити једно раздобоље нашег фудбала...
РУДАР РИВАЛ ПО МЕРИ
Извучени су и парови осмине финала Купа БиХ. Жреб је спојио Борац и Рудар Приједор. Мариновић је задовољан, али призива на опрез:
- Крајишки дерби, неће бити лако, али сматрам да у две утакмице можемо тражити пролаз међу осам екипа. И Рудар се диже како првенство одмиче, али такав је случај и са нама. Када видимо која су сва имена била у бубњу, онда је Рудар ривал по мери.
