Некима у Хрватској смета што им бране да говоре „српскохрватски”, али не по називу...

ИСТОРИЧАР ИВО ГОЛДШТАЈН ЈАВНО СЕ УСПРОТИВИО ПРОГОНУ „СРБИЗАМА”

• Отворио питање: „Јесмо ли у страху од србизма заборавили на хрватски?" и успротивио се прогону речи"датум", "гласати", "добровољац", "штампа", "неопходност", "час", "тренутак", "радник", "добровољац", "гласати", "фотокопија", "штампа", "употријебити"...
• Упозорио да је погрешно и штетно по Хрвате што се хрватски језик почео дефинисати не као 'хрватски језик', него као 'језик који је различит од српскога'...
• Указао радикалним промотерима те концепције да је  Фрањо Туђман, за кога кажу да је говорио "хрватским језиком", у својој књизи "Рат против рата" користио ријечи "јануар", "децембар", "постепен", "хиљада", "острво" и "слично"
• Голдшајн је открио: „Увијек се сјетим свог пријатеља, родом из Сплита, који ми каже да ће до смрти говорити 'хиљада': 'Моја баба са Шолте не би разумјела да јој кажем тисућа'. Неко је прогласио 'списак' српском рјечју, па сад нисам сигуран смијем ли рећи 'ј… му све по списку', или ваља говорити 'ј… му све по попису'!"

           ХРВАТСКИ историчар Иво Голдштајн позабавио се проблемом српског и хрватског језика, тачније оним ријечима које су "прогнане" из хрватског језика због "наказне логике" самозваних језичких чистунаца.

          Он је у ауторском тексту "Јесмо ли у страху од србизма заборавили на хрватски", објављеном у хрватском "Глобусу", навео да по "наказној логици самозваних језичних чистунаца", ријечи "датум", "гласати", "добровољац", "штампа", и други "заслужују прогон" из хрватског.

          "Да ли језик опет постаје политичко оружје?", пита Голдштајн.

          Он наводи да су Хрвати историјски и традиционално посебно осјетљиви на језик, и то са разлогом, будући да у 19. вијеку нису имали државу, попут Срба, а језик је био један од најважнијих елемената националног идентитета.

          Према његовим ријечима, од 30-их година 19. вијека најважнија је била борба за хрватски језик, а тек 1847. хрватски је постао службени језик.

          У 20. вијеку хрватски је обогаћен дјелима бројних хрватских аутора, а како каже Голдштајн, бујао је и говорни језик, прилагођавао се и мијењао, проширивао ризницу фразеологије и ријечи.

          "Међутим, у државама којима је у 20. вијеку припадала Хрватска нанизали су се уз два свјетска рата бројни облици тоталитарних и ауторитарних идеологија и њихових спровођења - страни хегемонизам, монархистички апсолутизам, усташтво, социјализам/комунизам. У природи је тих поредака да подвргавају и присвајају јавни живот појединца и читавих народа. Врше насиље и над језиком, претварајући га у своје политичко оруђе (и оружје)", написао је Голдштајн.

          Он додаје да је и хрватски тако био извргнут разним "идеолошким притисцима и насиљу".

          "Кроз језик су се водиле идеолошке борбе, прави мали ратови, с таложењем инхибиција, анимозитета и предрасуда, које су замагљивале јасан поглед на проблеме самог језика", пише Голдштајн и додаје да се очекивало да се успостављањем демократске Хрватске језик ослободи.

          Међутим, то се није догодило и све је, како Голдштајн каже, "отишло укриво", а није требало.

          "Иако то тако нико није рекао, за многе позване и непозване учеснике у тој расправи, хрватски језик се почео дефинисати не као 'хрватски језик', него као 'језик који је различит од српскога'. Комплекс који се код дијела (углавном 'жестоких') Хрвата јавља шири је од језичког проблема, он произлази из феномена који се у психологији назива 'нарцизам малих разлика' у односу на Србе", рекао је Голдштајн.

          Овај хрватски историчар наводи и да се на тај начин крајем 80-их и почетком 90-их година 20. вијека у хрватску свакодневицу на велика врата вратила концепција 19. вијека, по којој је језик и даље битни, заправо кључни елемент националног идентитета и самобитности, при чему је лексику требало направити што различитијом од српског, а требало је измијенити и правопис.

          Он додаје да у реалности радикалним промотерима те концепције није баш све било јасно, а као примјер наводи бившег хрватског предсједника Фрању Туђмана, за кога кажу да је говорио "хрватским језиком", али је у својој књизи "Рат против рата" користио ријечи "јануар", "децембар", "постепен", "хиљада", "острво" и "слично".

          "Добар дио лингвиста на хрватско-српском језичном подручју (не и у Хрватској!) у доба Југославије тврдио је како су турцизми у принципу дио стандарднога заједничког хрватскосрпског језика, а германизми нису, што је било погрешно, није се узимала у обзир слојевита хрватска историја. Сада смо отишли у другу крајност - одбацили смо све турцизме", написао је Голдштајн.

          "Глагол 'десити се' прогнан је из хрватскога јавног дискурса, неко непознат прогласио га је 'србизмом'. Увијек се сјетим свог пријатеља, родом из Сплита, који ми каже да ће до смрти говорити 'хиљада': 'Моја баба са Шолте не би разумјела да јој кажем тисућа'. Неко је прогласио 'списак' српском рјечју, па сад нисам сигуран смијем ли рећи 'ј… му све по списку', или ваља говорити 'ј… му све по попису'!", пише он.

          Голдштајн додаје и да је прогнана и ријеч "породица" и системски се мијења рјечју "обитељ", иако то није исто јер је "обитељ" темељна друштвена јединица заснована на заједничком животу ужег круга сродника, оба родитеља и њихове дјеце.

          Неподобне ријечи постале су и "неопходност", "час", "тренутак", "радник", "добровољац", "гласати", "фотокопија", "штампа", "употријебити" и многе друге.

          "Треба ли тумачити да нема никаквих разлога за избацивање тих ријечи, да пажња није исто што и позорност, да 'потребит' није исто што и 'потребан', да је 'штампа' као ријеч ушла у хрватски барем 300 година прије 'тиска'", оцјењује Голдштајн.

          Он је закључио и да Хрвати више не знају, након 25 година живота у сопственој држави, да говоре и пишу матерњи језик, а све због "ригидног језичког пуризма", при чему измиче из видокруга чињеница да су млађе генерације све мање писмене.

          (Танјуг)