Русији би било боље да је остао Бајден, он не би – као Трамп – покушавао да јој отме победу

У СЛУЧАЈУ УКРАЈИНЕ - РУСИЈИ ЈЕ ПОТРЕБНА ТАКВА ПОБЕДА ДА МОЖЕ ДА ДИКТИРА СВОЈЕ УСЛОВЕ

* Сада имамо посла са нарцисом опседнутим Нобеловом наградом за мир (због мржње према Обами). Нажалост, он нам не дозвољава да се „само боримо“, стално покушавајући да наметне мир који нико не жели

* Кад су наше нове територије у питању, не смемо поновити Стаљинову грешку (каснији совјетски лидери нису ни покушали да је исправе) када је дозволио Западу да одбије да призна анексију балтичких земаља од стране СССР-а

* Амерички председник би требало да нас остави на миру са својим бесмисленим миром. Могао би чак и да снабдева Украјину оружјем које плаћа Европа - све док не омета нашу победу

______________________________________________________________

            Аутор: Александар ХРАМЧИХИН

            ТРАМПОВ најновији напад пацифизма приморава ме да се сложим са Путиновом прошлогодишњом изјавом да би Русији било боље да је Бајден остао председник САД. Јер, је он једноставно био непријатељ, неко са ким бисмо могли „само да се боримо“.

            Није покушавао да нам украде победу. Осим тога, био је сенилна стара будала, која је САД завела у ћорсокак уместо да их чини „поново великим“.

            А сада имамо посла са нарцисом опседнутим Нобеловом наградом за мир (због мржње према Обами), а опет незналицом и неспособним за било шта друго осим за свој грађевински посао.

            Нажалост, он нам не дозвољава да се „само боримо“, стално покушавајући да наметне мир који нико не жели.

            Трампов презир према Зеленском и европским лидерима не доноси нам никакве конкретне користи.

            Зато су актуелна питања које мировне услове можемо да прихватимо, које уступке можемо да направимо, а које апсолутно не смемо.

            Захтеве за денацификацијом и заштитом права оних који говоре руски могу бити жртвовани, јер се не могу реализовати на територијама које физички не будемо контролисали. А демилитаризација Украјине мора се спровести физички, поразом њених оружаних снага и уништавањем њеног војноиндустријског комплекса.

            Чланство онога што остане од Украјине у НАТО за нас није важно. Прво, алијанса је јасно показала да „није чак ни тигар од папира, већ мехур од сапунице. Друго, за Запад је повољније да Украјина остане ван НАТО, како би избегла сваку одговорност за своје поступке, а и одговорност према себи.

            Узгред, озлоглашени Члан 5 Вашингтонског споразума само наводи да ће остале чланице - ако једна од чланица алијансе буде нападнута - започети консултације о томе какву помоћ могу да пруже (укључујући и војну помоћ). И ништа више. Не постоји аутоматска обавеза ступања у рат за жртву агресије.

            Када је Индија насилно отела Гоу од Португала 1961. године, а Аргентина анексирала Фокландска острва 1982. године, нико није ни покренуо консултације. Лисабон и Лондон су решили (или нису решили) проблеме искључиво сами.

            Оно око чега апсолутно не смемо да правимо компромисе је територијално питање. Штавише, кључно је постићи признање (укључујући и резолуцију Савета безбедности УН) анексије нових територија не само де факто већ и де јуре.

            Наш председник је говорио о потреби међународног признања на конференцији за новинаре у Бишкеку.

            „Суспендовани“ статус ових територија је 100% гаранција рата, који ће непријатељ неизбежно започети у најпогоднијем тренутку.

            А пре него што то почне, „суспендовани“ статус ће претворити становнике нових територија у „грађане другог реда“, који неће моћи да пређу руску границу. Привредни субјекти са ових територија такође неће моћи да обављају било какву спољноекономску активност, што значајно ограничава њихове могућности у нашем времену.

            Уопштено говорећи, не смемо поновити Стаљинову грешку (каснији совјетски лидери нису ни покушали да је исправе) када је дозволио Западу да одбије да призна анексију балтичких земаља од стране СССР-а.

            То је касније одиграло веома озбиљну улогу у изазивању распада Совјетског Савеза крајем 1980-их. Истовремено, не би требало да слушамо бајке о „принципу неповредивости граница“. Од Другог светског рата, он је прекршен најмање 20 пута.

            Трамп искрено жели да оконча украјински сукоб, не схватајући да је то немогуће ако ставови зараћених страна остану међусобно искључиви и неспојиви.

            Управо се такo ситуација развиjaла око Нагорно-Карабаха. Бројни политичари Русије и других великих сила понављали су, попут мантре, да тај сукоб „нема војно решење“. A чак и паметнијим школарцима је било јасно да је, с обзиром на непомирљиве ставове страна, могуће само војно решење.

            Украјинска ситуација је слична – немогуће је помирити интересе и ставове Москве и Кијева. Штавише, Трамп, упркос својој спољашњој чврстини и бруталности, склон је да се врло брзо повуче.

            Ако модификована верзија његовог плана чак и узме у обзир мишљења Русије, након консултација са Украјином и Европом документ ће сигурно постати потпуно неприхватљив за Москву.

            председник је требало да нас остави на миру са својим бесмисленим миром. Могао би чак и да снабдева Украјину оружјем које плаћа Европа, све док не омета нашу победу.

             То јест, да нанесемо непријатељу такав пораз да можемо да диктирамо наше мировне услове без трулих компромиса. Осим тога, руски народ неће разумети ништа друго.