„Либија ће бити наша, чак и ако изгинемо!“

Из разговора Хамиса Гадафија са руским официром са којим је завршио академију "Фрунзе"

• Шта годи писале француске или америчке новине и јављале телевизије – већина становништва је уз нас
• Ми ћемо или победити или умрети јер нико нема намеру ни да се преда ни да бежи
• Желим да верујем да реке либијске крви сад не теку узалуд и да ће свет, на крају, увидети шта су данас заправо Уједињене нације и такозвани „цивилизовани Запад“
• Наша крв није јефтина. Ни један непријатељ, а ни они којима је свеједно, неће мирно спавати до краја живота, кунем се Алахом и чашћу официра либијске армије

        МОСКОВСКИ портал „Аргументи.ру“ објавио је разговор Хамиса Гадафија, који командује његовом оцу лојалном армијом, са руским активним официром Сергејом (презиме, из разумљивих разлога, није наведено). Тачније, само оно што је у том разговору рекао син Моамера ел-Гадафија.

        ФАКТИ преносе овај разговор који, у најмању руку, помаже да се боље схвате и Хамисова личност и стање ствари у Либији.

        „ХВАЛА свим нашим класићима и предавачима који су умели да ми пренесу макар део духа вашег народа-победника и да ме науче да адекватно процењујем ратну ситуацију, преневши ми своје драгоцено искуство и војно умеће. Поносан сам што сам имао такве учитеље, а време ће показати да ли сам их достојан.

        Хвала свима који нас подржавају у Русији, Украјини и другим бившим совјетским републикама. Посебно сам захвалан оним смелим људима вашег народа који су овде остали да, раме уз раме са нама, штите моју земљу од агресије.

        Ми ћемо или победити или умрети јер нико нема намеру ни да се преда ни да бежи. Умрети у борби поред оваквих војника – то је сан свакога ко брани своју отаџбину. У сваком случају, хоћу да знаш да је сан сваког Либијца да има Руса за пријатеља. То је већ записано у историји Либије, Алах је сведок.

        Сећам се, у једној руској песми се пева: «Ова земља биће наша, ако у боју не погинемо». Али, Либија ће увек бити наша – чак и ако изгинемо!

        Много шта се променило у свету. Ко би могао помислити да ће све кренути овако! Али, као што знаш: управо смо се за ово спремали, за ово су нас учили. Зато се и надам да ћемо ово чистилиште проћи са славом. Шта годи писале француске или америчке новине и јављале телевизије – већина становништва је уз нас! Ми те људе нећемо оставити на цедилу, нити допустити да се са њима обрачунају и да их опњачкају!

        Могуће је да смо погрешили што смо овај конфликт дуго сматрали за унутарлибијски. Он то и јесте, али су га наши непријатељи-издајници изнели ван граница Либије. Тиме што су се продали капиталистима-колонизаторима.

        Наредио сам да се о злочинима НАТО и њихових побуњеника свим средствима информише међународна јавност. Да излазе са информацијама после сваког напада на цивилне објекте и мирно становништво, после сваке битке или обрачуна са  обичним Либијцима или странцима.

        Желим да верујем да реке либијске крви сад не теку узалуд и да ће свет, на крају, увидети шта су данас заправо Уједињене нације и такозвани „цивилизовани Запад“.

        Наша крв није јефтина. Ни један непријатељ, а ни они којима је свеједно, неће мирно спавати до краја живота, кунем се Алахом и чашћу официра либијске армије!

        Чувајте себе, своје породице и своју земљу. И да поновим: Сергеј, наше пријатељство је за мене част».