ДСС: Статут и закон су „jак упад у уставни поредак Србије”
У Уставном суду Србије почела јавна расправа о уставности Статута Војводине и закона о њеним надлежностима
- Судија известилац Сабахудин Тахировић истакао неопходност јавне расправе јер је предмет сложен, као и да су бројне одредбе оспорене
- Представник предлагача Демократске странке Србије и Нове Србије Бранислав Ристивојевић оценио је да Статут Војводине представља "упад у уставни поредак", као и да је закон о надлежности донет као "смоквин лист" у покушају да се то покрије
- Председник Законодавног одбора Скупштине Србије, Влатко Ратковић, оценио да је то потпуно погрешан методолошки приступ и да је, следећи такву логику, аутономија Војводине само "празна љуштура"
БЕОГРАД, (ФоНет) - Пред Уставним судом Србије (УСС) у току је јавна расправа о уставности Закона о надлежности Војводине у којој су подносиоци предлога за оцену уставности и доносиоци закона изнели супротне ставове.
Судија известилац Сабахудин Тахировић је истакао неопходност јавне расправе јер је предмет сложен, као и да су бројне одредбе оспорене, тако да је и УСС до сада одржао неколико припремних седница.
Представник предлагача Демократске странке Србије и Нове Србије Бранислав Ристивојевић оценио је да Статут Војводине представља "упад у уставни поредак", као и да је закон о надлежности донет као "смоквин лист" у покушају да се то покрије.
Председник Законодавног одбора Скупштине Србије Влатко Ратковић одбацио је тврдње подносиоца предлога, наводећи да имају потпуно погрешан методолошки приступ у тумачењу норми и да је следећи такву логику аутономија била само "празна љуштура".
Позиву УСС да дођу као стручна јавност одазвали су се Коста Чавошки, Зоран Лончар и Тамаш Корхец, али нису дошли Ратко Марковић, Владан Кутлешић и Слободан Вучетић.
ИЗ ИЗЛАГАЊА ПРЕДСТАВНИКА ДСС ДР БРАНИСЛАВА РИСТИВОЈЕВИЋА
Коштуничина странка оспорила 25 одредби Статута Војводине
- Статут АП Војводине предстваља „јак упад у уставни поредак Републике Србије и зато смо дошли у наопаку ситуацију да се Закон о надлежностима прилагођавао статуту уместо обрнуто
- Закон (о надлежностима Војводине) не може да утврђује надлежности покрајине, указао је Ристивојевић, већ може само да их овери, а утврђује их Република Србија
У Уставном суду Србије је почела јавна расправа о предлогу за оцену уставности Закона о утврђивању надлежности Аутономне покрајне Војводине.
Предлог којим се оспорава уставност 25 одредби тог закона, као и уставност и законитост већине одреби Статута Војводине, поднело је 24. децембра 2009. године 30 посланика на иницијативу Демократске странке Србије.
У име предлагача, доктор Бранислав Ристивојевић је на почетку расправе указао на шири нормативни оквир у коме је оспоравани Закон о утврђивању надлежности АП Војводине донет.
„Статут аутономне покрајне Војводине је тај нормативни оквир и представља суштину проблема због којег смо се окупили на јавној расправи“, рекао је Ристивојевић.
Он је подсетио да је најпре 2008. године утврђен Статут, па годину дана након тога донет Закон, запитавши се како је могуће да се акт ниже правне снаге доноси пре вишег акта (закона), са којим мора да се усагласи.
Ристивојевић је нагласио да тај акт (Статут АП Војводине) предстваља „јак упад у уставни поредак Републике Србије и зато смо дошли у наопаку ситуацију да се Закон прилагођавао статуту уместо обрнуто“.
Према његовим речима, законодавац је био под притиском да оправда одредбе у Статуту и њихов уплив на уставни поредак и зато је Закон нека врста „смоквиног листа“ за Статут.
Чињеница да је Уставни суд на дневни ред прво ставио Закон, па Статут, потврђује која је исправна хијерархија правних аката, рекао је Ристивојевић и изразио уверење да ће Уставни суд установити да је наопака логика да се закон више правне снаге доноси после аката ниже правне снаге, јер ћемо добити „растројство поретка“.
Закон не може да утврђује надлежности покрајне, указао је он, већ може да их овери, а утврђује их Република Србија.
Ристивојевић је нагласио да би последице одлуке Уставног суда могле бити далекосежне по уставно правно уређење и судбину Србије и изразио наду да ће одлука бити таква да доведе у оквире утврђене уставом из 2006. године.
(званични сајт ДСС)
ЕКСПЕРТСКО МИШЉЕЊЕ АКАДЕМИКА КОСТЕ ЧАВОШКОГ
Дали сте Војводини право да има и представништво при НАТО!
* Спорним Законом пренета су на АП Војводину битне прерогативе суверене државе. То се најпре чини чланом 3, ставом 2 оспореног Закона којим се АП Војводина овлашћује да закључује међурегионалне споразуме у оквиру своје надлежности. То је ius contrahendi које искључиво припада сувереним државама
* Понекад се у федерацијама допушта да федералне јединице закључују међународне уговоре у оквиру своје надлежности, чиме су својевремено располагале Украјина и Белорусија у тренутку оснивања Уједињених нација, али региони у оквиру унитарне државе, каква је Република Србија, уопште не могу имати међународни уговорни капацитет
* Затим се чланом 3, ставом 3 оспореног Закона АП Војводини даје право да у оквиру своје надлежности може оснивати своја представништва у регионима Европе, односно у Бриселу. То је ius legationis које искључиво имају суверене државе, тако да ни федералне јединице у правим федерацијама не располажу њиме, а камоли некакви окрузи и региони
* Законодавци нису навели само представништва Војводине у регионима Европе него и у Бриселу, који је главни град Белгије и седиште врховне команде Атланског пакта и централних органа Европске уније
* То би значило да би, поред Србије као државе и Војводина имала своја (дипломатска) представништва при команди Атланског пакта и средишњим органима Европске уније
* Како Српска академија наука постоји већ 170 година као највиша научна и уметничка установа српске државе, наводна Војвођанска академија наука и уметности једино може бити несрпска, академија неке несрпске квази државе, сличне оној самозваној држави на Косову и Метохији
КЉУЧНО питање у овом случају било би следеће: Да ли је намера уставотворца била да од покрајине направи државу у држави Србији или ту сврху није имао на уму? А из овог основног следи изведено питање: Да ли се преношењем свих оспорених државних надлежности на АП Војводину од ње прави држава у држави?
Саветујем да се манете дрвено-адвокатских расуђивања чиновника Народне скупштине, чије је тумачење потписао председник Законодавног одбора Влатко Ратковић, и да се, поводом уставности већег броја одредаба Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, упустите у озбиљна правно-теоријска и политиколошка разматрања.
Било би најгоре да се искључиво позивате на члан 177, став 2 Устава којим се утврђује да се питања од републичког, покрајинског и локалног значаја одређују законом и члан 178, став 1 по којем Република Србија може законом поверити аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе поједина питања из своје надлежности. Јер, ако бисте ишли само тим путем, убрзо бисте дошли до закључка скупштинског чиновника да у том преношењу републичке надлежности на АП Војводину нема никаквих ограничења, те да држава Србија може на Војводину пренети све своје надлежности и тиме је учинити потпуно независном и сувереном државом.
___________________________________________________________________________
«Да је уставотворац хтео да покрајине имају и поједине прерогативе државе као такве, он би их сигурно уврстио у покрајинску изворну надлежност, утврђену чланом 183, ставом 2 Устава.»
___________________________________________________________________________
Да би вам то било јасније, поставићу вам хипотетичко питање: Да ли би Народна скупштина обичним законом могла да пренесе на АП Војводину „сувереност, независност, територијалну целовитост… међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама“ и „одбрану и безбедност“, као и „мере за случај ванредног стања“ (члан 97, тачка 1 и 4 Устава), што су свуда на свету прерогативе суверене и независне државе. Ако мислите да се и то може пренети обичним законом, онда немамо о чему да разговарамо. Уколико, међутим, сматрате, да је то преношење републичке надлежности подложно извесним ограничењима и да се на АП Војводину обичним законом не може пренети целокупна надлежност државе као такве, онда следи расправа о томе које су то границе и с којом садржином Народна скупштина може обичним законом преносити на АП Војводину републичке, то јест државне надлежности.
Да би се то утврдило треба прибећи систематском тумачењу, за које изгледа никада нису чули чиновници и правни саветници председника Законодавног одбора Народне скупштине. Наиме, да би се утврдила каква је била намера уставотворца у погледу статуса, природе и обима покрајинске аутономије, треба анализирати члан 183, став 2 Устава којим се утврђује материја од покрајинског значаја. То су:
1. просторно планирање и развој;
2. пољопривреда, водопривреда, шумарство, лов, риболов, туризам, угоститељство, бање и лечилишта, заштита животне средине, индустрија и занатство, друмски, речни и железнички саобраћај и уређивање путева, приређивање сајмова и других привредних манифестација;
3. просвета, спорт, култура, здравствена и социјална заштита и јавно информисање на покрајинском нивоу.
На основу овако Уставом утврђене надлежности може се рећи да је намера уставотворца била да покрајину обликује као обласну самоуправу, иначе уобичајену у појединим европским земљама, која у овим трима областима конкурентске надлежности уређује само питања од покрајинског значаја. Да је уставотворац хтео да покрајине имају и поједине прерогативе државе као такве, он би их сигурно уврстио у покрајинску изворну надлежност, утврђену чланом 183, ставом 2 Устава. Но, како то није учинио, из тога следи несумњив закључак да Народна скупштина може обичним законом пренети на АП Војводину само она питања из републичке надлежности која одговарају Уставом утврђеном статусу, природи и обиму покрајинске аутономије.
___________________________________________________________________________
«...сада ћу вам показати да су поједина питања која су спорним Законом пренета на АП Војводину битне прерогативе суверене државе...»
___________________________________________________________________________
А то би значило да Народна скупштина може обичним законом поверити АП Војводини само она питања из републичке конкурентске надлежноти која су чланом 183, ставом 2 већ утврђена као питања од покрајинског значаја, тако што би се у тим областима покрајинска надлежност проширила, а републичка сузила. У свим осталим областима Народна скупштина не би могла обичним законом преносити на АП Војводину друге републичке надлежности, а нарочито не оне које су по својој природи битне државне прерогативе.
У нади да вам је то јасно, разложно и прихватљиво, сада ћу вам показати да су поједина питања која су спорним Законом пренета на АП Војводину битне прерогативе суверене државе. То се најпре чини чланом 3, ставом 2 оспореног Закона којим се АП Војводина овлашћује да закључује међурегионалне споразуме у оквиру своје надлежности. То је ius contrahendi које искључиво припада сувереним државама. Понекад се у федерацијама допушта да федералне јединице закључују међународне уговоре у оквиру своје надлежности, чиме су својевремено располагале Украјина и Белорусија у тренутку оснивања Уједињених нација, али региони у оквиру унитарне државе, каква је Република Србија, уопште не могу имати међународни уговорни капацитет. Захваљујући оспореном Закону, то сада, до одлуке Уставног суда, АП Војводина има.
Затим се чланом 3, ставом 3 оспореног Закона АП Војводини даје право да у оквиру своје надлежности може оснивати своја представништва у регионима Европе, односно у Бриселу. То је ius legationis које искључиво имају суверене државе, тако да ни федералне јединице у правим федерацијама не располажу њиме, а камоли некакви окрузи и региони. При том ваља запазити да су законодавци навели не само представништва Војводине у регионима Европе него и у Бриселу, који је главни град Белгије и седиште врховне команде Атланског пакта и централних органа Европске уније. То би значило да би, поред Србије као државе и Војводина имала своја (дипломатска) представништва при команди Атланског пакта и средишњим органима Европске уније.
___________________________________________________________________________
«Четврто обележје не толико државности колико посебног народносног (да не кажемо: националног) идентитета АП Војводине јесте Војвођанска академија наука и уметности...»
___________________________________________________________________________
Следеће обележје државности АП Војводине представља њено протоколарно изједначавање са Републиком Србијом. То је АП Војводини дато чланом 5, ставом 3 који гласи: „Влада, на иницијативу извршног органа АП Војводине, може основати Сталну мешовиту комисију састављену од представника Владе и извршног органа АП Војводине.“ Иако се однос између АП Војводине и државе којој припада заснива на начелу субординације вишој власти, оснивање Сталне мешовите комисије на равној нози значи да између АП Војводине и Републике Србије постоји однос координације.
Такве мешовите комисије не постоје ни у федерацијама у којима федералне јединице имају нека обележја државности, а камоли у унитарним државама са регионалним аутономијама. Али су творци овог Закона хтели да ставе до знања да АП Војводина није део Србије него да је равна Србији.
Четврто обележје не толико државности колико посебног народносног (да не кажемо: националног) идентитета АП Војводине јесте Војвођанска академија наука и уметности, чија је уставности оснивања оспорена пред вашим Судом, а да ви нисте сматрали потребним да тај спор благовремено решите. Свуда у свету академије наука и уметности су националне установе, па је уобичајено да свака држава има само једну националну (државну или краљевску) академију наука и уметности.
Члан 64, тачка 9 оспореног Закона утврђује да се „у буџету АП Војводине обезбеђују финансијска средства за рад Војвођанске академије наука и уметности“, чиме се противуставно оснивање ове Академије post festum конвалидира. А то се чини не само да би се истакла државност Војводине, него и њен ако не национални, оно бар посебан културно-историјски идентитет.
Како Српска академија наука постоји већ 170 година као највиша научна и уметничка установа српске државе, наводна Војвођанска академија наука и уметности једино може бити несрпска, академија неке несрпске квази државе, сличне оној самозваној држави на Косову и Метохији.
___________________________________________________________________________
«Оспореним Законом, као поверена надлежност, уводи се право АП Војводине да преко својих органа, врши инспекцијски и стручни надзор у чак 23 области. Све су то до сада биле републичке, то јест државне надлежности. Али, како и АП Војводина треба да буде држава у држави Србији, а можда и изван ње, требало је и АП Војводини поверити све ове надлежности.»
___________________________________________________________________________
Са великим нестрпљењем очекујем да видим како ћете оценити уставност члана 9, става 3 оспореног Закона којим се утврђује да АП Војводина може, ако то пропусти надлежни орган Републике Србије, својим актом привремено уредити извршавање закона на својој територији. Посебно бих вас подсетио да сте одбили да се упустите у испитивање уставности једне одредбе Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије зато што Устав не утврђује уставни закон као акт који подлеже уставносудској контроли. Па како Устав не утврђује ни АП Војводину као институцију која уређује извршавање закона, него члан 123, тачка 3 Устава прописује да Влада доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона, баш ме занима да ли ћете приликом процене уставности члана 9, става 3 оспореног Закона применити аналогију. Иначе, да вас подсетим, доношење уредаба и других општих аката ради извршавања закона од стране владе у теорији државе се сматра битном државном прерогативом.
Овим Законом се чак у 18 области, које се уопште не помињу у члану 183 ставу 2 Устава, АП Војводини поверава нова надлежност која је до сада искључиво припадала Републици Србији. Неке од њих већ сада изазивају велико подозрење. То, су, рецимо, основно, средње и високо образовање. За почетак се АП Војводини даје право да оснива све врсте школа, укључујући и самосталне високошколске установе, и да даје дозволе за њихов рад, а вероватно ће се завршити са давањем АП Војводини права да и за српске основце и средњошколске прописује посебне школске програме, да би се створио посебан, не само државни, него и национални идентитет Војводине.
Једна од битних прерогатива државе као такве јесте надзор над законитошћу аката Управе. Сходно члану 183, ставу 2 Устава, тим овлашћењем АП Војводина уопште није располагала, него су републички органи искључиво вршили инспекцијски и стручни надзор и над радом покрајинских органа и установа. Оспореним Законом, као поверена надлежност, уводи се право АП Војводине да преко својих органа, врши инспекцијски и стручни надзор у чак 23 области. Све су то до сада биле републичке, то јест државне надлежности. Али, како и АП Војводина треба да буде држава у држави Србији, а можда и изван ње, требало је и АП Војводини поверити све ове надлежности.
Битно обележје државне управе по коме се она разликује од локалне или обласне самоуправе у поступку поводом жалбе јесте другостепена инстанциона надлежност. Но, да би то својство државе припало АП Војводини, оспореним Законом њој се поверава право да решава по жалби у чак седам области. Све ме то наводи да вам поставим следеће питање: Да ли се поверавањем АП Војводини инспекцијског надзора, надзором над стручним радом органа и установа и права да решава по жалби против решења првостепених органа нарушава уставно право на једнаку законску заштиту зајемчено чланом 21, ставом 2 Устава. Мој одговор на ово питање је потврдан, што значи да све ове већ оспорене одредбе Закона треба прогласити противуставним.
Напослетку бих вам указао на очигледну могућност изигравања и злоупотребе коју оспорени Закон пружа, чиме се такође нарушава уставно право на једнаку заштиту закона.
___________________________________________________________________________
«Коначно, слободан сам да вам понудим обрисе уставне доктрине на основу које бисте решили не само овај него и сличне будуће уставне спорове:
„Уставни суд утврђује да Народна скупштина Републике Србије не располаже, по Уставу, неограниченим правом поверавања АП Војводини републичких надлежности, него да су границе тог располагања дате у Уставом утврђеном статусу, природи и обиму обласне, односно регионалне самоуправе покрајине као такве.»
___________________________________________________________________________
Реч је о полагању правосудних испита (члан 77), државних стручних испита (члан 78) и именовању сталних судских тумача (члан 79). Пошто већ у начелу није могућно да две различите испитне комисије у Београду и Новом Саду имају потпуно уједначене критеријуме, већ сада се може замислити да ће они кандидати који на испиту падну у Београду, привремено променити место боравка да би испит положили у Новом Саду, као што је могућан и обрнути пут од Новог Сада до Београда.
Иначе, намера твораца оспореног Закона је очигледна. За почетак се АП Војводини поверавају полагање правосудног испита и именовање судских тумача да би се завршило са посебним војвођанским судовима, од првостепеног до врховног.
Коначно, слободан сам да вам понудим обрисе уставне доктрине на основу које бисте решили не само овај него и сличне будуће уставне спорове.
„Уставни суд утврђује да Народна скупштина Републике Србије не располаже, по Уставу, неограниченим правом поверавања АП Војводини републичких надлежности, него да су границе тог располагања дате у Уставом утврђеном статусу, природи и обиму обласне, односно регионалне самоуправе покрајине као такве. Карактер те самоуправе превасходно је одређен чланом 183, ставом 2 Устава којим се утврђује изворна надлежност покрајине у трима областима. Из тога следи да Народна скупштина може обичним законом пренети на АП Војводину само она питања из републичке надлежности која одговарају Уставом утврђеном статусу, природи и обиму покрајинске аутономије. А то значи да Народна скупштина може обичним законом поверити АП Војводини само она питања из републичке конкурентске надлежности која су чланом 183, ставом 2 већ утврђена као питања од покрајинског значаја, тако што би се у тим областима покрајинска надлежност проширила, а републичка сузила. У свим осталим областима Народна скупштина не може обичним законом преносити на АП Војводину друге републичке надлежности, а нарочито не оне које су по својој природи битне државне прерогативе.“
Уколико бисте овако или на сличан начин формулисали своју уставну доктрину, савршено је јасно које би све одредбе оспореног Закона требало прогласити неуставним.
Можда ће неком од вас бити неугодно да прихвати оно што вам ја нудим. Немојте се због тога узнемиравати! Ако је један од највећих америчких председника Врховног суда Џон Маршал могао да преузима тумачења која је у својим поднесцима формулисао чувени правник Данијел Вебстер, ваш углед неће бити нимало мањи ако усвојите тумачење једног вашег старијег колеге и професора.
