Павић: Избори у Српској у режији сарајевских и бриселских понављача

ТРИБИНА „ПОНОВЉЕНИ ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ У СРПСКОЈ: ДЕКРЕТ ИЛИ ДЕМОКРАТИЈА“ – ИЗЛАГАЊЕ АЛЕКСАНДРА ПАВИЋА

* Милорад Додик смета западној, односно ЕУ дубокој држави и политичком Сарајеву – зато што ужива углед у Русији и зато што су он и његова партија главне препреке усисавању БиХ у НАТО. Зато им смета и Додиков наследник Синиша Каран и зато се оспорава његова победа

* Није никакво претеривање рећи да је Република Српска најновије поприште велике геополитичке борбе за будућност не само Европе већ и света. Стога ће и гласање на овим наметнутим врло спорним изборима, за оне свесније гласаче, представљати нешто више од само још једног избора између два кандидата и њихових програма

* Представља и својеврсно геополитичко опредељење ком се земаљском царству треба приволети – оном којем доминира доминира стари, одлазећи, ратнохушкачки, епстиновски, србофобни и русофобни поредак (Брисел, Лондон, Берлин, Париз…), или оном мултиполарном, којег најактивније обликују Москва и Вашингтон, са неизбежном Кином у (привидној) позадини

_________________________________________________________________

              ПОУЧЕНИ претходним европским искуствима, јасно је да већ довољно спорни ванредни председнички избори у Српској не би били поништени баш на оним местима где је одлично прошао ”неподобни” кандидат – да је тај кандидат, професор Синиша Каран, био иоле подобан, што Сарајеву, што Бриселу и остатку западне дубоке државе, која се тренутно бори са свој голи опстанак и не жели да било шта препусти случају.

              Ових дана је Одбор за правосуђе Представничког дома САД изнео сазнања да се Европска унија током последњих неколико година путем цензуре мешала у осам изборних кампања у шест земаља ЕУ, и да је, додатно, покушала је да утиче и на изборе у САД 2024-те.

              Према том извештају, Брисел је покушао да утиче на исход избора у Словачкој 2023, у Холандији 2023. и 2025, у Француској, Румунији, Ирској и Молдавији 2024, и поново у Ирској 2025. То се радило или путем цензуре медија и друштвених мрежа или путем забрана ”неподобних кандидата”.

              Вероватно најдрастичнији пример је био дисквалификација румунског председничког кандидата Калина Ђорђескуа, под оптужбом да је уживао ”руску подршку” преко друштвене мреже ТикТок – упркос томе што је ТикТок доставио доказе Европској комисији да никаквог руског мешања преко њихове мреже није било. Зато је председник Алијансе за јединство Румуна Ђорђе Симион, позивајући се на управо објављени извештај америчког конгреса, већ следећег дана позвао на расписивање превремених председничких избора, с обзиром да су избори 2024. поништени без разлога, под лажним изговором ”руског мешања”.

              Наравно, и тај позив ће највероватније бити игнорисан од стране ЕУ елита, али ће и те како утицати на даљу дискредитацију не само институција ЕУ већ и институција румунске државе.

              Наравно, када је у прошлости унутар ЕУ долазило до изборних резултата непожељних по бриселске елите, које чине интегрални део западне дубоке државе – такви изборни резултати би се и те како понављали, све док се не би добио пожељан резултат.

              - У Ирској су поновљена чак два референдума – о Уговору из Нице (2001. па поново 2002.) и о Лисабонском уговору (2008. па поново 2009.).

              - У Француској је, после пропалог референдума о новом ЕУ уставу 2005. одлучено да се ништа не сме препустити случају, односно вољи народа, па су, на посебној конференцији у Версају три године касније, о измењеном предлогу, у облику Лисабонског уговора, одлучивали француски посланици и сенатори.

              - Данци су два пута гласали о Мастрихтском споразуму (1992. па поново 1993.), а о предлогу новог устава ЕУ и потоњем Лисабонском уговору дански политичари нису ни смели да се консултују са народом, него су га усвојили у данском парламенту.

Александар Павић

              Не треба заборавити ни саучесништво британских обавештајних служби у конструисању лажних оптужби да је Доналд Трамп био ”кремаљски манџуријски кандидат” током избора 2016. године. То није спречило Трампову победу на изборима, али јесте оптеретило читав његов први мандат, јер је добар део времена и енергије потрошио бранећи се од тих оптужби, што пред јавношћу и Конгресом, што од Специјалног тужиоца који је потрошио скоро две године и преко 30 милиона долара у покушају стварања новог Вотергејта, односно ”Рашагејта”.

              Дакле, на сцени је већ опробани рецепт – понављај изборе све док не добијеш жељени резултат – кад већ ниси могао да унапред елиминишеш неподобне кандидате.

              Марија Захарова је дала вероватно најсажетију оцену овог скандалозног поништавања и понављања неподобних изборних резултата:

              ”Очигледно је да Запад прибегава вештачком изазивању унутрашњополитичких тензија, нарушавању суверенитета БиХ и мешању у унутрашње послове те земље, у нади да ће на било који начин спасити своју посустајућу колонијалну превласт, засновану на принципу завади па владај“.

              Додала је да је ”то још једна етапа кампање коју је подстакао Запад ради дестабилизације Републике Српске, да представља напад на бирачко право њених грађана” и да је, као резултат манипулативних притисака на Централну изборну комисију Босне и Херцеговине, онемогућено потврђивање резултата изражене изборне воље грађана.

              Под измишљеним изговорима, резултати гласања су делимично поништени, уз рачуницу да ће његово понављање додатно закомпликовати ситуацију и посејати раздор у српским редовима".

              На крају је нагласила да ”Русија изражава солидарност са патриотским руководством Републике Српске које се чврсто и достојанствено противи спољним притисцима и води исправну борбу за равноправна права Срба у БиХ као једног од три уставна народа државе, у складу са принципима Дејтонског мировног споразума”.

              Али, не треба заборавити и да су сами ванредни избори од 23. новембра врло спорни, резултат наметања воље самозваног колонијалног управника БиХ који се представља као ”високи представник” – немачког држављанина Кристијана Шмита, и да је демократска воља народа у Републици Српској последњи пут легално и легитимно исказана на општим изборима 2. октобра 2022. године, када је Милорад Додик изабран за председника Републике Српске.

              Зато је руско Министарство спољних послова назвало наметнуте изборе од 23.11.2025. ”споља инспирисаним покушајима дестабилизације политичке ситуације у Републици Српској путем грубе злоупотребе судских и изборних институција БиХ, као и незаконитим удаљавањем са власти лидера Срба у Босни и Херцеговини Милорада Додика”.

              Већ из ових саопштења из Москве се да наслутити зашто Милорад Додик толико смета западној, односно ЕУ дубокој држави и политичком Сарајеву – зато што ужива углед у Русији и зато што су он и његова партија главне препреке усисавању БиХ у НАТО.

              Зато смета и Додиков наследник, Синиша Каран, и зато се оспорава његова победа.

              И Ђорђеску смета ЕУ елитама зато што је против рата са Русијом, као што сметају и Марин ле Пен у Француској, АфД у Немачкој, Фицо у Словачкој, Орбан у Мађарској…

              Није никакво претеривање рећи да је Република Српска најновије поприште велике геополитичке борбе за будућност не само Европе већ и света. Стога ће и гласање на овим наметнутим врло спорним изборима, за оне свесније гласаче, представљати нешто више од само још једног избора између два кандидата и њихових програма.

              Представљаће и својеврсно геополитичко опредељење ком се земаљском царству треба приволети – оном којем доминира доминира стари, одлазећи, ратнохушкачки, епстиновски, србофобни и русофобни поредак (Брисел, Лондон, Берлин, Париз…), или оном мултиполарном, којег најактивније обликују Москва и Вашингтон, са неизбежном Кином у (привидној) позадини.

              И, то опредељење неће имати само локалне, већ и регионалне, и шире последице и утицај.

              (Трибина је одржана 5. фебруара 2026. у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)