Венгер у суботу, по 1000. пут на клупи Арсенала!
КАД СЕ ФЕРГУСОН ПОВУКАО ПРОШЛОГ ЛЕТА, ВЕНГЕР ЈЕ ОСТАО КАО НАЈДУГОТРАЈНИЈИ, ОН ЈЕ ДУЖЕ У ПОСЛУ ОД СВИХ ОСТАЛИХ 19 ТРЕНЕРА У ПРЕМИЈЕР ЛИГИ ЗАЈЕДНО
Арсен Венгер
Тренер Арсенала у суботу ће по 1000. пут водити лондонску екипу са клупе и то у великом дербију против Челсија. Почео је давне 1996. године. „Ух, па кад је пролетело толико?“, пита се сада 64-годишњак.
Када је именован за тренера Арсенала, Француз Арсен Венгер имао је 46 година. Сада има 64 године. И даље је тренер Арсенала. У суботу водити екипу са клупе у великом лондонском дербију против Челсија.
Венгер је дебитовао против Блекбурна у октобру 1996. године. Арсенал је тада победио 2:0, а једна од првих одлука Венгера била је да забрани играчима чоколаду!
У аутобусу, на путу за Лондон, Венгер се задовољно сместио у први део аутобуса, а играчи су, уобичајено, седели позади. Међу њима и легендарни Тони Адамс и Јан Рајт.
„Хоћемо назад наше чоколадице“, певали су тада Рајт и друштво, што је био знак мале побуне против новог тренера.
Венгер им није попустио. Никада више играчи, по завршетку утакмица, на путовањима, нису смели да једу чоколадице (обожавали су „Марс“). Нити да пију кока-колу.
Био је крај „слатким оргијама“, како их је Венгер називао и то написао на папиру који је закачио у свлачионици Арсенала.
Од времена „Арсен ко!?“, како је гласио наслов у једним енглеским новинама када је именован за тренера Арсенала до данас, много тога се променило у лондонском клубу. На крају крајева, ни Арсенал више не игра на чувеном Хајберију.
„Кад помислим на овај јубилеј, на ту 1000. утакмицу, прво што ми падне на памет је - кад су пролетеле све те утакмице, све те године? Чини ми се као да сам почео јуче, не могу да верујем да је прошло толико“, каже Венгер за сајт Арсенала и објашњава тај осећај:
„Зашто тако мислим? Па, зато што увек гледам напред, на наредну утакмицу. То је као дрога на коју смо навучени, та наредна утакмица, нада коју гајите, жеља да победите у наредној утакмици, па у оној која долази после ње, па у свакој следећој...“.
Када се осврне на почетке и на долазак у Арсенал, Француз каже да је учио из сваке утакмице.
„Увек треба ићи степеник по степеник. Увек сам више науочио из утакмица које сам изгубио, него из оних које сам победио. Свакако зато што много дубље анализирате те поразе, постављате себи питања, сецирате играче... Како су изазови већи, ви се додатно преиспитујете и онда схватате личне и лимите и лимите сопствених играча. Свакако да се највише учи из оних великих утакмица када је притисак највећи“, каже Венгер.
Иако је 999 пута до сада водио Арсенал са клупе и самим тим тешко је присетити се свих мечева, Венгер је дозволио себи да издвоји две:
„Можда она против Барселоне у финалу Лиге шампиона 2011. године, можда освајање прве титуле и она важна утакмица против Евертона. Надам се да ће следећа утакмица бити моја омиљена, мој фаворит“.
Када се сер Алекс Фергусон повукао из тренерског посла прошлог лета, остао је Венгер као најдуготрајнији. Он је дуже у тренерском послу у Премијер лиги од свих осталих 19 тренера заједно!
Арсенал је у последњих 16 година стално играо Лигу шампиона, а 14 пута је одлазио даље, дакле прелазио је групну фазу.
Проклетство Венгера је у томе што није освојио ништа у последњих 10 година. Та суша у освајању трофеја доспела је чак и у вицеве у Енглеској, на разним друштвеним мрежама, а Португалац Жозе Мурињо има свој надимак за Венгера: „Специјалиста за пропаст“.
Али, када погледате у прошлост, на Венгерове почетке у Арсеналу, лако је уочити да он јесте унео новине у игру, да је Арсенал почео да игра офанзивније, допадљивије... Таква игра донела му је и прве трофеје, прву титулу првака Енглеске.
„У то време је било незамисливо да странац освоји Премијер лигу. Постојала је нека врста предрасуде према иностраним тренерима. Тада су говорили да странац, једноставно, не може да буде првак Енглеске, да нема тог штофа“, присећа се Венгер.
Џон Харстон, играч Арсенала који је био део екипе на Венгеровом дебију против Блекбурна 1996. године, имао је своју импресију о Французу.
„Искрено, он нам је више личио на лекара, него на фудбалског тренера. Али, био је прави џентлмен. Веровали или не, никада га нисам чуо да псује. Ниједном! Понекад би се изнервирао, поцрвенео би, махао рукама, али никада га нисам чуо да опсује“.
Сви ти лепи, успешни дани су, нажалост навијача Арсенала, прошлост, која се мери годинама, па и готово декадом. Венгер је, свакако, направио много грешака од последњег трофеја - ФА Купа 2005. године.
Венгер је, описују га они који га знају, тврдоглав до небеса, човек који се никоме не клања, али и „шкртац“, који се ретко кад „отвори“ у прелазном року. Податак за неверицу је да је Арсенал у дну табеле клубова који највише троше у прелазним роковима.
„Не купујемо звезде“, рекао је Венгер једном приликом. Месут Озил је, свакако, преседан.
Шта даље?
Свакако је тешко замислити Арсенал без Венгера, као што је то био случај и са Фергусоном и Јунајтедом. Наравно, доћи ће тај дан, дан растанка клуба који му је много дао и опсесивног радохолика, којем је фудбал све у животу. Или готово све.
Енглески новинари пишу да се не зна много о Венгеровом приватном животу. Постоји и неколико пикантерија: новинари који су путовали са Арсеналом на путовања никада га нису видели у бару хотела. Или ретко кад ради интервју „један на један“.
Али, исто тако за њега кажу да је изузетно културан, учтив, чак и према онима који му поставе провокативно питање. Уме да буде и депресиван, „одсутан“ после изгубљене утакмице, дешава му се и да не хвали ривала који га је победио и није имун на такве ситуације.
„Ух, кад погледам уназад, то је стварно дуг период. Оно што желим да кажем јесте да ми је част што сам тренер оваквог клуба толико дуго и хвала свима са којима сам сарађивао и сарађујем и који верују у мене“.
Да ли је ово сезона у којој ће трофеј првака Енглеске опет у витрине Арсенала?
Утакмица у суботу против Челсија, Венгерова хиљадита, даће одговор на то питање.
Последње године нису биле успешне за Арсенал, али Венгерово име ће се, без дилеме, дуго изговарати у лондонском клубу са великим поштовањем.
