Рудан: Не могу више живјети са спознајом да смо усраше и да ћемо то остати довијека

БЕОГРАД СЕ ВАЉА УЛИЦАМА, НАРАВНО ДА НЕЋЕ ДОЋИ ДО ПРОМЈЕНЕ, АЛИ СЕ СРБИ - БУНЕ…

Ник Макарти, гитариста групе „Франц Фердинанд”

• Народ, и онај најмањи и најбједнији и најгладнији има моћ. Сваки народ има моћ и огромна већина народа је у повијести вриснула и смакнула силу која јој је радила о глави. Осим Хрвата. Не знам ја повијест али имам сто година и не памтим кад су Хрвати за мога живота дигли глас
• Седамдесет и прва је била курац од револуције и као таква је и ушла у повијест. Они који су јој били на челу жарко су жељели и стиснути и прднути. Хтјели су промијенити Хрватску али тако да их Тито благослови. Неколицина је одробијала, они најчаснији, лицемјерно смеће је врло брзо умукло. Данас нам продају причу о својој херојској прошлости. Безрогати пужеви
• Разјебало ме кад сам ових дана прочитала да издавачу нису откупили књигу Арсена Дедића „Брод у боци”, једно од највећих дјела у повијести хрватске књижевности, „зато јер га библиотеке не траже”. Јебене усташе из јебене комисије нису имале муда рећи да издавачу неће дати лову јер је Арсен био Србин, а ми, јебени писци и писачице, пјесници и пјесникиње, пиздеки усрани, нисмо имали муда изаћи на цесту или провалити у Сабор и ишчупати оном саборнику усташке уши из усташке главе

Пише: Ведрана РУДАН

        ГЛЕДАМ Београд. Ваља се улицама. Скупа ступају милиција, клинци, пензионери, војска, студенти, уједињени желе промјену. Наравно да до промјене неће доћи али поанта је да се Срби буне.

        Данас ће их на цести бити десет тисућа, сутра сто, за који мјесец милијун. Надајмо се.

        Политичари, ма колико „једногласно” изабрани неће моћи занемарити ту силу. Ни они, ни они који их држе у седлу.

        Народ, и онај најмањи и најбједнији и најгладнији има моћ. Сваки народ има моћ и огромна већина народа је у повијести вриснула и смакнула силу која јој је радила о глави.

        Осим Хрвата. Не знам ја повијест али имам сто година и не памтим кад су Хрвати за мога живота дигли глас.

        Јебеш седамдесет и прву. Тада сам била млада али се свега врло добро сјећам. Седамдесет и прва је била курац од револуције и као таква је и ушла у повијест. Они који су јој били на челу жарко су жељели и стиснути и прднути. Хтјели су промијенити Хрватску али тако да их Тито благослови.

        Неколицина је одробијала, они најчаснији, лицемјерно смеће је врло брзо умукло. Данас нам продају причу о својој херојској прошлости. Безрогати пужеви.

        Везивати борбу за правду и боље сутра уз хрватство је контрадикцијо ин адјекто. То се тако не пише, то „контрадикцијо”. Ма немојте? У чему је поанта? У правопису или у чињеници да смо говна?

        У форми или суштини?

        Наш познати тајкун Тедески, то се тако не пише, то „Тедески”. Ма немојте. У чему је поанта? У правопису или у суштини? Дакле, тај Тедески је ових дана или јучер славио педесети рођендан, позвао је да њему и његовим гостима свира Франц Фердинанд, можда се ни ово „Франц” тако не пише, али у чему је поанта? У правопису или у суштини?

        Тај Тедески је на прославу свог јебеног педесетог рођендана спиздио тко зна колико тисућа еура, бахати „господин”, и нимало га не јебе чињеница да то чини у земљи у којој дјечицу у школама моле да пред Ускрс за сиромашне донесу нешто „трајно”, „нешто што се не квари”, неку пашту, сок од рајчице, каву, кесиће. Нешто. НЕШТО! Било што. ХРВАТИ СУ ГЛАДНИ!

        И дјечица носе. И она која, засад, нису гладна разумију биједу. Рекла сам унуку Креши да живимо у ружној, усраној земљи. Крешо ми је рекао да он воли Хрватску и рекао ми је: „Нона, све су земље исте.

        „НИСУ”, заурлала сам, „НИСУ, има земаља гдје су људи сити, има земаља гдје се људи буне.”

Арсен Дедић „Брод у боци”

        Дијете ме престрашено гледало, а ја сам му дала кило паште, нека се на Ускрс наједе шетерочлана хрватска породица која појма нема тко је Франц Фердинанд. Добро, бит ћу искрена, ни ја не знам тко су ти пиздеки али сам сигурна да коштају брдо лове и да пристојном човјеку данас у Хрватској не би смјели свирати ни на погребу, о рођендану да се не говори.

        Тко се узнемирио због Франца? Је ли нетко изашао на улицу? Хоћемо ли изаћи кад буде изгласан Леx Тедески? Маше ли нетко пред Кулмеровим дверима хрватском заставом и јебе Тодорићу и черги све по списку?

        Кога данас у Хрватској боли курац што нам у Сабору и Влади сједе ретарди опсједнути локалним изборима и плаћом коју добијају закурац. „Закурац” се пише одвојено? Ма немојте. О чему се овдје ради? О форми или суштини?

        Ма шта ја оћу? Зашто сам се узнемирила нечим што једино трајно у Хрватској јест, богаташи нас јебу на тисућу начина, а ми сваки пут доживимо оргазам. И онда? Тко нам је крив?

        Срби, наравно. Четници, наравно. Југославени, наравно. А сад озбиљно.

        Да ли ме стварно узбудила прослава Тедескијевог педесетог рођендана? Боли ме курац. Нека се сељачина радује. Да не слави он, Францек би пјевао неком другом.

        Разјебало ме кад сам ових дана прочитала да издавачу нису откупили књигу Арсена Дедића „Брод у боци”, једно од највећих дјела у повијести хрватске књижевности, „зато јер га библиотеке не траже”.

        Јебене усташе из јебене комисије нису имале муда рећи да издавачу неће дати лову јер је Арсен био Србин, а ми, јебени писци и писачице, пјесници и пјесникиње, пиздеки усрани, нисмо имали муда изаћи на цесту или провалити у Сабор и ишчупати оном саборнику усташке уши из усташке главе.

        Јебени бивши министар културе, наравно да он с тим није имао ништа, не говорим овдје о форми, говорим о суштини. С тим нема везе ни јебена министрица. Ни они који су гласали за ово зато јер мисле да Арсена не волимо јер је Србин.

        Желим рећи, дан је лијеп, сунце сије, глад је све већа, Фердинанд ће умукнути, а Загреб ће постати Београд. Једнога дана.

        Говорим о нади. Говорим о вјери. Говорим ово јер лијепо звучи.

        Не могу више живјети са спознајом да смо усраше од стољећа седмог и да ћемо то остати довијека.