Српски језик у Црној Гори води против `црногорског` са 59:21
Српски језик је у «Српској Спарти» данас на робији, а црногорски на апаратима државне присиле, па ипак:
* Сви који сматрају да је решењe из споразума власти и опозиције добро - били би за српски!
* Сви који су за матерњи - били би за српски!
* Сви који су за српски - били би за српски!
* А то је 59 : 21 за српски!
* Што се Срба и њиховог искуства тиче, робија није ништа ново. Само је нов извођач старих радова које је некад безуспешно покушавао да изведе Бењамин Калај. Српски језик је, као што знамо, надживео тога озлоглашеног аустијског намесника у Босни. Надживеће и његове духовне синове у Црној Гори
Пише: Рајо Војиновић
КОЛИКО је насиље над здравим разумом спроведено септембарским позиционо-опозиционим договором о статусу српског језика у образовном систему, када је рођен кентаур под именом црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност, увјерљиво је показало и недавно ЦЕДЕМ-ово истраживање. Показало се, наиме, да око 16 одсто грађана мисли да је донијето решење о називу језика у школама добро, док 27 одсто сматра да треба да се зове српски, а 21 црногорски. Нешто више од 16 одсто сматра да језик у школама треба да се зове матерњи.
Црна Гора је, откад постоји, земља насиља, страха и неслободе. Та чињеница је породила менталитет беспоговорног служења властодршцима и њиховом начину мишљења који је својствен већини овдашњег становништва. Да је то тако, показују и ови резултати. Шта, заправо, они значе? Замислимо само какви би били одговори ЦЕДЕМ-ових испитаника да су ослобођени размишљања „морам, оно дијете ми ради код њих у полицију”.
Сви који сматрају да је решењe из споразума власти и опозиције добро - били би за српски!
Сви који су за матерњи - били би за српски!
Сви који су за српски - били би за српски!
То је 59 : 21 за српски!
А и они што су за црногорски, били би преполовљени, чим би дошло до какве радикалније промјене друштвених околности.
Црногорски језик је, у то нема сумње, противприродна творевина, која нема будућности.
Знају ли то црногорцолози?
___________________________________________________________________________
„Ако се окрњи суверенитет Црне Горе у јединству светога тројства државотворни оквир – језик – црква, онда се урушава цијели систем у Црној Гори” – тврди црногорцолог из Осијека Милорад Никчевић, широј јавности познат као рођени брат познатијег црногорцолога покојног Војислава Никчевића»
___________________________________________________________________________
Црногорски национализам је несумњиво најсиромашнији национализам у историји европских народа.
Сви европски национализми били су и јесу с дубоким утемељењем, а црногорски је зидање куће на пијеску.
Чак и кад се испољава као црногорски неонацизам, и тада се појављује као карикатура. А то се дешава веома често, без икакве задршке према мети која се зове српски народ и његов идентитет.
То се зове духовна немоћ, која нема никаквих других темеља до у идеји државотворности која је, опет, како ју је још 1851. крстио паметар Сула Радов, исто што и „брод у каменицу”.
Црногорски језик ка "брод у каменицу"
Када је Матица црногорска најавила тужбу Уставном суду због договора власти и опозиције о имену наставног предмета за језик и књижевност, црногорцолог из Осијека Милорад Никчевић, широј јавности познат као рођени брат познатијег црногорцолога покојног Војислава Никчевића, изјавио је да је тим договором окрњен суверенитет Црне Горе.
„Ако се окрњи суверенитет Црне Горе у јединству светога тројства државотворни оквир – језик – црква, онда се урушава цијели систем у Црној Гори”. Он то даље толкује вјером да ће Уставни суд то поништити и поручује: „У оно што је свето, што је ушло у устав као преамбула државотворности и државне самобитности – да се не дира”.
Ове његове ријечи показују извјесне новине у развоју и „научним” дометима савремене црногорцологије. Наиме, из њиховог „светог квартета” црногорска држава – црногорска нација – црногорски језик – црногорска црква, Никчевић изузима нацију и тако редукује симбол вјере црногорског неонацизма.
___________________________________________________________________________
«Знају ли црногорцолози да је тзв. црногорски језик творевина без будућности? Не знамо да ли знају, али знамо да знају да је Сула Радов био у праву и да страхују од те истине као ђаволи од крста. Не од крста, већ од слободе – по оној из једног Његошевог писма Вуку Караџићу у којем каже да су се стари ђаволи бојали од крста, а данашњи од слободе.»
___________________________________________________________________________
То није случајно, пошто је и он у међувремену постао свјестан да за сада не постоји ефикасан начин негирања постојања Срба на тлу Црне Горе. Црногорцолози вјерују да ће Срби са овдашњег тла нестати оног тренутка кад нестане српског језика и Српске православне цркве. Стога им није прихватљива никаква релативизација имена црногорског језика, иако врло добро знају да се под именом црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност заправо крије њихова болесна језичка творевина.
Члан Управног одбора Матице црногорске Драган Радуловић, кога режимска „Побједа” на апаратима титулише као књижевника, себе и своје истомишљенике куражи ријечима како је постојање црногорског језика „друштвена реалност” јер, вели, „један веома важан идентитетски процес је покренут и ако се буде промишљено поступало, биће успјешно приведен крају”. Ето ти га сад!
Како ово разумјети осим као логичку будалаштину својствену духовној сиротињи црногорског национализма? Шта значи то „један веома важан идентитетски процес је покренут” ако не „више нијесмо оно што смо били, завршили смо процес промјене идентитета”?
За оваквима заиста не треба жалити, већ их треба од себе одсјећи и пожељети им срећни велики пут. И нека се сами рвају с питањем: Куд се ђеде цар Дукљана благо и ко испразни његове миленијумске духовне ризнице?
Знају ли црногорцолози да је тзв. црногорски језик творевина без будућности? Не знамо да ли знају, али знамо да знају да је Сула Радов био у праву и да страхују од те истине као ђаволи од крста. Не од крста, већ од слободе – по оној из једног Његошевог писма Вуку Караџићу у којем каже да су се стари ђаволи бојали од крста, а данашњи од слободе.
___________________________________________________________________________
«Обећани уџбеници матерњег језика су стигли у школе у количини 2-3 комплета (уџбеник и радна свеска) за један разред који броји у просјеку 20 ђака, уз образложење да је препорука Министарства да се ти комплети користе од стране наставника, само као допуна постојећој Чигри – уџбенику за црногорски језик, и то на основу слободне процјене наставника.»
___________________________________________________________________________
У причи о насиљу над српским језиком постоје три стране: режим, говорници српског и опозиција. У великој су заблуди сви који мисле да се говорници српског језика и парламентарна опозиција налазе на истој страни. Управо је обрнуто: опозиција се за српски језик сјекира колико за лањски снијег и сва њена тутњавина своди се на очување интереса својих челника који су сасвим различити од интереса говорника српског језика.
Ево једног доказа. Савјет родитеља ОШ „Бранко Бринић” из Кртола, једне од школа чији су ученици због насиља над српским језиком 1. септембра били ступили у бојкот наставе, оптужио је 13. октобра власт и опозицију да је њихов споразум о статусу српског језика у настави обична превара. У саопштењу Савјета родитеља којим се обраћају власти, парламентарној опозицији и европском званичнику Леополду Мауреру наводе се и разлози овакве оцјене:
Стиже жалба из Кртола и до њега: Леополд Маурер
„Данас је 13. октобар а стање на терену је следеће:
Министарство просвјете тренира строгоћу и интезивно гура своју причу са црногорским језиком.
До данас није доставило упутство за спровођење плана и програма наставе по режиму из тзв. споразума, ако тако нешто уопште и постоји, па се настава и даље изводи по плану и програму предмета `Црногорски језик и књижевност` усвојеном по Закону о општем образовању 2010. године, оном што је на Скупштини Црне Горе измијењен као дискриминаторски.
Обећани уџбеници матерњег језика су стигли у школе у количини 2-3 комплета (уџбеник и радна свеска) за један разред који броји у просјеку 20 ђака, уз образложење да је препорука Министарства да се ти комплети користе од стране наставника, само као допуна постојећој Чигри – уџбенику за црногорски језик, и то на основу слободне процјене наставника. А и колика је та слободна процјена говори податак да морају радити по важећем плану и програму. Од наших пријатеља из Зеленике смо добили информацију да се тамо, супротно закону, у ђачке књижице, као предмет, уписује само црногорски језик за оне који то желе, али да за остале то не важи.
___________________________________________________________________________
«Нашој се иницијативи за извођење наставе на српском језику, увођење предмета српски језик и књижевност, а при том не оспоравајући изучавање предмета црногорски језик и књижевност, придружују и школе из Зеленике, Херцег Новог и даље. Свако нека одабира своје огледало. Ми смо одабрали Његошево, а ви”?
___________________________________________________________________________
Упутство о оправданим и неоправданим часовима такође није писмено достављено, већ се директори школа руководе на основу усмених налога, текстова и саопштења која су изашла у дневним новинама, а можда и по сопственом нахођењу и притискају родитеље да шаљу дјецу у школу суботом ради неког надокнађивања, иако су нпр. у нашој школи скоро сви родитељи те часове писмено оправдали, па по закону нема потребе за надокнађивањем. Претходне суботе број ђака у ОШ `Бранко Бринић` у Кртолима био је нула.
Пошто нема званичног тијела или органа задуженог за контролу спровођења споразума, или га има али не ради свој посао, општи је закључак да је стање горе него прије и да је првенствени циљ и власти и опозицији био само да прекину бојкот у нашој школи и смире ситуацију у Боки Которској. Нека докажу супротно, јер се нашој иницијативи за извођење наставе на српском језику, увођење предмета српски језик и књижевност, а при том не оспоравајући изучавање предмета црногорски језик и књижевност, придружују и школе из Зеленике, Херцег Новог и даље. Свако нека одабира своје огледало. Ми смо одабрали Његошево, а ви”?
Јасно је: српски језик је на робији, а црногорски на апаратима државне присиле. Што се Срба и њиховог искуства тиче, то није ништа ново. Само је нов извођач старих радова које је некад безуспјешно покушавао да изведе Бењамин Калај. Српски језик је, као што знамо, надживио тога озлоглашеног аустијског намјесника у Босни. Надживјеће и његове духовне синове у Црној Гори.
(штампано издање магазина "Српске новине")
