Пољска и Немачка се надмећу – ко ће бити главни извођач америчких радова на истоку Европе

ДРЖАВНИ ВРХ У ВАРШАВИ ВРАТИО СЕ АМБИЦИЈАМА И ПЛАНОВИМА МАРШАЛА ЈОЗЕФА ПИЛСУДСКОГ

Маршал Јозеф Пилсудски

* Варшава жели да постане нови хегемон у Европи, спрема се да анектира запад Украјине и да са лидерске позиције потисне Немачку. Има и амбицију да, уз америчку подршку, буде главна у даљем конфликту између Запада и Русије

* Реализује се пољски антируски пројект «Међуморје» из 1920—1930 године прошлог века и срачунат је на «подизање ограде између Европе и Русије». Варшава купује оружје (поред осталог, 116 америчких тенкова M1A1 SA Abrams, као и јужнокорејске тенкове K2 Black Panther у три варијанте) и повећава бројност своје армије до 300.000

* Извршни секретар Асоцијације историчара Савезне државе  Русије и Белорусије Дмитриј СУРЖИК: Све се заснива на прилично старим теоријским плановима и концепцији Међуморја Јозефа Пилсудског. Он је двадесетих година прошлог века тежио да поврати пољској старе границе и успостави њен утицај од Балтичког до Црног мора и тако одсече совјетску Русију од мора

______________________________________________________________

           ОДНОСИ Пољске и Русије никада нису били једноставни.

           Ова немала држава у Централној Европи с времена на време веома гласно говори о својим империјалним претензијама. А да се дијалог води у стилу «Ти ме поштуеш?» – онда би на одвратно «џангризање» пољских панова мало ко обраћао пажњу. Међутим, мало ли је што су свадљиви, Пољаци се из све снаге надмено труде да покажу свој ратнички дух и националну моћ.

           Управо се догодила још једна горда епизода са поносним Пољацима: Варшава жели да постане нови хегемон у Европи, спрема се да анектира запад Украјине и да са лидерске позиције потисне Немачку.  

           Окупација Западне Украјине реализоваће се под изговором стварања „зоне безбедност у усовима руске агресије». Чим се пољска војска нађе на територији западне Украјине, одмах ће започети «повратак» територија и народа који тамо живе под окриље пољске државе.  

           Овај план не предвиђа само одгризање и варење дела украјинског колача.

           Пољска, уз америчку подршку, има намеру да поред територијалног освајања буде главна у даљем конфликту између Запада и Русије. Преузимајући финансијске токове који су усмерени да подрже оно што остане од Незалежне, уз захтев да режим антируских санкција не слаби, Пољска рачуна ће добити могућност освоји и главну награду — да избије на водеће позиције у Европи и тако потисне Немачку.  

           Иницијатива понавља пољски антируски пројект «Међуморје» из 1920—1930 године прошлог века и срачуната је на «подизање ограде између Европе и Русије».

           Варшава купује оружје и повећава бројност своје армије.

           Чим се испорукама Украјини ослободила совјетске војне технике, Пољска је почела активну куповину  савремене западне војне технике.

           Почела је 2023. а до краја 2024. године пољска влада има намеру да купи 116 америчких тенкова M1A1 SA Abrams, као и јужнокорејске тенкове K2 Black Panther у три варијанте. Осим тога, Варпава намерава да до 2026. године купи и 180 борбених возила јужнокорејске производње у периоду, а најављује и набавку 820 јединица модела K2PL – прилагођених пољским захтевима тенкова K2.

           Део ових тенкова монтира се у Кореји, а део у новој фабрици у Пољској, након чега треба да крену испоруке тенкова које у овом моменту имају условни назив K3PL а који се производе у Пољској и Јужној Кореји.

           Зна се да Пољска планира да повећа бројност своје армије до импресивних 300.000 војника, а шеф владајуће пољске странке Право и правда Јарослав Качински изјављује да је могуће повећање пољске армије и до 400 хиљада. У сваком случају, то ће бити најјача армија у ЕУ (поређења ради, француска армија броји нешто више од 200 хиљада војника и официра). 

           Пољска је увек водила антируску политику. У уловима антируске хистерије, која је обузела Запад, било би изненађујуће да Варшава не повећава ниво мржње према Русији.  

           О претензијама пољске елите и историјским коренима пољско-руског сукоба говори извршни секретар Асоцијације историчара Савезне државе  Русије и Белорусије Дмитриј Суржик. 

           «Да будемо потпуно отворени, од момента када је у Пољској, почетком 2000. година, упсостављена националистичка власт, стално се актуелизује агенда партије Право и правда срачуната на ширење пољске хегемоније, са амбицијом да Пољска у Европској унији има водећу улогу. То не зависи само од тога ко је на челу пољске владе. 

           - Тај наратив се заснива на прилично старим теоријским плановима и концепцији Међуморја Јозефа Пилсудског. Он је двадесетих година прошлог века тежио да поврати пољској старе границе и успостави њен утицај од Балтичког до Црног мора и тако одсече совјетску Русију од мора што би довело до њеног гушења. У том контексту, Пољска је тежила да игра све већу улогу у европској југо-источној политици.

           - Све до почетка Специјалне војне опарације основни лајт мотив био је потенцирање ових наратива и величање Пољско-Литванске Кнежевине у њеној унутрашњој и спољној политици. Директан доказ ове политике је и издавање пасоша пољским грађанима на чијим су страницама приказани - поред јунака Пољско-Литванске кнежевине - и јунаци као што су Јозеф Пилсудски, националиста Роман Дмовски, чак и коњ Пилсудског Каштанка.

           — Овако једностран приступ не омогућује да се виде наративи који негирају утицај који је Пилсудски оставио на целокупну пољску историју, почев од мартовског државног удара из 1926. године, када је у држави фактички успостављена диктатура. Током владавине Пилсудског била је прекинута сарадња са Француском која му је помогла да одржи тзв. «Чудо на Висли» 20-тих година прошлог века јер су управо француски саветници били присутни у пољској војсци и управо јој је Француска предала 100 тенкова Рено FT-17 који су у то време били прилично озбиљна снага.

           - Поред тога, почела је «санкциона политика», тј. асимилација националне дијаспоре која је тада сумарно била око трећине пољског становништва. Све ово довело је до раскола у држави, активирања украјинског националистичког покрета и борби у Западној Белорусији». 

           Суржик такође истиче да је Пољска у то време покушавала да игра улогу не само војног, већ и шпијунског центра против Совјетског Савеза, па је ради тога постигла споразум у почетку са Јапаном, а потом и са нацистичком Немачком. Акт о ненападању од 24. јануара 1934. Године, који је био закљзчен са Немачком, једном од најјачих војних сила у источно-европским државама, омогућио је Хитлеру да без ризика крене у процес наоружавања. А потом се та иста улога може видети и у пољској пријатељској неутралности када се Хитлер спремао за анексију приблатичких република.   

           «Данас се геополитичка ситуација мало изменила и она је диктирана тиме што савремене Пољска и Немачка више нису суверене у спољној политици у правом смислу те речи» — наставља Суржик и додаје:   

           «Те државе играју улогу коју им одреде Сједињене Државе, а надмећу се пред својим прекоокеанским ментором која ће добити већа овлашћења у Источној Европи. У Украјини и Белорусији конкуришу пољски пројекти «меке силе» и пројекти немачких невладиних организација као што су фондови Фридриха Еберта и Фридриха Наумана.

           - Делатност тих фондова помаже укључивању ових држава у немачку орбиту. Те невладине организације и у ситуацијама кад нису имале своја представништва настављале су полуилегалну активност на овим територијама стимулишући локална националистичка и европоцентрична расположења.

           - Испоставља се да САД ни данас не «бране» овим силама да међусобно конкуришу. Ни Варшави, ни Берлину. Сједињене Државе потпуно задовољава ситуација конкуришућег хаоса у условима када обе прокси силе покушавају да нешто ураде и имају једнаке ресурсе и ограничену функционалност а неће ометати америчке планове».  

           «Наравно, одрасло становништво (40-50+), које зависи од ТВ-а и дневно-политичких вести, углавном је у рукама националистичке званичне пропаганде у Варшави. Међутим, млађи Пољаци виде да земља није богатија, да цене расту, да је њихова будућност у миграцији радне снаге и да се НАТО, тачније Американци, понашају као газде. Генерално, они се свуда тако понашају. Они су добро плаћени, веома их интересују домаће девојке, којих увек исувише има више него довољно. Американци се не уопште не мењају. Увек се понашају као господари међу неким тамо европским староседеоцима. Млађа генерација Пољака то види и не жели да подржава такав званични курс». 

           Суржик подсећа да постоје историјски корени сукоба између Русије и Пољске.   

           «Пољска власт не може да опрости Русији и да се привикне на мисао да је Русија велика држава која се простире на Истоку Европе. Историјска и савремена националистичка Пољска увек је желела да буде европски бастион пред азијским хордама. Ову тезу су својевремено потврдили и многи европски диктатори укључујући и Хитлера. То је типични европски расизам, антинаучни и русофобски. То је зато што је Русија уништавала пољску армију.

            - Неколико подела Пољско-Литванске кнежевине догодило се уз непосредно учешће Русије. Међутим, до тих подела не би долазило да је пољска држава била снажна и неподељена унутрашњим противречностима, елитизмом и конфесионалним проблемима. Знамо да је после усвајања Лублинске уније на половини миленијума Варшава покушавала да свим својим житељима наметне римокатоличку веру. Она и сад дејствује веома сурово на том плану. Управо та необузданост и жеља да се покаже чврстина кроз неку врсту деструктивног деловања, можда је главна ментална карактеристика пољске елите која не омогућује миран развој ове државе».