Рељић: Решења српске једначине нема без Русије - као што га није било у Новом веку

БУДУЋНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И НОВА УЛОГА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ У СВЕТУ

* Милорад Екмечић је 2007-ме оценио: „У историјском погледу, (Република Српска ) је остатак остатака српског етничког простора западно од Дрине, сведен на минимум, који је и сâм угрожен због стално нових претњи да Сједињене Државе још нису нашле коначну формулу односа са будућом Русијом.“ Да, Русије тада није било као неког јасног партнера. Лакше је било бити русоскептик. И држати се „европског пута“ без икаквих мисаоних напора

* Екмечић наводи да је немачки канцелар Кол је словеначком политичару Петерлеу објашњавао да ће његова влада помагати Словенију јер она припада западној цивилизацији, а да то није ни цела „хрватска територија, а посебно не и Босна и Херцеговина“

* Када је немачки министар спољних послова Геншер, пре југословенске кризе, „цртао границе 'земаља језгра' будуће Европске заједнице, онда је граница била у средини Далмације, а Босна и Херцеговина смештена изван тих граница, у чијем је средишту била Немачка. А то су тачне границе Лондонског пакта из 1915. (тајног пакта сила Антанте са Италијом, којим је, између осталог, Србији нуђена Велика Србија, са делом Далмације у њеном саставу)

* Нова Русија, која је отворених очију гледала како је растурана Југославија и како су кажњавани Срби, учила је о односу Запада према онима које они не сматрају својим. И научила. У Украјини је одлучила да заустави примену западне самовоље. После тога свет се дефинитивно мења. Убрзано. А нама остаје да се укључимо активно

_______________________________________________________________

          Пише: Слободан РЕЉИЋ

          ИМА томе скоро две деценије (крај јуна 2007) како је Милорад Екмечић доказивао историјске и стратешке основе Републике Српске.

          „У историјском погледу, (Република Српска ) је остатак остатака српског етничког простора западно од Дрине, сведен на минимум, који је и сâм угрожен због стално нових претњи да Сједињене Државе још нису нашле коначну формулу односа са будућом Русијом.“

          Да, Русије тада није било као неког јасног партнера. Лакше је било бити русоскептик. И држати се „европског пута“ без икаквих мисаоних напора.

          Једино што је личило на Русију из историје, и Русију какву сад свет гледа, био је један говор руског председника 10. фебруара 2007. У Минхену. На тој 43. минхенској конференција о безбедности први пут су звали председника Русије.

          „Владимир Путин је у балској дворани луксузног хотела 'Бајерише хоф', који је за ову прилику претворен у право утврђење – двеста педесет учесника конференције чувало је три хиљаде пет стотина полицајаца – у правом смислу шокирао слушаоце, неуобичајеном отвореношћу и жестоком критичношћу.“

          Да се руски председник спремио, постајало је јасно кад је рекао да неће „користити уобичајене флоскуле, говориће оно што мисли.“ Али, Западу и јесу најнепожељнији руски председници који мисле, па је после говора „задовољни Путин, помало шеретски, констатовао пред новинарима: понекад се мора говорити јасно и директно.“

          Да подсетимо, важно је, Путин се „обрушио на политику једине суперсиле, што је било превише очигледно и кад је није директно спомињао, која је 'прекардашила све границе' и на милитаризацију међународних односа и то да се све чешће посеже за једностраном и нелегитимном употребом силе, која уместо решења само ствара изворе нових трагедија и напетости.“

          Инсистирајући да „ни НАТО, ни Европска унија“ не могу да замене Уједињене нације, Путин је подложио „читаву листу горућих проблема уз упозорење да се ниједан од њих не може решити мимо и без његове земље: од сукоба на Блиском истоку, преко Ирана до Косова и Метохије.“

          И ту је упозорење због изласка НАТО на руске границе, иако је генерални секретар организације обећавао „да се западна војна алијанса неће ширити преко и изван источних граница уједињене Немачке“.

          Не ваља, рекао им је, што Американци планирају „да разместе ракетна и радарска постројења у оквиру проблематичног антиракетног штита ("Рат звезда") у Пољској и Чешкој.“ И онда, као финале, мало духовитости: „Камење из Берлинског зида је одавно постало сувенир, не терајте нас на нове поделе и подизање нових зидова!“

          Нећемо овде да понављамо сва узбуђења слушалаца које је Путин „забринуо и разочарао“, али остаје да је - амерички одговор био „да Русија не може бити партнер Запада ако не дели 'западне вредности'“. Што је значило: ко не дели услове америчке хегемоније и не поштује њена правила, може да буде – само непријатељ.

          Руска порука да је то „аларм а не конфронтација“ није узимана озбиљно.

          Од тог пута ка „коначној фомрули односа са будућом Русијом“ зависиће „стабилност, крхкост положаја и постојање Републике Српске“, рекао је Екмечић пола године касније. И онда је образлагао да „треба узети у обзир и чињеницу да су стратешки интереси САД врло растегљив појам.“

          Ради се о бескрајним импровизацијама у којима се с једну страну чини све „да се не дозволи стварање муслиманске државе у Босни, али ће све напоре улагати да искоришћавају такве захтеве, који им као запета пушка увек стоје на располагању да отварају ране нестабилности српског народа у свету будућности.“

          У свом обуздавању ислама Американци су „у стању су да мобилишу подршку 50 муслиманских чланица Уједињених нација и западна средства информисања за стално нова отварања криза на подручју бивше Југославије.“

          Мало кога је то тако грубо погађало као Србе – од Крајине у Хрватској, преко Босне и Херцеговине до Косова Метохије па до Београда.

          „Данас се преко питања права српског народа на демократску државу, која им по традиционалном поимању демократије и међународног права припадају, води битка између Запада, који предводе Сједињене Државе, и остатка света.“  Тад  још није било потпуно извесно да САД неће бити средиште света и да ће се „родити једно ново стање попуштања у коме ће се створити нови систем односа“.

          Данас се то зна, али се и даље „као пре 1914. године – преко српске коже решава питање хоће ли дипломатија бити у стању да на миран начин створи нови систем односа и подједнаке одговорности сваке велике силе, или ће доћи до великог ратног пустошења, које ће човечанство уназадити више него сви ратови од почетка света до данас“.

Слободан Рељић

          Неке чињенице тек данас постају заиста разумљиве. Као ова: „Туђман је у марту 1993, на састанку са Алијом Изетбеговићем, саопштио да су амерички стратези процењивали да би у случају компликација са Русијом дошло до српског герилског рата и да америчка армија процењује да би за гушење таквог устанка било потребно не 100.000 америчких војника, него целих пола милиона.“

          Учило се, богами, од Хитлерових војних стратега, који су учествовали у стварању НАТО. И планирало се да се „на Балкану створи безбедна зона која неће поновити искуство Другог светског рата, где је герилски рат везао велики број дивизија Сила Осовине“.

          Обратите пажњу: док се Слободан Милошевић проглашава Хитлером а Срби фашистима, демократска Америка мисли о свом „путу на Исток“ (Русија, наравно) а своје савезнике из Другог светског рата процењује као непоправљиве.

          Свако ко данас после Украјине, где су планери такође максимално користили Хитлерове планове и идеолошки ослонац, то не види у балканским односима - или живи у заблуди или верује да би му то могло бити од користи. И подизати будуће међународне односе српске државе без тога на уму – залудан је и крајње опасан посао.

          Србима се на Западу не верује. Што и не треба узимати као лоше.

          Дакле, овде се не ради о томе шта ми мислимо о америчком уратку на тлу бивше Југославије и Балкана, ми стојимо пред политиком која измишља стварност а онда према тим реалностима „унутрашњих лобија који стварају фиктивну слику виртуелних америчких стратешких интереса“ изводи акције и томе прилагођава стварност. Зато ту никакве чињенице нису од значаја.

          Тако су Срби који су у Босни откад постоји Босна – окупатори. Тако су злочини муслиманске војске у Сребренци, како заштићеној зони УН, ослободилачке операције, али је груби српски одговор – геноцид.

          Европљани се, ипак, у америчком беспућу, подсећају неких историјских основа. Али, у поједностављеном тумачењу.

          Екмечић наводи неке примере, који потврђују ону чувену реченицу из знаног писма Вилија Вимера свом канцелару Шредеру (2000) да је „Србија трајно искуључена из европског развоја“.

          На пример, „канцелар Кол је словеначком политичару Петерлеу објашњавао да ће његова влада помагати Словенију јер она припада западној цивилизацији“. То није ни цела „хрватска територија, а посебно не и Босна и Херцеговина.“

          Када је немачки министар спољних послова Геншер, пре југословенске кризе, „цртао границе 'земаља језгра' будуће Европске заједнице, онда је граница била у средини Далмације, а Босна и Херцеговина смештена изван тих граница, у чијем је средишту била Немачка.

          То су тачне границе Лондонског пакта из 1915. (Тајног пакта сила Антанте са Италијом, којим је, између осталог, Србији нуђена Велика Србија, са делом Далмације у њеном саставу, прим. уред.) Али, те границе 'тврдог језгра’ Европске уније, пре него што је она створена, нису прешле у његове планове после распадања Совјетског Савеза и Југославије.

          Он је тада, без сумње, делио убеђења оснивача његове странке, Фридриха Наумана из 1916. да је Србија по својој природи ‘реметилац мира’. Он је тај термин створио.“ (Екмечић)

          Како год – али, решења српске једначине нема без Русије. Као што га није било у Новом веку.

          „За Русију је Балкан увек био простор на коме се она потврђивала као велика сила или је управо ту губила тај статус.“ Тако је тзв. Источно питање (1683–1922), „акција против Османлијског царства, или у његову корист, зависила од претходног усаглашавања интереса и политичких поступака западних држава са Русијом“.

          Накратко је то искуључено кад се Русија појавила као Совјетски Савез – али већ у Другом светском рату Руси су седели за столом као главни играч. И добили Балкан на Јалти.

          Сад је опет наступила пауза, кад се СССР разграђивао а Русија са Јељцином пала на ниске гране. Нова Русија, која је отворених очију гледала како је растурана Југославија и како су кажњавани Срби, учила је о односу Запада према онима које они не сматрају својим. И научила.

          У Украјини је одлучила да заустави примену западне самовоље. После тога свет се дефинитивно мења. Убрзано. А нама остаје да се укључимо активно.

          „Буди промена коју желиш да видиш у свету“, говорио је Ганди. Он је примером показао да то има смисла.

          https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-resenja-srpske-jednacine-nema-b...

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари