ЧЕПУРИН: Русија и Србија су пријатељи и геополитички партнери

МЕЂУНАРОДНИ СКУП У БЕОГРАДУ „БАЛКАНСКИ РАТОВИ У СВЕТЛУ ГЕОПОЛИТИКЕ У 21. ВЕКУ”

• И Руси и Срби – нагласио је амбасадор РФ Александар Чепурин - треба да траже компромисе када су пред нама овакви проблеми, треба да проналазе решења која ће одговарати интересима наших земаља. Неке одлуке које стоје пред Србијом су веома озбиљне и то нам је добро познато. Зато треба преговарати и разматрати оне варијанте које би задовољиле већину Срба
• Нико ко би желео да наруши вишевековну традицију наших односа – упозорио је амбасадор РФ - то неће моћи, а ни да се радује својим ситним победама. Све долази на своје место. Русија и Србија су геополитички земље партнери и земље-пријатељи
• Балкан ни данас није најстабилнији регион у Европи. И даље се развија потенцијал конфликата. Наше две земље треба да збију своје редове и да заједнички наступају - рекао је Чепурин
• Јелена ГУСКОВА: Балканско питање у ХХ веку не би постојало без Русије, а Србија и Бугарска већ одавно би престале да постоје као независне државе
• Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ: Први Балкански рат је синоним за слогу балканских народа, док је други синоним за раздор. Ако схватимо та дешавања, доносићемо боље одлуке данас, и нећемо дозвољавати да нам неко други одлучује у нашој кући
• Александар ГАЈИЋ: На Балкану се данас проширио простор за сарадњу, између осталог и зато што Србија и Бугарска немају снаге ни себе да бране

        БАЛКАН ни данас није најстабилнији регион у Европи, а и даље постоји опасност од потенцијалних сукоба, оценио руски амбасадор Александар Чепурин, на међународном скупу „Балкански ратови у светлу геополитике у 21. веку”.

        Скуп је - поводом стогодишњице завршетка Балканских ратова - организовао Центар за развој међународне сарадње уз подршку Амбасаде РФ. А разговарало се о основама сукоба 1912. и 1913. године, утицај тих догађаја на креирање предуслова за Први светски рат, па и на наше време.

        „Данас Балкан није најстабилнији регион у Европи. Овде постоји врло противуречна тенденција даљег развоја (догађаја). И даље се развија потенцијал конфликата”, оценио је Чепурин.

        Према његовим речима, такво стање ствари захтева веома пажљив приступ и да будемо јединствени.

        И Руси и Срби - када су пред нама овакви проблеми - треба да траже компромисе, треба да проналазе решења која ће одговарати интересима наших земаља. Неке одлуке које стоје пред Србијом су веома озбиљне и то нам је добро познато. Зато треба преговарати и разматрати оне варијанте које би задовољиле већину Срба. Које би дале наду да ће се и Срби који живе у Централној Србији и на југу осетити безбеднији због тако донетих одлука.

        Подсећајући на бурну историју Балкана у 20. веку, Чепурин је рекао да та историја траје и дан данас и да је повезана са актуелним јачањем руско-српских односа.  

        „Историја се наставља преко ових или оних догађаја. Она се наставља и данашњим јачањем односа Русије и Србије. Имамо велике могућности да радимо на узајамним интересима и да сарађујемо у интересу обе земље. Историја и искуство сарадње у прошлости, управо представљају једну од основа наше вере у будућност руско-српских односа. Дакле, нико ко би желео да наруши ову вишевековну традицију - то неће моћи, нити да се радује својим ситним победама. И без обзира на то, објективно речено, све долази на своје место. Русија и Србија су геополитички земље партнери и земље-пријатељи”.

        „Постоје бројне могућности да сараујемо у интересу обеју страна”, рекао је руски амбасадор, додајући да су историја Русије и Србије у прошлости основа и вера за будућу сарадњу.

        Чепурин је приметио да у последње време има оних који сумњају да су Балкански ратови били ослободилачки и да су означили крај вишевековне отоманске доминације на југу Европе.

        Руски амбасадор је подсетио да су се велике државе по одласку Отоманске империје са Балкана укључиле у борбу за ширење свог утицаја у региону. Желимо објективно и поштено да прикажемо нашу историју, која је повезана и са данашњим јачањем српско-руских односа, изјавио је јуче руски амбасадор Александар Чепурин,
- Наше земље су стари геополитички пријатељи – поновио је Чепурин, истакавши да је ова сарадња започета још у 17. и 18. веку, када је Русија подржавала борбу за национално ослобођење словенских народа.

        Амбасадор РФ је указао да и у Русији постоји подела на западњаке и словенофиле, који су своје представнике имали у књижевницима Ивану Тургењеву и Фјодору Достојевском.

        - Балканске ратове 1912. и 1913. сматрамо ослободилачким и то је био крај отоманске владавине на југу Европе, али осећамо да неки и даље доводе то у сумњу. Са Балканским ратовима је и почело формирање блокова у региону. Председник Србије Томислав Николић приметио је да је катастрофи Првог светског рата претходио покушај да се потисну мали народи, што је довело до Сарајевског атентата. Дошло је до поновног приближавања Русије и Србије, што је довело до тога да Србија буде главни руски савезник на Балкану – подсетио је Чепурин.

        Амбасадор РФ је нагласио да су две земље биле савезнице у оба светска рата, чиме је Србија начинила правилан избор на страни победника.

        Србија и Русија су, према његовим речима, биле савезнице и у оба светска рата и у свим крупним катаклизмама.

        „Србија је и у Првом и у Другом светском рату направила правилан избор и увек била на страни победника”, нагласио је амбасадор Руске Федерације.

        Чепурин је додатно нагласио да две земље треба да збију своје редове и да заједнички наступају.  

        Јелена Гускова, руководилац Центра за истраживање савремене балканске кризе, рекла је да су ратови 1912. и 1913. важни за анализу корена и боље разумевање савремених дешавања на Балкану и шире, јер видимо стабилност неких држава и њихових политика према балканским земљама.

        При том је указала: „Беч није очекивао озбиљнији отпор анексији БиХ и својим акцијама. Европа је ћутала, док Србија није имала снаге да се супротстави Атустрији. Остала је само Русија „у чијим је очима грубо заузимање две словенске земље на Балкану био директан изазов и наговештај... нарушавања... политичке равнотеже на Балкану„. Немачка је у потпуности подржала свог савезника Аустрију, и била је спремна да помогне у отклањању руских контрамера у сузбијању аустријских планова на Балкану. Немачки амбасадор у Петерсбургу саопштио је руском министру спољних послова Извољском да Русија мора да пристане на анексију БиХ јер ће Аустро-Угарска у супротном напасти Србију.”

        Стога, чим је Немачка признала анексију (а самим тим и промену граница у Европи) ланац признања (укључујући и признање од стране Турске која је добила компензацију) почео је да расте. До маја 1909. године чак су и Русија, Србија и Црна Гора признале анексију Босне и Херцеговине. Улога Немачке у тим догађајима – нагласила је Гускова - поновила се и на крају века, при распаду југословенске федерације, када су прекршене све норме међународног права. Управо је Немачка ултимативно натерала европске државе да признају независности Словеније, која је кренула према сецесији, Хрватске која је водила рат и Босне и Херцеговине која се распадала.

        И почетком ХХ века – додала је - о судбини БиХ се одлучивало без народа који су у њој живели. Крајем ХХ века судбину тог простора такође су решавали они који нису били Балканци. Ни овога пута нису народи БиХ били ти који су кројили своју судбину. Уместо њих радили су то представници бројних старих и новијих, међународних организација. Сила је постала фактор који је управљао многим процесима између 1992.и 1995. - сила је приморавала да се прихвате ултиматуми и услови, стварају коалиције и савези, сила је одобравала офанзиве и информациони рат, сила је диктирала услове у Дејтону.

        Пред почетак балканских ратова руска дипломатија је знала да њеној политици сметају Немачка и Аустро-Угарска, уједињене „заједничким непријатељем”, непријатељем кога је требало сломити и уништити. „Сваки пут када је аустро-немачка политика ударала по Словенима, циљала је Русију, која је стајала на бранику словенских и сопствених виталних интереса на Балкану„. У Бечу и Берлину били су свесни да без Русије у ХХ веку не би постојало ни балканско питање и да би Србија и Бугарска већ одавно престале да постоје као независне државе.

        Вртоглави успеси балканских савезника били су шок за Аустро-Угарску, те велико непријатно изненађење за Немачку која је обучавала турску армију. Против Турске – наставила је Гускова - ратовали су балкански народи, али су границе уместо победника повлачили европски лидери. Притом, ограничили су се „Састанком амбасадора у Лондону„ уместо велике међународне конференције. Главна питања била су формирање Албаније и излазак Србије на Јадранско море.

        Према њеним речима, није тешко уочити паралелу између тих догађаја и догађаја `90-тих година прошлог века. Зараћеним народима, на пример, у Босни и Херцеговини, да се међусобно договоре, нису дозвољавале - међународне организације. Неке од међународних организација стваране су ad hoc, за решавање одређеног питања, само зато да би се спречили народи да сами постигну договор, зато да нове границе не би повлачили победници у рату, већ америчка и немачка дипломатија уз пуну подршку других европских земаља и Русије.

        Председник Центра за развој међународне сарадње Стевица Деђански поручио је да неке силе покушавају да прекроје историју и да оперу своју прошлост, пребацујући кривицу за Први светски рат на Србију и да такву ревизију историје не смемо да дозволимо.

        Извршни директор Центра Драгомир Анђелковић рекао је да је Русија подржавала принцип „Балкан балканским народима” и да су велике силе распиривале сукобе, посебно Други балкански рат, како би доминирале регионом. Позитивна је тада била политика Русије, а негативна политика Беча и англо-саксонских сила, што се уз одређене модификације и данас дешава.

        „Како би то рекао Винстон Черчил- политика данашњице није ништа друго него историја, историја у будућности, а историја је учитељица живота. Балкански ратови су прави пример за то, јер се из тог периода може извући све што је било и добро и лоше некад на Балкану. Први Балкански рат је синоним за слогу, док је други синоним за раздор. Ако схватимо та дешавања, доносићемо боље одлуке данас, и нећемо дозвољавати да нам неко други одлучује у нашој кући”, рекао је Анђелковић.

        Узевши реч, Александар Гајић је оценио да се на Балкану данас проширио простор за сарадњу, између осталог и зато што Србија и Бугарска немају снаге ни себе да бране. Гајић је упозорио и да балканске земље и народе неће заштити улазак у НАТО и указао – да су то Грци већ схватили.

        Учесници Скупа апеловали су на јавност да се успротиви инструментализованим покушајима историјског ревизионизма, прекрајању историјске истине и злоупотреби Балканских ратова у сврху уских интереса и геополитичких стремљења.

        На скупу су наступили и политички аналитичар Бранко Радун, доскорашњи помоћник министра културе Драган Коларевић, председник Центра за стратешка истраживања из Републике Српске Предраг Николић, др Драган Петровић и други.