„Народна слога“: Први септембар на прагу, а Србија не зна шта ће бити са школама и децом

СРПСКА ПРОСВЕТА НЕ СМЕ ОБЕЗБЕЂИВАТИ КАРТЕ ЗА ВОЗОВЕ КОЈИ НЕЋЕ ДОЋИ

Миодраг Вукмировић (стоји)

* Србија има 522.000 основаца, 256.000 средњошколаца, 241.000 студената и око 110.000 наставног особља. Ако се овим бројкама дода и број родитеља ученика и студената, то чини скоро трећину укупног броја становника Србије који недељу дана пред почетак школске године не знају шта их чека првог дана септембра

* Уколико школе почну са радом првог септембра, вероватно је да ће од укупно дванаест генерација ученика „редовно у школу“ кренути шест генерација – од првог до петог разреда основне школе и први разред средње школе

* По чему је за ових шест генерација боравак у школи безбедан, а за осталих шест генерација није? Сме ли ово да значи да за ових шест генерација образовање има већи приоритет од здравља? Како то да је долазак ученика у школу ради оцењивања безбедан, док долазак на редовну наставу није безбедан? Да ли је у условима епидемије модел наставе „редовно у школу“ изнуђено решење за збрињавање деце док су им родитељи на послу?

______________________________________________________________________

       Аутор: Миодраг ВУКМИРОВИЋ*

       У ПЛИМИ проблема који прате српско друштво ево нас пред новим – како започети нову школску годину у околностима без вакцине против ковида 19, и велике несигурности рада у школама.

       У седмици пред почетак нове школске године Србија је у очекивању коначног решења које се очекује или од Владе Републике Србије, или од такозваног Кризног штаба, или од Министартва просвете, науке и технолошког развоја – мање је важно од кога ће стићи, а много важније да буде јасно. И оно управо није јасно. Јер, суштина објашњења добијеног од одлазећег министра просвете јесте да ће све, ипак, зависити од текућих прилика.

       По актуелним подацима Републичког завода за статистику, Србија има 522.000 основаца, 256.000 средњошколаца, 241.000 студената и око 110.000 наставног особља. Ако се овим бројкама дода и број родитеља ученика и студената, то чини скоро трећину укупног броја становника Србије који недељу дана пред почетак школске године не знају шта их чека првог дана септембра.

       Несумњиво да је нужно да се то зна, почев од тога што су оба модела могућег почетка школске године (редован долазак у школу и онлајн учење) материјално веома захтевни, те се велики број родитеља објективно не може ваљано припремити за оба модела.

       У магли нејасности и конфузије једино је очевидно да решења о почетку нове школске године –  под условом да она уопште и почне првог септембра – једноставно нема. Нити има доброг решења о моделу њеног почетка, нити се може бар приближно проценити број деце која ће доћи у школске клупе.

       Са сигурношћу се може претпоставити да један број родитеља, из страха од заразе, не жели да својој деци дозволи боравак у школским просторијама. Ако би им ту обавезу наметнуло Министарство образовања, оно би тиме на себе преузело одговорност за здравље деце, што сигурно неће да уради. Зато не треба да чуди одлука да се школама и родитељима дозволи могућност договора око могућих модела наставе, чиме ће они преузети потпуну одговорност за здравље деце.

       ПИТАЊА ЗА МИНИСТРА

       Уколико школе почну са радом првог септембра, вероватно је да ће од укупно дванаест генерација ученика „редовно у школу“ кренути шест генерација – од првог до петог разреда основне школе и први разред средње школе јер, према објашњењу одлазећег ресорног министра, управо за тих шест генерација нема наставе која би могла да им замени боравак у школи.

       Чак и да се прихвати овакво паушално објашњење за модел наставе „редовно у школу“, потребно је министру поставити следећа питања:

   Министар просвете Младен Шарчевић даје изјаву

за медије (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

       По чему је за ових шест генерација боравак у школи безбедан, а за осталих шест генерација није? Сме ли ово да значи да за ових шест генерација образовање има већи приоритет од здравља? Како то да је долазак ученика у школу ради оцењивања безбедан, док долазак на редовну наставу није безбедан? Да ли је у условима епидемије модел наставе „редовно у школу“ изнуђено решење за збрињавање деце док су им родитељи на послу и да ли то значи да је у свему томе, у ствари, приоритетно решавање проблема запослених родитеља? Како ће се вршити дезинфекција школских просторија у року од 20 минута, колико је предвиђено да траје пауза између смена (којих ће вероватно бити четири)? 

       И на крају, али врло важно: да ли су усаглашене међусобне обавезе са Министарством здравља по питањима мера заштите ученика и особља у школама?    

       Када је пак реч о онлајн настави која је тек недавно уведена у Србији тако да правог искуства о том моделу и немамо, изнећемо неколико закључака:  Оно што је код нас реализовано као „онлајн настава“ у периоду март – јун ове године заправо јесте привид школа, која је некако и прошла, јер је већи део школске године реализован на уобичајени начин, па је привид школа имала на шта да се „наслони“ и да се школска година како-тако приведе крају. У септембру тог „наслона“ неће бити и зато ће тај модел наставе тешко проћи.

       Они који се озбиљно баве „онлајн наставом“ добро знају да она захтева дугу и темељну стручно-методску припрему и наставника и институција, те да свака импровизација доноси слабе резултате и бројне педагошке мањкавости.

       Али, уместо да свеобухватне припреме за нови модел наставе почну већ у марту ове године, то није урађено, јер се и неосновано и наивно очекивало да ће се епидемија завршити током лета и да ће нова школска година започети у уобичајеним условима.

       Истраживања у земљама које имају развијен модел „онлајн наставе“ показују да услед њене слабе припреме знатно опада мотивација ученика за учење, да се значајно смањује социолошки аспект образовања и да долази до озбиљног привилеговања деце из материјално боље ситуираних породица.

       Ово решење има још један проблематичан аспект – законски. Наиме, поставља се интересантно питање ко ће се у кући бринути о деци која уче путем „онлајн наставе“ ако су родитељи на послу, имајући у виду и одредбу Закона о породици која забрањује да се дете испод 12 година старости оставља само у кући?

       ПОСЛЕДИЦЕ ЛОШЕ ПОЛИТИКЕ

       Као што видимо, епидемија је – осим што је изазвала наведене акутне проблеме – оголила и низ хроничних последица дугогодишње лоше политике у образовном систему Србије, које су га у значајној мери урушиле, а у неким сегментима и сасвим  дотукле. Мада су те последице итекако видљиве и препознатљиве, о њима се врло мало пише и говори, јер се успешно „гурају под тепих“.

       Уместо да се време епидемије (од месеца марта) искористило за отклањање бројних грешака и слабости у образовном систему, нити је то урађено, нити је донето иједно ново решење које би недостатке отклонило, или бар умањило.

       Због тога сматрамо да би сви запослени у образовним институцијама, уз директну подршку родитеља својих ученика, уместо даљег чекања решења од стране Министарства образовања, требало да од наведеног министарства најпре траже успостављање „Протокола о партнерству“ који би прихватиле образовне институције, родитељи, јединице локалне самоуправе, здравствене институције и надлежни државни органи, са јасно дефинисаним правилима понашања, обавезама и одговорношћу према обезбеђивању највишег нивоа безбедности у образовним институцијама за време трајања епидемије.

 Бивши декан Института за студије образовања у Онтарију и професор емеритус

Универзитета у Торонту Мајкл Фулан (Фото: michaelfullan.ca)

       Протокол би требало да буде услов за почетак школске године и са њим би морала бити упозната сва лица у наведеним сегментима друштва.    

       Затим би следило формирање центара за онлајн наставу и превођење уџбеника са класичног у електронски облик доступан свим учесницима у процесу наставе, уз стално учешће просветних радника у свим процесима ревизије и модернизације образовног система, као и растерећења наставног особља од административних обавеза, како би се решио један од највећих проблема нашег образовања – прекомерна централизованост и ригидност система.

       Протоколом је нужно обезбедити што већу аутономију образовних институција и флексибилнију организацију рада школа, првенствено у доношењу наставних програма, наставних стратегија, обуке у коришћењу образовних технологија, формирању модела оцењивања ученика и наставног особља, величини и распореду ученичких одељења и радним нормама за наставно особље.

       Уз аутономију треба да буде подразумевана и деполитизација образовног система и јачање функционалних надлежности успостављених образовних институција на нивоу државе, како би се реформе система са досадашњих процеса управљања, руковођења и контроле коначно усмериле на кључни проблем система – квалитет образовања.

       БЕКОВО ПРЕДСКАЗАЊЕ

       У околностима епидемије неупитна је ефикасна здравствена заштита у свим образовним институцијама. И у сваком случају и повећање буџетских издвајања за систем образовања, ради повећање плата, доделе финансијске помоћи за рад у условима епидемије и помоћи родитељима за успешнију припрему деце за неки од модела наставе.

       Да би се ове промене успешно оствариле, потребно је да у образовном систему, између осталог, имамо довољно људи са добрим знањима о одвијању процеса њиховог осмишљавања и увођења, који разумеју динамику процеса промена и који ће тако бити кључни покретачи за њихово успешно спровођење у образовној пракси. У вези са овом темом пажњи читалаца, али и одговорних институција, препоручујемо књигу „Знања о процесу промена“ аутора Мајкла Фулана.      

       Верујем да Србија не оскудева у кадру са таквим знањима, пре свега у базним образовним институцијама, али је чињеница да се они „не оглашавају“ због – у пракси оправдане – опрезности од неповољних, па и непријатељских реакција директора школa, инспекцијa, ресорних секретаријата и министарстава.

       Очигледно је да је епидемија изузетно утицала на систем образовања и да је он непланирано дошао у ред приоритета за друштвени договор о његовом даљем функционисању. Епидемија је врло јасно указала да смо без квалитетног система образовања у озбиљној опасности да постанемо друштво на силазној путањи, у коме ће се живети све лошије и несигурније.

       Образовање тражи другачији друштвени статус, тражи да се у њега улаже равноправно као и у привреду, здравство, науку и сл. Да би се то успешно остварило неопходно је да надлежни службеници државних органа што пре започну разговоре са просветним радницима и стручним телима која се баве образовањем ради заједничког изналажења правих решења. Уколико до тога не дође тонућемо све дубље и дубље.

       Због тога битка за нормалност и битка против пропадања почињу баш од образовања, које треба да обезбеди и будућност појединца и будућност друштва. Ту је центар свега и људи на власти то морају да знају и поштују, између осталог и зато што су на последњим изборима победили под слоганом „За будућност наше деце“.

       У противном, потврдиће се злослутна мисао Урлиха Бека: „Школа ће постати чекаоница железничке станице где се купују карте за возове који вероватно неће доћи!“

       * Миодрад Вукмировић је председник Управног одбора удружења „Народна слога“

       Извор Нови Стандард