Саветују нам да изгубимо цео век!

  „ПРАКТИКУМ - ЗА СВАКУ ВЛАДУ КОЈА ЖЕЛИ ДОБРО СВOМ НАРОДУ” ИЗ КЊИГЕ МИЛОРАДА ИЛИЋА КОЈОЈ СЕ У НЕМАЊИНОЈ 11 НИСУ ОБРАДОВАЛИ (2)

• Сви знају да човеку за нормално функционисање треба око пет литара крви. Нажалост, човек звани „српска привреда” већ 20 година функционише са 1,5 литара крви. 

• Уколико бисмо заменили домаћи динар евром, изгубили бисмо монетарни суверенитет и могућност да емитујемо недостајућу количину новца. Причамо о 13 милијарди евра у динарима

• Сви приходи од приватизације, сви отписи дугова и сва задужења државе до сада не могу збирно да досегне ту цифру. Уколико бисмо прихватили наведени савет, „закуцали” бисмо се на садашњем нивоу развоја наредних 100 година

     ОСНОВНИ технички проблем у Србији је величина новчане масе која је три до четири пута мања од потребног нивоа. Наиме, у економској науци је општеприхваћено да ниво монетизације представља меру задовољења економије неке земље са новцем.

     Ниво монетизације (М2/БДП) јесте релативни однос новчане масе М2 (готов новац у оптицају, новац на текућим рачунима и краткорочно орочени депозити) и бруто домаћег производа (БДП). У нашој земљи тај параметар износи око 17% БДП-а, а требало би да буде више од 50% БДП-а. То значи да би НБС, преко примарне емисије и механизма обавезних резерви, требало да емитује (не да штампа) око 13 милијарди евра у динарској противвредности.

     Молим вас да будете опрезни и да размислите пре него што кажете да ће то изазвати инфлацију (или можда хиперинфлацију). Ризикујете да прођете као и господин Божидар Ђелић (у време док је био министар финансија), када сам му једном на РТС-у рекао да лупа глупости. 

     Зашто сам био у праву када сам му то рекао? Зато што су односи свих монетарних агрегата: М1 (готов новац и депозитни новац ‡ новац на текућим рачунима), М2 (М1 + краткорочно орочени депозити), М3 (М2 + преостала новчана средства) и БДП-а у Еврозони (део ЕУ у којој је евро средство плаћања) вишеструко већи него у Србији. 

     Намеће се питање: Како то да је инфлација у тим земљама на тако ниском нивоу када оне имају неупоредиво више новца у промету од Србије? Односно, како то да је инфлација код нас редовно виша од 10 одсто, а новца нема „ни за лек”? 

     Знам шта сте помислили. Наведене земље имају велика - најразвијенија финансијска тржишта, те им се велики део новчане масе „врти” само на тим тржиштима. Исправна констатација, али „не пије воду”...

     Када сам студирао економију, професори су нам често говорили да је привреда један организам - нешто као живо биће. Уколико прихватимо ову, исправну, констатацију и то живо биће прибли- жимо обичном човеку: онда улогу срца игра народна банка, крвоток представља финансијски систем, а крв је у улози новца јер преноси 
информације, храни организам... 

     Добро поређење! Сви знају да човеку за нормално функционисање треба око пет литара крви. Нажалост, човек звани „српска привреда” већ 20 година функционише са 1,5 литара крви. Покушајте да се са оваквом крвном сликом пожалите лекару на неки здравствени проблем. Рећи ће вам да прво морате да добијете трансфу- зију од 3,5 литара крви, па да онда лечите бубреге, разне упале, фрактуре, оперишете кук... или мозак - уколико сте монетариста по убеђењу.

     Родоначелник монетаризма господин Милтон Фридман рекао је да новчана маса треба да расте само толико колико је порастао ГДП. То јесте тачно, али за државе које нису претрпеле хиперинфлацију као Србија.

     Једноставно, грађани Србије би сада требало да наплате све оне тешкоће које су им проузроковале хиперинфлација и перманентна инфлација последњих 20 година. Налазимо се у позицији која нам омогућава да финансирамо решење свих структуралних проблема на бази домаћих извора финансирања (примарне емисије). Тачније, у прилици смо да нам креирање недостајућег обртног капитала, „поједеног” у време хипер и обичне инфлације, буде дугорочни бескаматни извор финансирања. 

     Хвала на глупости, немару и незнању економистима од Милошевићевог периода до данас, тј. на проблемима које су нам изазвали. Ти проблеми једино нама омогућавају енормне резерве за убрзан развој.

     Да, развој, није грешка! Када будете завршили читање овог текста схватићете да Србија може да обезбеди стабилан раст ГДП-а за више од 10% годишње и то без обзира на светску кризу. Вероватно ћете рећи да је то немогуће. Потрошите још неко време да стигнете до краја ове приче, па онда донесите свој суд. Видећете. Још више од мене ви ћете веровати да је то могуће. 

     С обзиром на величину дисбаланса у новчаној маси и ризик од инфлације, емитовање новца мора да се спроводи смислено, тј. без и једне грешке. Није свеједно, као што каже реклама за „нектар” сокове, да ли се новац пласира на један или други начин. Случај је исти као и са водом, електричном енергијом или, рецимо, атомском енергијом. Оне обезбеђују разноврсне благодети, али уколико не знате правилно да их користите, онда могу да вам нанесу велику штету или да вас одведу у смрт.      

     Опасности су последица незнања, а ми знања имамо. Где ми је скромност? Волим да кажем да је скромност врлина глупих људи. Нека ту врлину величају монетаристи. 

     “Постоје препоруке „експерата” из света да би све земље, па тако и наша, које имају велика задужења индексирана у еврима, требало да пређу на евро као средство плаћања. За Србију не постоји већа штета коју би себи могла направити неголи да послуша овај савет”

     Мада те опасности тренутно нема, хоћу да размотримо препоруке „експерата” из света да би све земље, па тако и наша, које имају велика задужења индексирана у еврима, требало да пређу на евро као средство плаћања.

     За Србију не постоји већа штета коју би себи могла направити неголи да послуша овај савет. Наиме, уколи- ко бисмо заменили домаћи динар евром, изгубили бисмо монетарни суверенитет и могућност да емиту- јемо недостајућу количину новца.

     Причамо о 13 милијарди евра у динарима. Сви приходи од приватизације, сви отписи дугова и сва задужења државе до сада не могу збирно да досегне ту цифру. 

     Уколико бисмо прихватили наведени савет, „закуцали” бисмо се на садашњем нивоу развоја наредних 100 година. Тешко би нам помогло и да у Колубари вадимо дијаманте уместо лигнита.  

     Ко се прикључио „светским експертима”? Наравно, највећи „експерт” у Срба - др Мирољуб Лабус. Имајући у виду и његове заслуге код либерализације увоза, тј. снижавања царинских стопа, можемо рећи да је човек за историју. Требало би га узети за мерну јединицу, као еталон за глупост. 

     Паднеш на испиту, а професор ти каже: „Седи, лабус”. Надам се да ће ово прочитати и председник Привредне коморе Србије господин Милош Бугарин, тек да „не трчи пред руду” захтевајући увођење евра. Нестабилност националне валуте је последица незнања оних који морају да воде рачуна о стабилности динара. 

     Неко ће рећи да нисам баш „чист” ако мислим да НБС може, без проблема, да емитује наведену количину новца. Не знам зашто не би могла.

    Од чега уопште зависи колико новца може да буде у промету? Раније је важио тзв. златни стандард - емитујеш онолико новца колико злата имаш. Сада се „прешло” на девизе. Па зашто онда наш М2 не буде бар двоструко већи кад већ имамо толике девизне резерве? Мада је и то глупост. 

     Хајде да замислимо да имамо 200 милијарди евра девизних резерви на оволики ГДП и спољнo трговински дефицит. Да ли бисмо изазвали инфлацију када бисмо емитовали онолико дина- ра колико има покрића у девизним резервама? Наравно да бисмо изазвали. На сваки комад робе имали бисмо 10 пута више новца.

     Још би боља прича била да су нам девизне резерве једнаке нули. Да ли би то значило да бисмо морали да повучемо целокупну новчану масу из промета јер, забога, она нема покриће? Бесмислица.     

     Због функција које новац има, као средство промета и средство плаћања, величина новчане масе мора да се прилагођава волумену производа и услуга на тржишту. Није прво настао новац да би се робни фондови прилагођавали његовој величини. Логично, као што је и наше писмо. Новац су измислили Феничани, али тек десетине хиљаде година након времена када су полудивљи људи почели нешто да лове, узгајају, производе...

     Гаранција за емитовани новац је сам ГДП и ништа друго. Остало је чиста заблуда.

     Не важи овде изрека да свако треба да се протеже према губеру. Наш губер је много већи него што се ми протежемо. Али, шта да радимо: незнање и мањак воље преточени у лошу кредитно-монетарну и економску политику везали су нам руке. Ми се само батргамо ногама - знате ли ону изреку о магарцу и блату? 

     Како функционише задуживање наших банака?

     Да објасним, за оне који не знају, како функционише задуживање наших пословних банака код њихових централа у иностранству. Наивно сам се надао да такво кредитирање, макар краткорочно, доводи до раста новчане масе. Али „експерти” из НБС су се побринули да се то не деси.

     Када наше пословне банке добију кредите од својих централа у иностранству, НБС им да налог да део за обавезну резерву пребаце на њене рачуне у иностранству (тако расту наше девизне резерве). Преостала девизна средства банке продају на домаћем међубанкарском тржишту.

     Поменута трансакција се обавља тако што банка продавац, са свог рачуна у централи, пребацује девизна средства на рачун банке купца у иностранству. Банке обично продају девизе из инокредита, јер на домаћем тржишту одобравају кредите у динарима (номинална вредност кредита се везује за вредност евра или швајцарског франка - тзв. индексирање). 

     Оне банке које купују девизе, то раде са динарима својих клијената - они су им дали налоге за плаћање конкретних обавеза према иностранству (обично увоз роба и услуга). Дакле, девизе и не улазе у земљу те се новчана маса ни краткорочно не повећава. Чак долази и до смањења новчане масе, јер банке приликом одобравања кредита морају да издвоје део динара Народној банци Србије за обавезну резерву.