Да ли пљувати по својој земљи у земљи која је и тамо далеко и све ближе?

Уочи поласка за Београд – на промоцију књиге своје “Костури округа Мадисон”

* Радујем се сваком одласку у Београд јер је то једини страни град на свијету у коме његови становници говоре мојим језиком. Ја у Клубу књижевника могу наручити поховане тиквице и бити сигурна да ми конобар неће донијети кухани, овчји бубрег

* Знам наћи и Каленић пијацу на којој морам Иви купити ајвар и кајмак, Лели пинђур и кајмак, Хели сремски сир и кајмак, Мири љуте фефероне у пластичној боци и кајмак, за себе и дјецу алеву паприку и кајмак…

* Да ли ће ме новинари питати што мислим о њиховом новом предсједнику? Не мислим о њему као што не мислим ни о свом. А како се у Хрватској живи? Да ли је пристојно пљувати по својој земљи у земљи која је истовремено тамо далеко и све ближе?

* Ја сам писачица! Писачица! Писачица! И ово што сам написала превише ме открива. Требала бих имати себе под контролом. Увијек глумити особу сигурну у себе и пуну себе. А ја сам ван себе. Зашто старост не доноси памет?

ПИШЕ: Ведрана Рудан

         У БЕОГРАД крећем сутра, тамо ћу промовирати нову књигу “Костури округа Мадисон”. Сви око мене ми завиђају. Моји вршњаци јер се присјећају својих београдских дана из доба кад смо били браћа, вршњаци моје дјеце зато јер им је нетко рекао да су тамо луди тулуми, феноменалан роштиљ, Цигани на сплавима растурају…

         Радујем се сваком одласку у Београд јер је то једини страни град на свијету у коме његови становници говоре мојим језиком. Ја у Клубу књижевника могу наручити поховане тиквице и бити сигурна да ми конобар неће донијети кухани, овчји бубрег.

         Знам наћи и Каленић пијацу на којој морам Иви купити ајвар и кајмак, Лели пинђур и кајмак, Хели сремски сир и кајмак, Мири љуте фефероне у пластичној боци и кајмак, за себе и дјецу алеву паприку и кајмак…

         Срећом мој издавач, ВБЗ Београд, појма нема што ме у Београду обара с ногу. Зато је организирао промоцију књиге у петак у 18.00 у великој сали Дома омладине у коме, сигурна сам, нећу моћи појести печену патку са брусницама коју увијек сањам на путу од куће до Београда.

         Велика сала? Зашто велика сала? Што ако у њу може стати стотину људи а дођу само Тања и Тања и Флавијо и Арсенијевић?

         Покушавам, луда од треме, самој себи говорити како бројке нису битне иако знам да јесу. Дом омладине? Само му име говори за кога је изграђен тај Дом? А можда зграда има шездесетак година па ипак има некакве везе и са мојом младошћу?

         Да ли ће ме новинари питати што мислим о њиховом новом предсједнику? Не мислим о њему као што не мислим ни о свом. А како се у Хрватској живи? Да ли је пристојно пљувати по својој земљи у земљи која је истовремено тамо далеко и све ближе?

         А опет, тко сам ја да бих морала толико пазити на сваку ријеч? Министрица вањских послова? Зашто сам толико узнемирена? Зато јер ће ми баш сваки дан од четири бити испуњен обавезама и нећу имати ни сат времена да сједнем на руб неке од фонтана и гледам како људи пролазе.

         Нећу моћи до пола ноћи бауљати мојом омиљеном књижаром. Обавезе? Или ипак ужитак? Може ли бити тлака сусрет са људима који читају твоје књиге? Зашто увијек имам јебену трему?

         Само несигурни људи од себе траже да буду свакога тренутка савршени. Зато ми је кревет прекривен кошуљама, траперицама, хаљинама, торбама, наочалама, бодијима који ће ми скинути шест кила.

         Тко сам ја? Зашто себе не видим онако како ме виде људи са стране? Ја сам госпођа која под старе дане путује у омиљени град да би се тамо сусрела са драгим људима.

         Какве везе одјећа и фризура имају с тим? Не, нећу сутра отићи најбољем загребачком фризеру. Не, нећу купити у Загребу на пропутовању нове сандале, ни хаљину, ни мајицу.

         Ја сам писачица! Писачица! Писачица! И ово што сам написала превише ме открива. Требала бих имати себе под контролом. Увијек глумити особу сигурну у себе и пуну себе. А ја сам ван себе. Зашто старост не доноси памет?

         Морала бих се опустити. Томе има лијека. Ако ме ужас зграби за врат прије наступа у оном Дому могу пола сата прије скочити у неку од њихових апотека и купити…

         Да ли се тамо може купити апаурин без рецепта? А како се зове апаурин на српском? Драги пријатељи, ако дођете у ону велику салу не морате купити књигу. Али апаурин, апаурин ми донесите. К’о бога вас молим!