Јосиповићев саветник-Србин одлетео „к’о кофер” због оцене да хрватски референдум није био поштен

ХРВАТСКИ ПРЕДСЕДНИК СМЕНИО СВОГ ГЛАВНОГ АНАЛИТИЧАРА ДЕЈАНА ЈОВИЋА ЗБОГ ПОРЕЂЕЊА ШКОТСКОГ И ХРВАТСКОГ РЕФЕРЕНДУМА

Дејан Јовић (десно)

• Наши референдуми о независности били су – осим црногорског из 2006. – врло нелиберални. Можда су били „демократични” ако се под „демокрацијом” подразумијева само утврђивање кога има више а кога мање. Но, либерални сасвим сигурно нису били – јер није било довољно слободе да би сватко без оправданог страха од драстичних посљедица могао рећи точно оно што мисли
• Агресивност и насиље биле су главне карактеристике наших „референдума о независности”. Они су одржани као једна врста увертире у рат, или прве епизоде рата, а не с циљем стварања мира. „Разговарало” се преко нишана
• Њихов је „смисао” био – показати моћ и силу другима: и онима који су били проглашени „издајицама” и онима које се третирало као „агресоре”. Они су служили за искључивање других, њихово елиминирање, надгласавање и занемаривање
• Успјех сепаратизма био је, дакле, у великој мјери резултат насиља, пријетњи и неслободе – а не слободно изражене воље изражене на неупитан начин и у оквиру либерално-демократског поретка. Исто је, наравно, и у случају оног једног успјешног случаја успјеха унионизма, тј. у случају референдума о државности Црне Горе из ожујка 1992., којим се ова република одлучила за останак у заједници са Србијом, у оквиру Савезне Републике Југославије

         ХРВАТСКИ председник Иво Јосиповић прво се јавно дистанцирао се од ставова свога главног аналитичара Дејана Јовића, а убрзо по том га и сменио. Због неслагања у ставовим поводом хрватског референдума о отцепљењу од Југославије.

         Зато што је у часопису Политичка мисао оценио да је и референдум о хрватској независности одржан у мају 1991. био ”врло нелибералан” те да није одржан у ”фрее анд фаир (слободним и поштеним) околностима”.

         – Председник се не слаже с тезом коју је изнео господин Дејан Јовић у свом чланку. Председник Јосиповић сматра да се референдум одржан у Шкотској ни по чему не може упоређивати с референдумом о независности који је одржан у Хрватској. Тај референдум је био одржан у демократској атмосфери, али и под теретом свести о томе да политика Слободана Милошевића и његових тенкова прети Хрватској – саопштио је Јосиповићев кабинет.

         Претходно је ХДЗ-овац Гордан Јандроковић поручио Јосиповићу: „Срамота је за Хрватску да је Јовићпредседников саветник. Ако га Јосиповић не смени, онда ће то значити да се с њим слаже”.

         И главни секретар СДП-а Игор Драгован рекао је да се не слаже с Јовићевом тезом.

         – Ја мислим потпуно обрнуто, да је референдум о хрватској независности био најдемократскији израз воље грађана. Све остало су мишљења појединца – каже Драгован.

         Ф акти преносе текст Дејана Јовића, редовног професора Факултета политичких знаности у Загребу и главног и одговорног уредника „Политичке мисли”.

         Уз напомену да Јовићу није много помогло ни то што је уз текст написао напомену: „Ставови изнијети у овом чланку су само ауторови и не изражавају службени став ниједне институције”.

ЈОВИЋ: Сви референдуми на територији бивше
Југославије били су врло - нелиберални

• За националисте, права повијест нације почиње „националним ослобођењем”, односно стварањем државе. Шкотски референдум – као и референдум о отцјепљењу Qуебеца из Канаде из 1995. – темељито такву нарушава националистичку интерпретацију. Он показује да има нација које су својом вољом и у пуној слободи одлучиле остати у већој и моћнијој заједничкој држави. Има нација које једноставно не желе своју државу

         Пише: ДЕЈАН ЈОВИЋ

         НЕДАВНИ шкотски референдум о независности оставио је иза себе неколико важних поука, које се могу примијенити и на друге случајеве, па и на оне у пост-југославенском простору.
Његов исход је показао да није истина да сваки народ жели своју самосталну државу.

         Националисти (суверенисти) полазе од „аксиоматског” закључка да је стварање независне државе неупитна и трајна жеља свих народа. Сви народи, наводно, сањају један једини трајни и увијек исти „тисућљетни сан”: сан о својој држави. Стварање, обрана и јачање националне државе главни је а понекад и једини циљ суверенистичких политика.

         Тај циљ је толико „свет” да за њих има карактер надполитичког и предполитичког. За њега је оправдано учинити или баш све или скоро све – укључујући и довести у питање властити живот или животе других.

         Наводна жеља за државом средишњи је дио процеса конструирања и афирмирања националног идентитета и фокусна точка око које се окупља нација. Ако неки народ нема државу, то није зато што је не жели, него зато што јој нетко стоји на путу остварења тог јединог смисла постојања и предувјета опстанка народа.

         Тако је то у националистичкој интерпретацији смисла постојања нације.

         Унаточ стиховима у којима се каже да се домовина има чак и ако је се тек у срцу носи – у стварности је потребно, тврде националисти, да се домовина „материјализира”…

         На путу остварењу државности, националисти тврде, стоје Непријатељски Други – које се у националистичким наративима назива и „агресорима”, „колонизаторима” или „окупаторима”. Унутар граница, ти Други су третирани као пета колона, издајници или национално неосвјештени.

         Националистички наративи тврде да су ти „унутарњи непријатељи” или „вањски агресори” главни разлог што њихов народ није остварио државност.

Хомогенизација нације око идеје државотворства, као и „побједа” над „окупаторима” – то су главни циљеви националистичке политике.

         Националистички наратив, једноставно, не допушта могућност да нација на жели своју државу. Он прихваћа само да у одређеним околностима и временима нација не може остварити државу – али за то не криви недостатак жеље, него препреке које стоје на путу остварењу те „неупитне” жеље за државношћу.

         За националисте, права повијест нације почиње „националним ослобођењем”, односно стварањем државе. Све прије тога било је једно дуго снивање о држави, додуше помијешано са сталним спремањем за њено остварење. Кад дође тренутак, тај ће се трајни, понављајући и кохерентни „сан”, претворити у стварност: о томе нема двојбе. Све слободне нације имају тисућу жеља, а оне које нису оствариле државност – само једну.

         Шкотски референдум – као и референдум о отцјепљењу Qуебеца из Канаде из 1995. – темељито нарушава националистичку интерпретацију коју смо управо сажето приказали. Он показује да има нација које су својом вољом и у пуној слободи одлучиле остати у већој и моћнијој заједничкој држави. Има нација које једноставно не желе своју државу. То може бити из различитих разлога: од рационалних до емотивних, од бојазни да су сувише мале да би биле успјешне до поштивања традиције која их веже уз већу заједницу, према којој се створила не само лојалност (што је рационални концепт) него и емотивна приврженост, попут осјећаја припадности или домољубља. Но, то што су Шкоти одбацили идеју о властитој независној држави, доводи у питање темељни националистички мит: да сваки народ жели створити своју националну државу.

         Нарочито је важно нагласити да се у случајевима које спомињемо не ради о неким „младим”, „неосвјештеним” или неразвијеним нацијама, које су тек изашле из империјалних структура. Не ради се ни о народима који су без свог идентитета, који су асимилирани, те су им стога преостала танка и слаба носталгична сјећања (или „сјећања” посредством митова и митологизирање хисторије) . Ако итко има снажан национални идентитет, са свим његовим моћним симболима, то су Шкоти. Тај идентитет је само јачао у посљедњих двадесетак година.

         Шкотске заставе истиснуле су британске у јавној, па и приватној употреби.

         Не ради се ни о недостатку традиције, односно државног права. Свима је јасно, и Енглезима и Шкотима (и Ирцима и Велшанима) да Шкотска није тек нека регија, област, жупанија или аутономна покрајина, него је једна од стваратељица Уједињеног Краљевства. Такођер, никад није било спорно да су Шкоти народ (односно: натион). Нитко им то никад није оспоравао, као што нитко није оспоравао ни њихово право да сами одлуче желе ли или не остати у Уједињеном Краљевству.

         Уједињено Краљевство држи се политике да је оно уједињено све док сва четири конститутивна народа тог краљевства то желе – а ти народи су Енглези, Шкоти, Велшани и Ирци (односно: након отцјепљења већег дијела Ирске – Сјеверно-Ирци).

         Спор око тога тко је народ и да ли као народ има или нема право на отцјепљење односио се само на питање – чине ли шкотски народ сви који живе и плаћају порезе у Шкотској или у њега улазе и они Шкоти који су то по само по поријеклу а не и по адреси. Тај је спор разријешен у корист територијалног, а не етничког, начела. Но, та дискусија односи се на унутрашње питање за саме Шкоте – односно на питање: тко су Шкоти – а не на питање: постоје ли, јесу ли народ и имају ли права која народима припадају. Ако је за иједан народ у Британији спорно је ли народ или није – то је само за Британце, а не за иједан од четири конститутивна народа Уједињеног Краљевства.

         Националисте је додатно погодило то што се овдје радило о сасвим демократској процедури, па нитко не може рећи да је одлука настала као резултат присиле. Референдум у Шкотској био је примјеран кад се ради о високим демократским стандардима какви у већини других земаља – а нарочито у пост-социјалистичким, укључујући и код нас – никад нису постојали. Прије свега, то се односи на слободу изражавања и заговарања било које политичке опције, укључујући и сепаратизам.

         У Британији није забрањено заговарати отцјепљење – као што није забрањено заговарати унионизам, па и унитаризам. Ниједан од тих концепата нема аутоматски уз себе „прикачену” стигму осуде. Ти се појмови користе не као увреда и дисквалификација, него као ознака политичке позиције, без квалификације је ли та позиција прихватљива или не. Рећи некоме да је „сепаратист” или „унионист”, не значи никакву политичку или другу дисквалификацију. Сватко има право бити што жели, па и сепаратист или унионист.

         Странке које се залажу за издвајање из Велике Британије – нпр. Шкотска национална странка – не само да су допуштене, него су и на власти у Шкотској. Нитко од тога не прави проблем. Исто је тако и са странкама које се противе отцјепљењу: оне су на власти у Великој Британији као цјелини.

         У Шкотској, као и у цијелој Великој Британији слободно је залагати се и за радикалне политичке опције – додуше, не без икаква ризика, и не изван контекста: за вријеме Хладног рата није било лако, иако није било ни забрањено, бити комунист; а након 2001. није лако нити је неризично бити исламски фундаменталист.

         Колико смо ми удаљени од тог стандарда? Наши референдуми о независности били су – осим црногорског из 2006. – врло нелиберални.

         Можда су били „демократични” ако се под „демокрацијом” подразумијева само утврђивање кога има више а кога мање. Но, либерални сасвим сигурно нису били – јер није било довољно слободе да би сватко без оправданог страха од драстичних посљедица могао рећи точно оно што мисли.

         На једној страни били су они који су сепаратизам а приори и без икакве потребе за објашњењем прогласили недопустивом опцијом и „издајом”. На другој страни, они који су кренули путем отцјепљења, и који су прогласили оне друге – који су заговарали опстанак заједничке државе – „агресорима” (ако се радило о припадницима неког другог народа) или „издајницима” (у случају да се радило о припадницима истог народа).

         У неким случајевима, другу се страну готово уопће није могло ни видјети ни чути, као да не постоји. То није било због тога што она доиста није постојала, него зато што је била ушуткана непрекидним етикетирањем и пријетњама, од којих су се многе и оствариле. Није било довољно слободе. А нема је ни данас.

         Агресивност и насиље биле су главне карактеристике наших „референдума о независности”. Они су одржани као једна врста увертире у рат, или прве епизоде рата, а не с циљем стварања мира. „Разговарало” се преко нишана.

         Њихов је „смисао” био – показати моћ и силу другима: и онима који су били проглашени „издајицама” и онима које се третирало као „агресоре”. Они су служили за искључивање других, њихово елиминирање, надгласавање и занемаривање.

         У шкотском референдуму је некадашњи британски премијер, Гордон Броwн, подсјетио вођу кампање за отцјепљење Алеxа Салмонда, да није само он (Салмонд) Шкот, него су Шкоти и они који не желе независну Шкотску. Штовише, да ти који не желе независну Шкотску, него желе останак Шкотске у Уједињеном Краљевству нису ништа мање Шкоти од сепаратиста.

         У нашим референдумима из 1991. и 1992., они који су хтјели друго у односу на оно што су заговарале власти у појединој републици – били су у потпуности искључени. Било је опасно бити против, ако су власти биле за.

         Тко је, примјерице, у случају хрватског референдума о изласку из Југославије (који, успут речено, није имао ни изблиза тако једнозначно формулирано питање као што је било у шкотском случају), заговарао страну „против”? И тко је у разним фиктивним референдумима по хитном поступку, одржаним на брзину и како би се легитимирала већ донијета одлука, у разним самопроглашеним територијама по Хрватској, Србији и Босни и Херцеговини – био против оних који су организирали такве референдуме?

         Тко би се усудио у атмосфери насиља и насилног хомогенизирања учинити оно што су учинили Шкоти: слободно заговарати властита увјерења, без насиља и без страха?

         Успјех сепаратизма био је, дакле, у великој мјери резултат насиља, пријетњи и неслободе – а не слободно изражене воље изражене на неупитан начин и у оквиру либерално-демократског поретка. Исто је, наравно, и у случају оног једног успјешног случаја успјеха унионизма, тј. у случају референдума о државности Црне Горе из ожујка 1992., којим се ова република одлучила за останак у заједници са Србијом, у оквиру Савезне Републике Југославије.

         Ни у једном ни у другом случају не може се говорити о free and fair околностима.

         У Шкотској је, међутим, било друкчије. Иако се одлучивало о самом опстанку државе, расправа је била слободна, демократска и мирна, а стране су биле потпуно равноправне, и обје су потицале своје подржаватеље да изађу на референдум. Премијери су се укључили у расправу, али на различитим странама: шкотски на страни независности, а британски на страни очувања Уједињеног Краљевства. Држава није ни искључивала ни забрањивала. Зато је резултат тог референдума вјеродостојан.

         Нашим је националистима несхватљив, јер они намећу митове о једном једином непрекидном и кохерентном сну о државности. Али, стварност је друкчија. Стварност је сложенија од митова. Она је, понекад, потпуно противна митовима, који промовирају лажну слику стварности. У стварности, све су нације трајно подијељене кад се ради о питању независности и/или уједињавања с другима у оквире ширих политичких заједница.

         Црногорци су, примјерице, потпуно једнако подијељени о том питању као и Шкоти. Квебечани су одбацили независност с још мањом разликом: 50.6 према 49.4 посто. Што је неки референдум слободнији, то је јасније да су сва слободна друштва – а не само етнички сложена – заправо подијељена друштва. И то не око неког маргиналног и небитног питања, него око оног које је у самом срцу политике: питања суверености и неовисности.

         Једногласност по том питању могућа је једино у суставима који не допуштају слободно изражавање. Што је мање демокрације и слободе, то је веће „јединство” и већа „једногласност”. Наравно – присилна. Или – на догми националног мита конструирана.