„Нови крсташи“ са „торнадима“, крстарећим ракетама и „рафалима“

Каквим оружјем западни агресори разарају Либију?

• Операцијама против Либије се рукводи из Јужне команде НАТО у Напуљу и комбинованог центра Савезничких тактичких снага (Combined Air Operations Center- CAOC) у Вићенци
• У једној од главних улога су бритнаски борбени авиони  јер је Лондона ангажовао 12 летелица „торнадо ГР4“
• Швеђани у агресију на Либију укључили своје „гринпене“, али су њихову улогу - на захтев левичарских странака - досад ограничавали на контролу Зоне забране лета и извиђачке задатке
• Пред потенцијалним купцима се над Либијом шепуре и борбени авиони „тајфун“ и „рафал“ којима су агресивна дејства против Либије борбено крштење и својеврстан тест.
• Један од разлога агресије на Либију - одустајање Триполија од куповине 15 француских вишенаменских ловаца „рафал“ (за две милијарде долара) и окретање Русима у набавкама оружја, војне опреме и модернизацији армијске и ифраструктуре

 

       ОСАМ година после напада САД на Ирак 2003, западна коалиција на челу са САД напала је Либијску социјалистичку Џамахирју. Под јадним изговором заштите цивила од либијског режима на челу са поковником Муамером ел Гадафијерм.

       Ову агресивну интервенцију карактерише примена нових и убојитијих борбених средстава: крстарећих ракета, прецизних бомби, употреба нових вишенаменских борбених авиона („јурофајтер тајфун“, „рафал, „грипен“), као и борбениххеликоптера „Тигер“, који су своју премијеру имали над либијским небом 2011. године.

       Од будућих интервенциониста подстицана и обилато финансирана побуна неких либијских племена, кренула је из Бенгазија да би се проширила на добар део земље. То је режисерима  сукоба дало жељену прилику да се директно умешају. Прво ратна дејства започеле Италија, Британија и Француска.

       Неки извори тврде да је пуковник Гадафи постао непожељн чим је затражио у име Џамахирије да јој Европа плати 200 милијарди долара дуга - управо италијанске, француске и британске нафтне компаније за већ преузету нафту. Одустајање Либије од куповине 15 борбених вишенаменских ловаца „рафал“ (за две милијарде долара) спомиње се као други мотив агресије, трећи је окретање руском тржишту у набавци војне опреме и обнови Либијске армије и ифраструктуре (значи: Русији као стратешком партнеру), четврти су - велике резерве питке воде, нафте и гаса на сверноафричком континенту, које Либији гарантују просперитетну будућност.

 

ПОЧЕЛО СА 112 „ТОМАХАВКА“

       Да подсетимо: „нови крсташи“ су против Либије кренули 28. фебруара. 2011 године, када је Британски премијер Дејвид Камерон предложио увођење зоне забрањеног лета над том земљом. Под изговором да се спречи Гадафи у коришћењу борбених авиона и борбених хеликоптера против „ либијских ненаоружаних цивила“. Италија је прва подржала иницијативу, под условом – да иза ње стане и Организација уједињених нација (ОУН).

       Министри спољних послова Арапске лиге 12. марта 2011. сложили су од ОУН затражили увођење Зоне забрањеног лета над Либијом. Пет дана касније Савет Безбедности ОУН одобрио је резолуцију 1973, дозвољавајући Зону забрањеног лета, као једну од мера. Са десет гласова ЗА, нула ПРОТИВ и пет УЗДРЖАНИХ.

       Та резолуција је омогућила да 19. марта агресорска коалиција под вођством САД, Француске, Италије и Велике Британије почне ваздушне операције „ Одисејева зора“.

       Напади су почели лансирањем 112 крстарећих ракета „томохавк“ са америчких бродова у Средоземљу и нападом британских и француских борбених авиона са база у Италији, Француској и Британији на положаје система ПВО и радарских станица либијске армије.

       Британски кодни назив за операцију је био „Операција Елами“, за Французе „Операција Хартман, а за Кнађане „Операција Мобајл“.

Лансирање ракете "Томахавк"

БРИТАНЦИ СА 12 „ТОРНАДА“

       „Одисејева зора“ завршена је 31. марта 2011. Од тада је НАТО преузео команду над свим војним операцијама у Либији у оквиру операције „Уједињени заштитик.“

       Операција се води из регионалног центра у Напуљу где се налази Јужна команда НАТО, а операцијама се - као и над Србијом и Балканом - руководи из комбинованог центра Савезничких тактичких снага (Combined Air Operations Center- CAOC) који се налази у Вићенци. Осим примене и контроле Зоне забрањеног лета, задатак операције „Уједињени заштитник“ је и  контрола ембарга на увоз оружја у Либију.

       Међутим операција се претворила у нешто друго – у сурово убијање недужних либијских цивила и бесомучно разарање целе једне земље. У досадашњем току рата страдало је више хиљада недужних људи у свакодневним бомбардовањима градова под контролом Гадафијевих снага.

       Због свега, погледајмо изближе: шта све западни „нови крсташи“ (како их је у једном тренутку назвао руски премијер Владимир Путин) користе у ваздушним нападима на Либију.

       У једној од главних улога су борбени авиони „торнадо“ који су међу најпознатијим војним авионима новије историје. Овај авион је настао у коперацији британских, немачких и италијанских фирими. А појавио се да би био замена ловца Ф-104 Starfighter.

        Служи за тзв. изолацију бојишта, продор у непријатељску позадину и дејства по противниковим објектима. „Торнадо“ се као вишенамески борбени авион доказао у ратовима од „Пустињске олује“ до агресије на СРЈ 1999. године, напада на Авганистан 2001, Ирак 2003. и Либију 2011. године.

       За нападе на Либију Велика Британија је ангажовала 12 летелица „торнадо ГР4“, што је модернизована верзији тог авиона. А побољшања су направљена после проучавања искустава Заливског рата у којем је „торнадо„ деловао са ласерским вођеним бомбама у продору у ирачку територију. Разлог:  шест изгубњених летелица.

 

ХРАБРО ГАЂАЈУ СА 240 КИЛОМЕТАРА

       Прво се појавила верзија ГР1, а модернизација је потрајала од 1998. до 2003. године. У том међувремену су на 142 авиона изведена побољшања и инсталација нових оружја која су омогућила деловање са средњих висина.

       Летелица је добила савремену авионику, нове приказиваче HUD и HDD, систем FLIR, наочаре за ноћно летење, ласерски инерцијални систем H764G, нови дигитални систем за мапирање терена, ГПС, инсталацију за подвешавање контејнера TIALD за ласерско означавање циљева.  Корак напред учињен је у интеграцији противоклопних ракета „ бримстун“ и крстарећих ракета „стром шедоу - олуја из сенке“.

       Комбинација „торнада“ и „сторм шедоу“ -  после успешне примене у операцији „Телик“, када је лансирано 27 ових крстарећих пројектила, који су употребљени против добро брањених цињева и командних бункера - у Либији се користи већ од првих ваздушних удара. Њима су гађане авио-базе, радари и положаји ПВО Либијске армије.

       Типична конфигурација „торнада“ ГР4 над Либијом је ова: два „сторм шедоу“ пројектила под трупом, два додатна резервоара за гориво од 1500 литара (један под сваким крилом), контејнер за електорнско ометање „скај шедоу“ на левом крилу и контејнер са радарским и ИЦ мамцима на десном спољњном носачу на крилима.

       Како би избегле опасност да дођу у домет либијске ПВО - посаде „торнада“ су добиле задатак да „сторм шедоу“ лансирају са даљине од 240 километара и то углавном на стационарне циљеве.

"Торнадо" ГР4

 

ДО 12 ПРОЈЕКТИЛА ПРОТИВ ТЕНКОВА

       Пошто се либијска ПВО није оглашавала, а већина откривених лансера и радара већ била уништена, посаде британских „торнада ГР4“ добиле су задатак да уништавају тенкова, оклопна возила и артиљерију Гадафијеве војске, па су после две недеље употребе ракета „сторм шедоу“ почеле да користе и ласерски вођене бомбе „paveway III, противрадарске ракете ALARM и вођене пројектиле „бримстоун“ који су привукли пажњу војностручне јавности.

       Овај пројектил, иако је испитан у Авганистану  2008, премијеру је имао тек добио у Либији. „Торандо“ може да носи до 12 „бримстоун“ пројектила за гађање тенкова и оклопних возила либијске армије (већина тенкова Т-72, Т-55, као и БВП), затим -самоходних хаубица и вишецевних бацача ракета дуж аутопутева и у борбама за Бенгази и Брегу.

       Присуство противрадарских ракета АЛАРМ - и после неутрализације либијске ПВО - било је више ради предострожности јер се рачунало да систем није уништен и да још постоје јединце ПВО спремне за деловање. Међутим, како је време одмицало - а више није било дејстава ПВО - противрадарске ракете су скинуте и уместо њих постављени су пројектили „бримстун и понека ласерска бомба. Због великих цивилних жртава, изазваних употребом ласерски вођених бомби против оклопних циљева у насељеним местима, одлучено је да летелице типа „торнадо“ буду опремљене само овим вођеним пројектилима.

       На почетку операције „Одисејева зора“ британски авиони „торнадо ГР4“ полетали су из авио-базе Мархам у Енглеској, која је удаљена од циљева у Либији 4800 километара. У првим недељама операције „торнада“ су пратили авио-танкери ВЦ10и Тристар. Иако су „торнада“ летели на великим висинама - како би уштедели гориво - због тежине терета који су носили на себи, морали су чак три пута да допуњавају гориво пре доласка до обала Либије.

       После лансирања пројектила на утврђене циљеве, било им је довољно само једно пуњење горивом.

 

ЕВОЛУЦИЈА „ТОРНАДА“

       Свакодневни летови на рути од 9000 километара исцрпљивали су посаде и авионе, па је дошло до већег броја кварова и неисправности због утрошеног материјала, па је Британско министарство одбране одлучило да све летелице овог и типа „тајфун“ пребазира у италијанску авио базу Ђоја дел Коле код Барија.

       „Торнадо“ је, иначе, од вишенаменског борбеног авиона еволуирао у најуспешнији ловац-бомбардер за широку палету задатака - за интервенције на бојишту, ловачке задатаке, електронску и борбу на копну и мору.

       Реч је о двоседу велике масе, веома окретном и са великим акционим радијусом, а успешност му осигуравају снажни мотори, промењива геометрија крила и употреба електричних команди „Flay by wire“. Прве серије „торнада“, међу њима и британски ГР1 добили су турбовентилацијске мопторе - „турбо јунион RB.199-34R,МК103“, који му омогућавају максималну брзину лета од 2,2 маха.

       Поред снажних мотора, велике брзине на малим висинама омогућила су му и геометријски промењива крила.

       Светски медији су веровали да је у питању првоаприлска шала када је 1. априла 2011. године шведски парламент одобрио укључивање осам вишенаменских борбених авиона ЈАС-39 „грипен“ у операцију НАТО против Либије. Али, већ следећег дана, прва три авиона су из Шведске полетела према авио бази Сигонела на Сардинији, док је преосталих пет, укључујући и транспортни авион Ц-130 „ Херкулес“, стигло 3. априла 2011. године.

       Швеђани су, пре свега на захтев левичарских странака, борбено деловање над Либијом ограничили на контролу Зоне забране лета и извиђачке задатке, што значи да су до даљег „грипени“ искључени од дејстава на копнене циљеве.

Швеђани, дакле, контролишу ваздушни простор над Либијом, па су и наоружање авиона примерили тој мисији.

Јас-39 "Грипен"

 

ШВЕДСКИ „СТОРМ ШЕДОУ“

       ЈАС-39 полеће наоружан са две ракете АИМ-120 Амрам ( Рб.99) и ИРИС-Т ( Рб.98). Сваки авион, због повећаног долета, носи три додатна резервоара горива од 1134 литре на спољњем трупу авиона. По један испод сваког крила и један испод трупа.

       Комбинација вођених ракета АИМ-120 Амрам и ракета ИРИС-Т и радара Ериксон ПС-05 пулс доплеровог радара са дометом од 120 километара и могућношћу откривања циљева на малим висинама - показала се одличном комбинацијом. Иако је у питању застарели радар, он је још увек употребљив.

       Уколико шведски политичари дају зелено светло да „грипени“ атакују копнене циљеве, највероватније ће бити наоружани вођеним ракетама ваздух земља Таурус/ КЕПД 350. Намена овог крстарећег пројектила је - као и ракете „сторм шедоу“ - уништавање високо вредних циљева у дубини туђе територије. А могу са собом носити и пројектиле АГМ-65 Меверик ( Рб.75) или модернизовану варијанту  АГМ-65К, као и ласерске вођене авио бомбе ГБУ-12 Пејвеј II масе 227 кг.

       Шведски контингент, који учествује у агресији на Либију, има 130 чланова: 20 пилота и чланова посаде грипена, плус 30 техничара, 30 логистичара, 10 подофицира и 10 контролора. Овоме броју треба додати и 30 официра чију праву улогу нико не зна.

       Конструкција „гринпена“ представља комбинацију делта крила и великих канарда, који служе као крмене површине, а њима се управља уз помоћ система флај–бај-вајер, уз учешће рачунара.

       Стајни трап летелице је типа трицикл, а предњи точак се у труп увалчи хидраулички. Труп авиона је знатно смањен што омогућава смањен радарски одраз, али је смањена и количина горива која се уноси.

 

„ЕРИКСОНОВА“ ЕЛЕКТРОНИКА

       Тридесет одсто овог авиона је израђено од композитних материјала (крила, реп, канарди, усисници ваздуха, поклопци точкова). Пилотска кабина је капљастог изгледа што омогућава одличну прегледност, а пилотско седиште је типа Мартин Бакер Солс.

       Тактика шведског ратног ваздухопловства је заснована на брзом прикупљању података и њиховој обради, због чега је у авионе уграђена најсавременија електорнска опрема фирме Ериксон.

       Основ је усавршени радар ПС-05/А Ериксон/ ГЕЦ Маркони који омогућава брз захват циља на малим висинама, аутоматско руковођење топовском ватром на циљеве на земљи и води, те трагање, праћење.

       У носни део авиона  уграђени су и контејнер са ИЦ уређајем за осматрање предње полусфере и ласерски даљиномер. У пилотској кабини су прегледни показивачи система ЕП17, чији централни део чине три доња екрана ХДД и горњи електрооптички екран смештен испод ветробранског стакла. Три доња екрана служе за пружање података о лету авиона (брзина, стање наоружања, слика зоне боребних дејстава). Пилот има уграђен систем за рано упозоравање, а оно што га разликује од осталих летелица је потпуна дигитализација свих уређаја и команди.

 

РАТ КАО РЕКЛАМА

       Могло би се поставити питање: која је сврха укључења „грипена“ у борбене операције у Либији?

       Одговор је само један: нада да ће то бити реклама која ће компанији СААБ  помоћи да нађе нове купце. „Гринпен“ је изгубио шансе да га индијска армија узме за свој вишенаменски авион. Додуше, остао је у трци за бразилског ловца, па се Швеђани окрећу „малим тржиштима“ Хрватске, Данске, Бугарске, Холандије и Белгије.

       Пред потенцијалним купцима се над Либијом шепуре и авиони типа „тајфун“ и „рафал“ којима су агресивна дејства против Либије борбено крштење и својеврстан тест.

       „Рафал“ је вишенаменски борбени авион полупете генерације који је замишљен и конципиран да реализује све потребе и захтеве француске војске у будућности. Да иронија буде потпуна, Французи су раније овај авион нудили либијској армији.

       На  самом почетку агресије, осам „рафала“ је у пратњи четири миража М2000-5, шест авио-цистерни КЦ-135 и по једног Е-3Ф и авакса - полетело из базе «Сент Дизер» до циљева у Бенгазију где су бачене и прве бомбе. Били су подељени у три тактичке групе.

 

ЗА ЛИБИЈУ ЈУРИШНИ „РАФАЛИ“

       У зависности од задатка, „рафали“ су различито наоружани. У ваздушним патролама носе шест ракета ваздух-ваздух МИЦА и три додатна резервоара за гориво, што им омогућава тросатно патролирање на даљинама од 278 км од матичне писте.

       „Рафали“ су досад за полетање користли базе на Малти, носач авиона „Шарл де Гол“ и југ Италије. Правило је било да се пре уласка у либијски ваздушни простор   допуне горивом око Малте.

       Група „рафала“ која је коришћена за нападе на миноловце и рактне фрегате либијске морнарице, увек је била састављена од „рафал-М“. Полетала је са носача авиона и опремана је протвибродским вођеним пројектилима АМ39 Егзосе, са по четри пројектила МИЦА и два додатна резервоара за гориво.

       У Либији се највише употребљава јуришна верзија „рафала“ са крстарећим пројектилима СЦАЛП НАВАЛ, француска верзија ракете „сторм шедоу“, по четири ракете вв и додатним резрвоарима за гориво.

       Либијски рат је показао и неке мане овог супермодерног авиона. У првом реду, недостатак средстава ваздух-земља са којим би било омогућено гађање `тачкастих циљева`. Велики број убијених цивила страдао је управо због недостатка таквог пројектила па су „рафали“ корисили авио-бомбе од 250 килограма.

       Ефиксна употреба противоклопних пројектила типа „бримстоун“ лансираних са „торнад“, „тајфуна“ и „херијера“ на тенкове и оклопна возила натерала је Французе да и они оспособе своје борбене авионе за ношење таквих ракета.

"Рафал"

ДВА СНАЖНА МОТОРА

       „Рафал“се зачео кад су Французи напустили пројекта заједничког европског ловца. Развој је кренуо 1983. године, а досад су се појавиле верзије Ц и Б  за ратно ваздухопловство и М за морнарицу..

       Тренутно је у употреби око 90 авиона овог типа. Од тог броја, 54 су из најсавременије Ф3 серије. Од 2007. године, „рафал“ је  важана „извиђачка платформа“ у небу Авганистана јер има одличне маневарске карактеристике, одличан однос масе и притиска погонске групе. Два снажна мотора омогућавају преживљавање авиона у лету и у случају поготка у авион.

       У боребним операцијам „рафал“ користи ракете МБДА и МИЦА у верзијама радарског и инфрацрвеног самонавођења, топ ГИАТ 30/719Б калибра 30 мм, као и противбрдоске пројектиле АМ39 Егсосе блок 2 домета од 50 км.

       Циљеве на земљи уништава авио-бомбама ААСАМ масе 250 кг,  комбинујићи ГПС и друге системе вођења. Овим пројектилима је током лета могуће проследити нове податке и усмеравати на нове циљеве.

       За ударе по радарским инсталацијама и командним бункерима „рафали“ користе крстареће ракете Скал ЕГ домета 250 километара, које се циљу приближавају на висини од 30 матара и при брзини од 1000 км/х.

       За прецизно уништавање циљева на земљи, „рафали“ користе пројектиле ААСМ масе 340кг који комбинују тело бомбе Мк82 и тежу варијанту МБДА-бомбе нове генерације. Има комплет са уграђеним малим ракетним мотором, расклопивим крилима и секцијом за управљање.

 

Поводом западних тврдњи да је Гадафи употребио ракету СКАД

ОД СИРТА, ПРЕМА БРЕГИ, СУМЊИВО!

• Балистичка ракета кратког домета 9К72Елбрус-Е  -познатија под именом СКАД - налази у наоружању Ракетне бригаде либијске војске
• Амерички извори процењују да је било произведено око 10.000 ракета скад , од којих је остало у употреби још неких 5000-6000
• Пољаци су уочи распада Варшавског пакта имали четири скад-бригаде, Чехословачка три, Источна Немачка две, Мађарска једну, а Бугарска и Румунија по три

       СВЕТСКИ медији експресно су лансирали информацију да су снаге пуковника Моамера ел Гадафија по први пут испалиле балистичку ракету кратког домета 9К72Елбрус-Е познатију под именом СКАД, која се налази у наоружању Ракетне бригаде либијске војске.

       Према истим (најчешће диригованим) извештајима, ракета је испаљена 80 километара источно од Гадафијевог родног места Сирт, према Бреги у којој се воде крваве борбе за заузимаање рафинерије.

       Пројектил наводно није погодио циљ него је пао у пустињу.

       Од почетка НАТО интервенције спекулисало се: зашто пуковник Гадафи није никада употребио Скадове. Процењује се да његова армија  има око 70 тих ракета, али нико тачно не зна ни где су ни у којим су скалдиштима сакривене. А НАТО је од покретања `ваздушне кампање` као важан задатак својим пилотима наложио да пронађу и униште - као и у Пустињској олуји 1991. - стационарне лансере ракета СКАД.

       Међутим, Либија никада није имала стационарне лансере као Ирак, а још је доста тога и научила из употребе ових ракета у ранијим сукобима. А и питање је: да ли Гадафијева војска и овога пута уопште испалила ракету тог типа. Јер, либијски лидер досад – не случајно – није хтео да их користи у унутрашњим сукобима.

       Независно од свега, вреди подсетити: шта је, заправо, ова совјетска ракета произведена још пре 55 година.

 

ПОЧЕЛО ОД НЕМАЧКЕ Фау-2

       За ову балистичку ракету земља-земља често кажу да је усавршени клон  прве немачке ракете В-2 ( Фау 2), али су околности њеног настанка прилично заплетене.

       У данима слома Трећег рајха, Сергеј Корољев је добио задатак да  са својом екипом нокупи немачке ракетне стручњаке, као и немачку напредну технику како би формирао војни и свмирски ракетни програм СССР-а. Подухват се исплатио већ после неколико година када је на ракетном полигону Капустин Јар лансирана (1948.) године прва совјетска балистичка ракета Р-1. Ракета је имала велики број мана, па су биле честе екплозије на лансирној рампи и одступања током лета од 7 до 17 км од циља што је било катастрофално.

       Зато су се својетски стручњаци окренули развоју нове ракете Р-2, која је имала већи домет, али и стални проблем са горивом.

       За нову ракету били су задужени научно-конструкторски бирои ОКБ-1 на челу са Корољевом и ОКБ-2 под руководством Исајева у чијој надлежности је био мотор. Ова два бироа су 1954. године створила ракету Р-11М.

       Ангажовањем Корољева на пројекту  „Спутњик» и даљи рад на  ракети Р-11М премештен је у погоне 385 у градићу Златоуст, где је рад на будућем „скаду“ наставио млади инжењер Виктор Макејев.

       Ракета названа по прскалици

       Ракета Р-11М први пут је приказана на паради у част Октобарске револуције 1957. године на Црвеном тргу у Москви.

 

ПРВА ОЗНАКА БИЛА Т-7А

       Тада ракета није још имала званичан назив, што је излуђивало западне обавештајце. Прво се у јвности појавила ознака Т-7А и нико није знао шта значи. На крају је амерички директорат за оружје, извиђачку и свемирску технологију увео именовања совјетских ракета по алфанумеричком правилу и ракета је добила назив СС-1б (surface-to-surface missile/ракета земља-земља), а назив се односио на систем у целини, а не само на ракету.

       Почетна ознака за балистичке ракете је било слово С, па је систем зато добо назив СКАД (у преводу - прскалица). Сабирањем идеја, донета је коначна одлука да систем добије назив СС-1б скад.

       Скад је познат, пре свега, као копнена ракета, али мало ко зна, да је скад био и ракета намењена подморницама. Совјетска морнарица скадове је уградила на дизел електричне подморнице класе Зулу. Било је уграђено пар ракета, али је све то било далеко од позитивних резултата, понајвише због великих одступања ракете  од циља (чак до осам километара).

       Осим непрецизности, подморница наоружана скадовима морала је држати једнак курс и дубину пред испаљење ракете најмње два сата, а интервал лансирања између две ракете морао је да буде пет минута.

 

АМБИЦИЈЕ ХРУШЧОВА

       Совјети су изградили 77 лансера за Р-11ФМ ( СС-Н-1Б скад), који није био успешан, али је био прекретница у увођењу нових и савременијих морнаричких верзија балистичких пројектила.

       Звездани тренутак ракете повезан је са појавом Никите Сергејевича Хрушчова, некадашњег заваривача, политичког комесара у стаљинградској бици, који је на челу КПСС наследио Стаљина и одлучио да промени свет са ознаком Нуклеарни (руски јадерни). Хрушчов је желео да целокупну Црвену армију  опреми ракетама и да корисити нуклеарно оружје, а скад је посатао опсесија  заваривача из Украјине, а кичма ракетно нуклеарне његове оријентације постао је скад.

       Уследио је његов декрет да се ракетне бригаде преформирају у стратешке ракетне јединице, а јединице опремљене са Р-11М преимноване у оперативно-тактичке бригаде под командом Копнене војске. Свака бригада је била опремљена са Р-11М и добила је девет лансирних возила,  по 200 камиона и 1200 војника.

       До распада Варшавског пакта, оперативно је било пет бригада уз саму границу са НАТО, а у Источну Немачку скадови су сигли 1962. године и то модел 8К14 скад Б.

       Совјете су убрзо кренули у модернизацију ракете Р-11М. Ова ракета је добила нуклеарну бојеву главу и променила ознаку из Р-11МУ у Р-17.

       Лансери скадова били су гусеничари 8У218ТЕЛ, које су наследили 9П19ТЕЛ. Оштре вибрације које су длеовале на ланисрање и електронику утицале су се да се крене у развој новог возила.

       Пројектни боро „Титан“ у Волгограду заменио је гусеничаре новим возилом МАЗ-543 8х8.

 

У УПОТРЕБИ ЈОШ 6000

       Амерички извори процењују да је било произведено око 10.000 ракета скад , од којих је остало у употреби још неких 5000-6000. Лансирних возила 9П117 израђено је 661.

       Иако је скад био балистичка ракета, која је носила нуклеарну бојеву главу, оне нису никада скалдиштене заједно.

       Скад Б 9К72 употребљавао је стандардну бојеву главу и нуклеарну бојеву главу 8К11М од 5 до 80 килотона. Све бојеве главе за скадове развио је Институт за физичке технологије код Чељабинска.

       Три су типа класичних, али високоексплозивних бојевих глава 8Ф44 намењених за Р-17Е за извозне моделе скада домета 300 км, са брзином од 1,4 км/с. Таква ракета знала је направити кратер дубине до 4 метра, а ширине 12 метара.

       Други тип бојеве главе је 8Ф44Г Туман-3 што је класична хемијска бојева глава која може бити и носач нервног гаса ВХ.

       А трећи: касетна бојева глава 8Ф44К, коју чине 42 високо фрагментирана експлозивна тела калибра 122 мм.

       Формација бригаде наоружане скадовима

       Земље које су располагале скадовима обично су формирале једну до две бригаде од два батаљона са 6-9 лансера. Свака бригада је бројала 3500 људи и 700 возила. Бригада је осим лансера имала медицниску, НХБ, метереолошку,        механичарско-сервисну, инжињеријску и логиситчку чету.

 

ОД НАСЕРА ДО ХУСЕИНА

       Пољаци су имали четири бригаде, Чехословачка три, Источна Немачка две, Мађарска једну, а Бугарска и Румунија по три. Уочи распада Варшавског пакта, преостало је било 140 лансирних возила у 16 скад-бригада, а све је то нестало девесетих година када су све ракете и возила уништена уз америчку финансијску стимулацију.

       Сви арапски лидери - од Насера преко Садата, Хусеина, до Гадафија - били су фасцинирани скадовима. Употребљени су први пут у Четвртом арапско-израелском рату 1973. године, када су Египћани лансирали два скада која су пала у реону Горког језера на Синају. Својих пет минута скадови су дочекали у току ирачко-иранског рата ( 1980-1988) када су употрбљавани масовно са обе стране, а ракетни дуели су познати под називом „рат градова“.

       Тада се и по први пут спомиње и Либија, која је активно Ирану продавла скадове. Последњи велики сукоб у ком су скадови учествоали био је Пустињска олуја када су Ирачани испали 93 модернизоване ракете скад на заливске земље и Израел. Упозорење Израела - да се не усуди да нападне хемијским уз помоћ скадова – Садам Хусеин је схавтио озбиљно јер му је било стављено до знања да ће његов родни град Тикрит бити сравњен са љемљом атомском бомбом.

 

ПОСЛЕДЊИ ПУТ ПРЕ 25 ГОДИНА

       Либијска продаја скадова Иранцима наљутила је СССР. Некако у исто време Либија је започела са немачком компанијом Ортаг производњу лансера за војне и комерцијалне сврхе, а развој балистичких пројектила покренут је у оази  Сабха. Уследила је одлично испланирана Мосадова сплетка да је Ортаг потписао уговор са Сиријом о снабдевању балистичким ракетама вредан 714  милиона долара. То је натерало Ортаг да заувек напусти Либију са свом технологијом и лансрима, оставивши Гадафија без технике која би му омогућила да сам настави посао.САД су у исто време активно притискале Бразил да прекине скад-сарадњу са Либијом.

       Гадафи је скадове – ако се `последње ланирање` остави по страни -  последњи пут употребио после напада САД на Либију 1986. године. Дакле: пре 25 година. Тада су испаљена два пројектила на америчку базу на италијнском острву Лампедуза, али су обе ракете пале у море 200 метара од обале. Међутим, ипак су `оставиле утисак`...