ЋИРО БЛАЖЕВИЋ: За смрт имам пиштоље по свим ормарима

НАЈПОЗНАТИЈИ ХРВАТСКИ ФУДБАЛСКИ СТРУЧЊАК О СТАРОСТИ, БОЛЕСТИ И СТРАХУ ОД УМИРАЊА

• Желим да достојанствено умрем. Нећу да кукам и онемоћам. Не подносим ни помисао да бих другима могао бити на терет. Имам изузетно ниску толеранцију на бол и само се бојим да ће ме, кад дође моје време, болети
• Спреман сам на оно најгоре, на оно што вера изузетно забрањује. Зато имам пиштоље по свим ормарима
• Надам се само Божјој милости, која ће ми дати да умрем као моја мајка – у сну. То је најлепша смрт

ХРВАТСКИ фудбалски стручњак с харизмом Мирослав Ћиро Блажевић дао је загребачком недељнику Глобус којим је поново на себе скренуо пажњу.

Јер, био је питан и ово још овако одговарао:

• Како ви у својим годинама подносите одласке на сахране?

- Данас сам имао изузетно тежак дан. Тешко сам доживио смрт Јосипа Кужеа. Знам да нисам битан ја, Кужеа сам волио, био је мој играч, племенит човјек, али морам то рећи: осјећао сам се као на својој сахрани. Послије сахране сам сјео у свој загријани ауто и само је суза сузу гонила. Јадан је онај човјек који мисли да је важан и да ће свијет послије њега пропасти. Не. Сви су умрли, и Ивић је умро, и Зебец је умро... Тко их се више сјећа? Мораш се помирити с чињеницом да кад те једанпут не буде, више ниси важан, престајеш постојати. Све остало су илузије. Послије смрти нема ничега. Знам јако добро да са смрћу све престаје. И то је филозофија која је врло тешка. Нема надања. За паметне људе – смрт је крај. Све друго су акробације без легитимације.

• Страх вас је смрти?

- Јако. Иако се спремам за тај дан. Желим достојанствено умријети. Нећу ја кукати и онемоћати. Не подносим ни помисао да бих другима могао бити на терет. Имам изузетно ниску толеранцију на бол и само се бојим да ће ме, кад дође моје вријеме, бољети. Спреман сам на оно најгоре, на оно што вјера изузетно забрањује. Зато имам пиштоље по свим ормарима. Надам се само божјој милости, која ће ми дати да умрем као моја мајка – у сну. То је најљепша смрт.

• Кад сте се разбољели, јесте ли се бојали да ће бити фатално?

- Не, знао сам да ћу се извући. Своједобно сам демонстрирао шкарице пред играчима и сломио сам ребро. Кад су ми открили рак простате, снимили су ми и кости, професор у Швицарској одмах ми је рекао: “Напишите тестамент, нажалост, отишао вам је рак на кости.” А знао сам да је то ожиљак од сломљеног ребра, али сам га пустио да ме плаши... А онда му рекао: “Слушај, ти, професоре – ја ћу теби држати говор на спроводу какав си ти бескрупулозан човјек.” Дигао сам се и отишао... Па гдје ћу ја умријети тако рано? То човјек осјећа. Кад ми је послије докторица рекла за меланом, и тад сам знао да ћу се извући... Није мени још дошло вријеме.

• Нисте имали црних мисли?

- У цијелом том кратком мрачном периоду још сам морао оперирати и кичму и кад сам се дигао из кревета, кољено ми је страшно прескакало, лоше сам ходао. Бољело ме је, изгледао сам као смрт. Али, био сам на другом кату. А то је ниско. Онда сам се сјетио да имам медицину најјачу на свијету – а то је новац.