Малић: Шмитовање избора - одбрана и последњи дани

ТРИБИНА „ПОНОВЉЕНИ ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ У СРПСКОЈ: ДЕКРЕТ ИЛИ ДЕМОКРАТИЈА“ – ИЗЛАГАЊЕ НЕБОЈШЕ МАЛИЋА

* Шмит и Сарајево су се понашали као терористи по формули: колико год пута Српска победила њихове покушаје укидања, њима је довољна само једна победа да успеју. Руководство Српске као да је окренуло ту рачуницу наопачке, и прешло је у офанзиву. Уместо кампање у Братунцу или Зворнику, ишло је у Тел Авив, Будимпешту и Вашингтон

* Израел, Мађарска и САД су били дeо стратегије укидања санкција и “ресетовања” односа Вашингтона и Бања Луке јесенас, која је недвосмислено успела. Логика налаже да та линија поново ради зато што се спрема нешто слично. Не бих да погађам шта, али очигледно нешто од чега Шмит и Сарајево страхују

* Бања Лука је учинила нешто што се чинило немогућим и успела да добије подршку и Америке и Русије. Нажалост, та подршка је на терену кудикамо мање конкретна од подршке глобалистичке империје политичком Сарајеву коме ни та конкретна подршка није била довољна за постизање малтене ниједног зацртаног циља

* Европа је заробила себе у туђина, односно у политику америчких глобалиста који су прошле изборе изгубили. Они се надају, дабоме, да ће следеће да добију и да ће се ток догађаја вратити у “крај историје” за који су мислили да је дошао деведесетих. Само, немају поверења у ту наду. Јер да имају, не би им се толико журило да  “заврше посао” укидања Српске. А то раде зато што су бар донекле свесни да им се љуља тло под ногама

_______________________________________________________________

              ФAРСА са дјелимичним понављањем предсједничких избора је наставак покушаја шмитовања Републике Српске. То је јасно свима – што властима у Српској, што опозицији која не хаје за посљедице само да добије парче власти, што политичком Сарајеву које своје све веће проблеме покушава да прикрије акутном србофобијом.

              Ни о каквој демократији не може да буде ријечи, ово је класични покушај да се “нахватају” гласови за кандидата који би био “подобнији” од било кога из СНСД-а.

              Ово није страначко питање, већ државно. Да парафразирам добро познати цитат (Слободана Милошевића): нису они нападали Српску због Додика, већ Додика због Српске.

              Уосталом, Шмит и Сарајево то не крију.

Кристијан Шмит

              Суочена са овим очигледним изборним инжењерингом, власт у Бања Луци га… игнорише. Очекивао сам неку предизборну кампању у тих 17 мјеста, позивање на биралишта, анимирање своје гласачке базе или покушај депримирања туђе – другим ријечима стандардну тактику у оваквим околностима. Правила, наводно, кажу да се не смије, али то није спријечило опозицију.

              Значи, сарајевски: правила за само једну страну.

              Нерадо цитирам Енглезе, јер сам против њих политички, али један од њихових званичника је током невоља са Ирцима осамдесетих дефинисао борбу против тероризма као: “Ми морамо да побиједимо сваки пут, а они само једном”.

              Шмит и Сарајево се понашају као терористи по тој дефиницији: мисле да, колико год пута Српска побиједила њихове покушаје укидања, њима је довољна само једна побједа да успију.

              Руководство Српске као да је окренуло ту рачуницу наопачке, и прешло у офанзиву. Умјесто кампање у Братунцу или Зворнику, иде у Тел Авив, Будимпешту и Вашингтон. Зли језици кажу да запостављају ситуацију на терену зарад провода у иностранству. Обично они који не добацују даље од Капали-чаршије у Истанбулу.

              Прије ће бити, чини ми се, да Бања Лука има савршено повјерење у исход гласања и налази се три потеза испред противника. Те исте земље биле су дио стратегије укидања санкција и “ресетовања” односа Вашингтона и Бања Луке јесенас, која је недвосмислено успјела.

              Логика налаже да та линија поново ради зато што се спрема нешто слично. Не бих да погађам шта, али очигледно нешто од чега Шмит и Сарајево страхују.

Кир Стармер, Фридрих Мерц и Емануел Макрон

              Додику се замјера што сад хвали Американце, а до прекјуче их је кудио. Људима који то говоре су сви Американци исти. За њих не постоји разлика између Доналда Трампа, с једне стране, и Хилари Клинтон или Џоа Бајдена или Барака Обаме са друге. Али, то објективно није тачно.

              Америка коју Додик хвали се обавезала да ће да престане са “изградњом нација” и форсирањем своје псеудо-религије ЛГБТизма, што је само по себи прелом са претходном политиком.

              Већ смо апсолвирали да је Бања Лука учинила нешто што се чинило немогућим и успјела да добије подршку и Америке и Русије. Нажалост, та подршка је на терену кудикамо мање конкретна од подршке глобалистичке империје политичком Сарајеву – мада, треба рећи, ни та конкретна подршка није им била довољна за постизање малтене ниједног зацртаног циља.

              Могу да праве проблеме и шире хаос, али ништа конструктивно не могу да постигну. И тако знате да је у питању зло, јер оно ништа не гради, само руши.

              Као што смо овде више пута рекли, послије Трампове побједе у САД се тежиште “воук” глобализма преселило у Европу. Брисел је ту само параван, политику углавном гура Лондон, донекле Берлин, а Париз им терцира да се прави важан. Управо та осовина сад наставља и појачава ранију политику америчких глобалиста према Србима.

              Њихов проблем је што имитирају ту политику а не знају зашто. Американци су имали кохерентан наратив интервенције у Босни – погрешан, али за њих смислен: Пустиће причу да су Муслимани жртве геноцида, да Европа ништа не ради да то спријечи или заустави, да они морају да интервенишу, и тако ће да успоставе доминацију у Европи и придобију захвалност муслиманског свијета. Ово посљедње се није десило, зато што је њихова пропаганда била мало превише ефикасна, али то је био план.

              Шта је европски наратив? Да су Срби зли зато што су националисти а не бриселијански глобалисти? Да су зли зато што не мрзе Русе? Шта се добија подршком муслиманима, смиривање миграната у Европи?

Небојша Малић

              У одсуству логике и кохерентног плана, Европа је заробила себе у туђина, односно у политику америчких глобалиста који су прошле изборе изгубили. Они се надају, дабоме, да ће сљедеће да добију и да ће се ток догађаја вратити у “крај историје” за који су мислили да је дошао деведесетих.

              Само, немају повјерења у ту наду. Јер да имају, не би им се толико журило да  “заврше посао” укидања Српске. А то раде зато што су бар донекле свјесни да им се клима тло под ногама, што због Трампа што због генералног прекомпоновања свијета у мултиполарни поредак.

              Ево, Брисел већ покушава да склопи неке споразуме са Индијом и Кином док може да се претвара да држи јаке карте. 

              У предвечерје поновљених избора у Српској, велико је искушење да се стрепи од резултата. Али тај страх се ослања на претпоставке да су европски глобалисти јачи и од Русије и од Америке, и да руководство Српске не зна шта ради, а Сарајево зна.

              Сматрам да су обје те претпоставке погрешне.

              Ако ме питате који би савјет дао Бањој Луци, цитирао бих бесмртне ријечи легендарног руског полицајца (Магомеда Нурбагандова), који је пркосећи исламистима поручио, “Радите, браћо!”, или „Работайте, братья!“...

              (Трибина је одржана 5. фебруара 2026. у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)