На северу Албаније и данас постоје вирџине - жене које живе као мушкарци
УЖИВАЈУ СВА ПРАВА МУШКАРАЦА, ДОНОСЕ ВАЖНЕ ОДЛУКЕ
И ЈЕДНАКЕ СУ У ПЛЕМЕНУ СА МУШКАРЦИМА
- Британски албанолог Антонија Јунг синоћ у Тирани представила књигу „Жене које су постале мушкарци“
- Најчешћи разлог преузимања мушке улоге била је потреба за наследником и „главом породице“ у случајевима када у породици није било мушкараца или мушкарац није био спреман да преузме своју улогу
ФЕНОМЕН „вирџине”, жене које по свом изгледу и понашању личи на мушкарца, пије, пуши, остаје неудата, а неретко је спремна и да потегне оружје, до данас се одржао само у албанској Малесији - на северу Албаније, али и на најјужнијем делу Црне Горе, као и на Косову и Метохији.
Реч је о женама које уживају сва права мушкараца, доносе важне одлуке и једнаке су у племену са мушкарцима, док према осталим женама, као и у породици, стварају дистанцу као да су стварно одедном постајале мушкарци.
Изучавајући овај феномен или појаву насталу у давна времена, када је живот на северу Албаније био регулисан „каноном“ Леке Дукађинија (владао до 1410-1481), британски албанолог Антонија Јунг у својој књизи „Жене које су постале мушкарци“, синоћ представљеној у Тирани, каже да су вирџине живеле у време када је мушкарац био не само стуб куће већ и њен господар.
Кућа без мушкарца је, наиме, била осуђена на пропадање као непожељна и зато, ако мушкарца у кући већ није било, требало га је, каже, направити...
Вирџине су постајале и девојке које су да по сваку цену желеле да избегну брак са неким коме су биле давно обећане, пошто је одбијање удаје у тим околностима и дан данас јак разлог за крвну освету, исто као што је и склапање брака међу породицама које су у крвној завади начин за „помирење крви“.
Ипак је, тврди Јунгова, много чешћи разлог преузимања мушке улоге потреба за наследником и „главом породице“ у случајевима када у породици није било мушкараца или мушкарац није био спреман да преузме своју улогу.
Полагањем заклетве да ће се у будућности понашати као мушкарац код вриџина све почиње да се мења и оне престају да имају било шта више заједничко са женама.
„Оне застрашујуће почињу да изгледају као мушкарци не само по начину облачења већ и по покретима и укупном понашању“, написала је Јунгова у својој књизи богато илустрованој фотографијама последњих албанских вирџина.
Иначе, Јунгова је први пут посетила север Албаније 1989, када је спровела и своја прва истраживања, а о вирџинама је први пут, каже, читала у књизи Едит Дархам.
„Економски фактор је изузетно важан у патријархалном друштву у коме у женине обавезе спада и преузимање улоге мушкарца у вођењу породице у случајевима када нема мушкараца. Те жене, исто као и мушкарци, спремне су да узму и оружје ради очувања части породице или ради крвне освете“, каже Јунгова.
Она објашњава да се полни идентитет не везује обавезно са сексуалним опредељењем, о чему се у подручјима у којима живе вирџине не говори отворено.
Када жена под тим условима, специфичним за њену земљу, преузме улогу мушкарца, често добровољно, то не само што је добродошло и врло похвално у њеном окружењу, већ за собом повлачи и један далеко бољи живот, тврди ова Британка.
„Иако неко на ту заклетву гледа као на жртву, смисао свега је супротан у друштву у коме се понашање, које за собом повлачи добробит породице, сматра крајње позитивним тако да женина жртва тиме што постаје мушкарац подиже њен значај и самосвест“, навела је Јунгова.
