Кога чека ПРОКИН ГАЈ Србије?

МАРГИНА Драгана Лакићевића

• Да ли се данашњем човеку чини да живи у зими свога незадовољства? Ишчекује и снег и пролеће, надомак табора и одсудне битке… И дође му да зазове свога јунака, макар самога себе – по имену…
• Како ћемо препознати трагове који воде у дубину проблема? Има ли утабаног снега – знака да је неко промишљао и одлучивао? Као онај дечак из Прокиног гаја
• Епску температуру, култ предака, драматургију вестерна – наткриљује осећање пре него мисао да “борби нашој краја бити неће”

        НЕЗАБОРАВНА је једна књижевна слика из пера Бранка Ћопића, из његове најбоље књиге за децу: Орлови рано лете.

        У том роману, узбудљивом и сликовитом – група деце из неког села у Босанској Крајини одмеће се од насиља рђавог учитеља Паприке, напушта школу и гради шумски логор у гају где се некад од турскога зулума био одметнуо локални и легендарни хајдук Јован.

        Живот у логору био је идиличан, као у узорној држави, све док хајка власти (сеоског кнеза, учитеља, пољара и родитеља) није “разбила” њихову тврђаву слободе и правде… Али није уништила њихов дух: памћење, борбу, подвиг.

        Први део књиге је епски, бајковит, старински, загледан у прошлост. Други је загледан у будућност. У тој будућности, деца из оне школске дружине полазе у “чете слободе” (”Пјесма мртвих пролетера”) које се боре против много већег насиља и “тирјанства” – страног окупатора.

        Између та два дела романа: једна зима – белина која прекрива оно што се не може заборавити. Хајдучки логор, оазу, или границу између насиља и слободе – засуо је снег. Снег – велики симбол поезије.

___________________________________________________________________________

«Јесмо ли ми заборавили великог писца и његова суптилна питања – одговоре: метафоре и алегорије?»

___________________________________________________________________________

        У том снегу, у умиреном свету покривеном невином чистотом, појављују се разни и различити трагови, као у оној пословици како свака зверка показује свој траг. Трагови су разни, препознатљиви мање или више. Најважнији су, не само за причу, него и за философију, трагови које су оставили актери малене историје, а на моралном плану велике побуне: трагови дечака, јунака романа: дугоноги Стриц, задахтани Ђоко Потрк. “А ово ивицом друма, преплетен дјечији и псећи траг: свак у селу зна да је то траг Николице с приколицом; пошао је у школу са својом Жујом. – Ниједан дјечији траг не одваја се више према Прокином гају.”

        Као да се завршила епизода-историја, а слика угушене побуне потиснута и заборављена.

Драган Лакићевић

        “Тамо у дубини шуме, завијан снијегом, потопљен тишином, ћути испод отежалих букава разбијени логор Тепсија(…) Завијано хајдучко гнијездо не прича више ништа о дјечацима, не зове више никог у своје окриље. – Јесу ли га, можда, сви заборавили?”

        Јесмо ли ми заборавили великог писца и његова суптилна питања – одговоре: метафоре и алегорије?

Логор није заборавио први одметник, вођа, дечак звани Јованче. Једног дана писац је открио његов траг у свом сензибилитету, у свом делу и у снегу: “Стигао је до самог логора, прошврљао га унакрст и окренуо према кориту потока понорнице. Тамо се задржао над јаругом повише саме пећине. Ту је снијег био прилично утабан, значи да се дјечак подуже задржао и на нешто се одлучивао, а онда је кренуо натраг.”

___________________________________________________________________________

«Јунаку се, у изузетним тренуцима књижевног заноса, обраћају  други велики српски писци: “О Милоше, ко ти не завиди”…»

___________________________________________________________________________

        То је тренутак великог литерарног сјаја и вишезначности: када се писац и читалац у исто време обрате јунаку, као да није у прошлости и у књизи, него ту с њима:

        “Знамо, Јованче, да си то био ти (…) Ипак ниси даље ишао, био си опрезан. Сеоски ловци могли су се упутити за твојим трагом и онда би све било откривено (…) Знамо, Јованче, ти чекаш прољеће, па да кренеш у истраживање, у нове доживљаје (…) А шта ли ће нам донијети то ново прољеће, прољеће хиљаду деветсто четрдесет прве године?”

        Јунаку се, у изузетним тренуцима књижевног заноса, обраћају  други велики српски писци: “О Милоше, ко ти не завиди”…

        Да ли се данашем човеку чини да живи у зими свога незадовољства? Ишчекује и снег и пролеће, надомак табора и одсудне битке… И дође му да зазове свога јунака, макар самога себе – по имену…

        Како ћемо препознати трагове који воде у дубину проблема? Има ли утабаног снега – знака да је неко промишљао и одлучивао? Као онај дечак из Прокиног гаја.

        У дубини логора, као у дубини душе, налази се пећина савести и одговорности, метафора љубави и радости слободе. Истраживање које наратор помиње могло би бити истраживање сопственог срца – дечака, вође, дружине.

        Алегорију смењује метафизика. Епску температуру, култ предака, драматургију вестерна – наткриљује осећање пре него мисао да “борби нашој краја бити неће”, а и да у песничкој лепоти израза те борбе – нема краја.