„Мека” ЕУ-империја је продужетак Америке као „тврде” империје

СЛАМАЊЕ НАЦИЈА - из студије Љубомира Кљакића „ЕУ као »мека« империја и Срби” (3)

• Купер нас уверава да почетни услов за увођење поретка у хаос – услов без кога поредак уопште и није могућ – јесте успостављање Европске уније као „меке“, односно „постмодерне империје“, способне да ефикасно употребљава све инструменте „Четврте генерације ратовања“ и доследно спроводи стратегију „контролисане дезинтеграције“
• Може се рећи да је концепт ЕУ као „меке“, „неолибералне империје“ заправо рођен на темељу резултата које је обезбедио експеримент са десетогодишњим Ратом за југословенско наслеђе.
• ЕУ као „мека“ империја заправо продужетак САД као „тврде“ империје. Као „мека“ и „тврда“ империја, САД и ЕУ су интегрисана структура глобалне моћи одлучне да се успостави као светска „постмодерна“ империја

        ОНО што Европљанима заиста гарантује да ће у том великом предузећу увођења „постмодерног“ поретка у „предмодерни“ хаос заиста и успети, јесте империја. Али, не било која империја. За Купера, то је „постмодерна империја“: „Деветнаестовековне империје биле су засноване на заједничким расистичким претпоставкама – и колонизатори и колонизовани изгледа да су прихватали идеју о белачкој супериорности. Али, ове су претпоставке нестале. Постмодерна верзија империје мора бити добровољна, ако је то прихватљиво; у крајњем случају, мора бити кооперативна“.

        Другим речима, Купер нас уверава да почетни услов за увођење поретка у хаос – услов без кога поредак уопште и није могућ – јесте успостављање Европске уније као „меке“, односно „постмодерне империје“, способне да ефикасно употребљава све инструменте „Четврте генерације ратовања“ и доследно спроводи стратегију „контролисане дезинтеграције“.

        Ширећи своје границе и захватајући све већи и већи простор, она као врхунску заједничку вредност штити властити „постмодерни“ поредак. Као аргументе у прилог закључка да „у џунгли морамо користити њене законе“, Купер у Сламању нација наводи примере ратова које САД, УК и њихови савезници воде у Ираку, Сомалији и Авганистану, али нарочито инсистира на примерима из десетогодишњег Рата за југословенско наслеђе – рата у Хрватској, у Босни и Херцеговини, случају Србије и, нарочито, рата за Косово 1999.

        Има ли се то у виду, може се рећи да је концепт ЕУ као „меке“, „неолибералне империје“ заправо рођен на темељу резултата које је обезбедио експеримент са десетогодишњим Ратом за југословенско наслеђе.

        Куперово Сламање нација – Поредак и хаос у двадесетпрвом веку представља идеолошки манифест „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“. Напред наведена места из Сламања нација, представљају саму срж ове доктрине.

___________________________________________________________________________

«Купер је добио и две престижне англо-америчке награде за 2004 – Сребрену медаљу Артур Рос, књижевну награду америчког Савета за иностране односе и британску награду за политичку публицистику Џорџ Орвел...»

___________________________________________________________________________

        Критичарима није требало много да уоче како Купер својом доктрином „неолибералне империје“ заправо компилира стари концепт европских империја, а нарочито стари концепт, и стари мит, о „доброј британској империји“, „либералној британској империји“, односно „империјалној федерацији“, који су либерални империјалисти викторијанске и едвардијанске Енглеске развијали од седамдесетих година 19. до тридесетих година 20. века кроз удружења попут Следбеници новог живота (The Fellowship of the New Life), друштва основаног 1883, Фабијанског друштва (The Fabian Society), основаног 1884, Клуба коефицијената за вечере (The Coefficients Dining Club) основаног 1902, Група Родс–Милнеровог Округлог стола (The Rhodes–Milner Round Table Groups), мрежне организације основане 1909, англоамеричког, односно атлантског Института за међународне послове (Institute of International Affairs) основаног 1919, са своја два аутономна центра, Краљевским институтом за међународне послове (The Royal Institute for International Affairs), познатим као Чатам Хаус (Chatam House), основаним 1920. у Лондону и Саветом за иностране односе (Council on Foreign Relations, CFR), основаним 1921. у Њујорку.

        У свом оптималном историјском облику овај поредак познат је као Британска империјална федерација у којој се ефикасно управља по моделу Британске индијске империје, односно Британског „раџа“ (British raj), колонијалног поретка који је Британија успоставила и одржавала у Индији, Пакистану, Бангладешу, Бурми (данас Мианмару) од 1857. до 1947.

        Ова стара империјална платформа Куперу је осигурала и две престижне англо-америчке награде за 2004 – Сребрену медаљу Артур Рос, књижевну награду америчког Савета за иностране односе и британску награду за политичку публицистику Џорџ Орвел – али је отворила јавни простор и за друге заступнике старог-новог британског, односно англо-америчког или атлантског империјализма.

        На овом месту нарочито треба нагласити да је ЕУ као „мека“ империја заправо продужетак САД као „тврде“ империје. Као „мека“ и „тврда“ империја, САД и ЕУ су интегрисана структура глобалне моћи одлучне да се успостави као светска „постмодерна“ империја.

___________________________________________________________________________

«Роберт Купер је онај идеолог и администратор који је под покровитељством Тонија Блера потписао саму доктрину „новог либералног империјализма.»

___________________________________________________________________________

        Ово је „тренутно“ историјско „стање“ вековног сукоба између протагониста светске републике и протагониста светскога царства. Разуме се, тај спор још ни из далека није окончан.

        Као декларисани и патетични крсташ „новог доба“ корпоративне дистопије који се из најплеменитијих побуда бори за „наше вредности“ једне „меке“ империје као што је Европска унија, Роберт Купер је већ најмање две године и непосредно ангажован на великом делу „сређивања прилика“ од интереса за земље на простору изворне Југославије. Иако оскудно и прилично стидљиво, о том нас повремено обавештавају овдашњи медији.

        „Стратег“ наиме непосредно, предано, ефикасно и, што је најважније, истовремено, администрира – „сређује прилике“ – на чак три места:

        „Сређује прилике“ у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској, у правцу унитаризације Босне и Херцеговине и даљег слабљења статуса који Република Српска има по Дејтонском споразуму.

        „Сређује прилике“ у Републици Србији, а нарочито у ономе што је преостало од њеног система одбране.

        „Сређује прилике“ између Републике Србије и „независног“ Косова у циљу „признавања реалности на терену“ од стране Србије.

        Има ли се у виду да је Роберт Купер онај идеолог и администратор који је под покровитељством Тонија Блера потписао саму доктрину „новог либералног империјализма“, те да је барон Ешдаун тестирао ову доктрину као „Поткраљ Босне“, онда је јасно да у случају овог Куперовог непосредног ангажовања у „сређивању прилика“ на централном Балкану имамо посла са операцијом од највећег могућег стратешког значаја – и за њега лично и за све друге, важније, протагонисте доктрине коју је он потписао. Да је то тако недвосмислено потврђују сами догађаји, нарочито током протекле две године.

        Сходно томе, не треба ни на тренутак помислити да се Купер неће придржавати напред наведних аксиома „новог либералног империјализма“.

___________________________________________________________________________

„Четврта генерација ратовања“ је перманентни рат. У том и таквом „сређивању прилика“, улога Роберта Купера као „Стратега“ може, дакле, бити само стратешка.»

___________________________________________________________________________

        Уосталом, „сређивање прилика“ овде се већ двадесет година одвија уз стриктно поштовање тих истих аксиома – контролисане дезинтеграције, идеје „двоструких стандарда“, када Европљани „имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница“ те „морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сили, превентивном нападу, превари и свему другом неопходном за бављење онима који још живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава“,  као и аксиома да „у џунгли морамо користити њене законе “ – ваљда, „Четврту генерацију ратовања“, то јест, перманентни рат.

        У том и таквом „сређивању прилика“, улога Роберта Купера као „Стратега“ може, дакле, бити само стратешка.

        Његово је да осигура све потребне услове да се у овом посебном случају Централног Балкана доктрина „новог либералног империјализма“ примени дословно.

        А то значи да ће се овдашње „прилике“ сматрати „сређеним“ тек када се у овдашњи „хаос“ – ову турбулентну, конфликтну и хаотичну балканску „џунглу“ – уведе „постмодерни“ поредак „постмодерне“ империје. Јер, као што је то показано, увођење поретка у хаос – односно у било коју „џунглу“, па и у ову балканску – по Куперу може ефикасно обавити само „нова либерална империја“ у свом „меком“ или „тврдом“ облику, већ према околностима, али у оба случаја у оквиру пропозиција „контролисане дезинтеграције“ и „Четврте генерације ратовања“.

        Данас, улогу „меке империје“ на себе је преузела Европска унија. Не само за нашег „Стратега“, историјски узор за Европску унију као „меку империју“ може бити једино империјални поредак под Краљицом Викторијом успостављен у Индији.