„Без опозива“ – књига о предсмртним речима 55 знаменити личности

СВЕ ШТО ЧОВЕК ИЗГОВОРИ – САМ МОЖЕ И ПРОМЕНИТИ, ОСИМ СВОЈИХ ПОСЛЕДЊИХ РЕЧИ

* Конфучије: "Ни један паметан владар у целом царству више не жели да ме узме за учитеља, мислим да је време да умрем"

* Николо Макијавели: "Желим да одем у пакао, а не у рај, јер ћу у паклу бити у друштву принчева, краљева и папа, док су у рају само просјаци, монаси и апостоли"

* Луј  XIV: "Ја умирем, али држава остаје. Зашто плачете? Зар сте мислили да сам бесмртан?"                  

* Волфганг Амадеус Моцарт: "Зар нисам рекао да Реквијем пишем за себе. Према другој верзији рекао је: "На језику имам укус смрти, осећам смрт"

____________________________________________________

          СВЕ што може човек да изговори може променити осим речи које је изрекао у смртном часу. То је увек интригирало људе који су били крај самртника и бележили за будућност. То је и садржај књиге "Без опозива" коју су написали проф. др Владета Јанковић и Дејан Михаиловић.

          С временом је настало више збирки таквих исказа јер аутори се нису устручавали да уз текст поред предсмртне поруке прикључи и разлог што су га укључили међу знамените личности.

          Избору одабраних 55 личности осим поруке пред смрт аутори су додали и најважније податке из њихових живота.

          Неке од личности које су двојица аутора Јанковић и Михаиловић одабрали:

          Самсон: "Нека умрем са Филистејима".

          Саул: "Извади мач свој и прободи ме да не дођу ти необрезани и прободу ме и наругају ми се“.

          Анахарсис: "Да га је његов говор спасавао кроз грчку земљу али да је погинуо од зависти у својој домовини".

          Фидипид: "Радујте се, победили смо".

          Конфучије: "Ни један паметан владар у целом царству више не жели да ме узме за учитеља, мислим да је време да умрем".

          Питагора: "Авај, зашто је Питагора толико поштовао пасуљ? Умро је међу својим сопственим ученицима. Била је нека њива пасуља да га не би погазио он је на раскрсници био убијен од гонилаца.

          Перикле: "Ни један атински грађанин није због мене обукао црнo рухo".

          Сократ: „Критоне. Асклепију дугујемо петла. Принесите ту жртву, немојте заборавити".

          Цицерон: "Војниче, у томе што чиниш нема ничег ваљаног, али гледај да ме бар ваљано убијеш."

          Октавијан Август: "Рим сам затекао од иловачe а остављам га у мермерu. Да ли сам добро одиграо своју улугу у животу? Ако јесам онда пљескајте".

          Нерон: "Какав уметник умире".

          Веспазијан: "Цар мора да умре стојећи" и устаде, али се нагло сруши на руке присутних и издахну.

          Мухамед: "Нек би нас Алах довео до највећег Асхаба“, а Пророкови биографи утврђују прави смисао ових речи: "Нека би нас у Рају дочекало најбоље друштво".

          Леонардо да Винчи је изговорио да је увредио Бога и људе што у уметности није радио онако како би доликовало.

          Николо Макијавели: "Желим да одем у пакао, а не у рај, јер ћу у паклу бити у друштву принчева, краљева и папа, док су у рају само просјаци, монаси и апостоли".

          Франсоа Рабле: „Немам ништа, дугујем много а остало остављам сиромасима."

          "Луј  XIV: "Ја умирем, али држава остаје. Зашто плачете? Зар сте мислили да сам бесмртан?"

          Никола Доксат де Морез: "Збогом тврђаво коју сам изградио и која ме је погубила".

          Бредфорд Ендру: "Боже, опрости ми на штампарским грешкама".  

          Волфганг Амадеус Моцарт: "Зар нисам рекао да Реквијем пишем за себе“. Према другој верзији рекао је: "На језику имам укус смрти, осећам смрт".

          Јохан Волфганг Гете: "Више светлости".

          Антон Чехов: "Одавно нисам пио шампањац".

          О. Хенри: "Размакните завесе , не желим да идем кући по мраку".

          Иван Павлов: "Академик Павлов је заузет – умире“.

          Вилијам Саројан: "Свако мора да умре, али ја сам одуек веровао да ће у мом случају бити направљен изузетак" .

          Сви цитати у књизи су избор Владете Јанковића и  Дејана Михаиловића.

          Oво је друга књига на ову тему јер је прва попут ове штампана још далеке 1931. године.

          Вера Кондев

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари