Копривица: Ако буду само одбрањене светиње – то неће зауставити дукљански режим
ЦРНОГОРСКА ЦРКВЕНО-ДРЖАВНА КРИЗА – ВЛАСТ ДЕЛЕГИТИМИШУЋА ПОБУНА СРБА (2)
* Комични су позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима)
* Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натоистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитетску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства
* Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине
* Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите. Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом
* Ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све оне који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма. Па да ће дукљански режим под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходовати коначну побједу и постићи оно што му је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе
_______________________________________________________________________
Аутор: Часлав Д. КОПРИВИЦА
СИЛОВИТОСТ процеса изненадила је готово све из разлога што се дводеценијско, свакодневно, споља, нарочито изван Црне Горе – за неупућене или оне који се чињаху „невјештима“ – „невидиљиво“ насиље и гажење достојанства преокренуло у противодговор (макар) сразмјерног интензитета, који је, међутим, провалио само у року од неколико дана, због чега је толико моћан и изворан, неподложан било каквој полит-технолошкој „режији“.
Зато су комични позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је тај Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима) нити је, најпослије, све и да је хтио, уопште имао када да било шта организује.
Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натоистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитетску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства.
Ријечју, реакција на дукљанско светињохулно противзакоње била је спонтана, тренутна и дословно не-организована, будући да је једини „организатор“ првих дана мирног грађанског устанка црногорских Срба био сам Мило Ђукановић.
Спонтана елементарност црногорскосрпске реакције само наизглед надмашује кумулативни интензитет тихог антисрпског терора дукљанске државе којем бијаху излагани.
Последња барска литија
Ако се историја дешава свакодневно, а већ 20 година у Црној Гори на дјелу је била (свако)дневна историја тихог потискивања и/или одрођивања црногорских Срба, тада је реакција с краја децембра 2019. и јануара 2020. представљала компримовани реактивни историјски одговор оних који бијаху објекти директног или индиректног, актуалног или виртуалног, физичког или симболичког дукљанског антисрпског терора.
Иронично, да парафразирамо крилатицу јединственог ДПС с првих вишестраначких избора 1990. – Година (опет) почиње јануаром, што је тада била алузија на долазак Булатовића и Ђукановића на власт јануара 1989.
Заједничко изливање порекнутог народа у јавни простор рођене државе, уједно и њиховог највећег непријатеља, може се схватити као, у пракси раритетан, а можда и никада невиђени, реални, а не виртуални, свакодневни плебисцит, у смислу теореме француског учењака Ернеста Ренана.
Према његовој теорији народа, стварни политички плебисцити одржавају се када на нивоу свакодневног прећутног изјашњавања већина људи једне политичке заједнице видљиво промијени своју вољу, тако да државно-институцонална стварност престане да одговора новој стварности тренутне народне воље.
Како је плебисцит о статусу Црне Горе 2006. – путем разбојничке крађе гласова навелико – донио „независност Црне Горе“, то се и догађај историјско-политичког препо-рођења црногорских Срба може схватити и као узвратни плебисцит, иако, наравно, неинституционални, којим се, са закашњењем од 15 година испуњених свакодневним понижавањима, пријетњама и страхом – али овога пута аутентично, без кривотворења под надзором ЕУ, изнова и заправо изјављује народна воља.
Институционална реалност Црне Горе као „самосталне“ несрпске, односно антисрпске државе – сада је свима јасно – у најеклатантнијем је нескладу с реалношћу живе, присутне воље црногорских маса, које су себе овим Догађајем само(препо)рођења недвосмислено исказали као црногорске Србе.
Или ће се држава Црна Гора радикално промијенити – или у њој више нема опстанка Србима.
То заправо значи да се Црна Гора мора промијенити, отклонити антисрпске премисе из својих основа, да би имала изгледа да опстане.
Друга је ствар да ли би наручиоци „црногорске независности“ из 2006. уопште видјели икаквог „смисла“ у постојању нормализоване Црне Горе.
Оно што би било природно да услиједи у овом историјском тренутку – што не значи да је нужно и вјероватно, због низа околних, ближих и даљих чинилаца – јесте уподобљавање институционалне, државноправне реалности актуалној стварности народне воље, будући да прва, како рекосмо, макар приближна треба бити усклађена с потоњом – наравно, под условом да говоримо о демократском друштву у којем воља народа има тежину и учинак. А ако се покаже темељно разилажење међу њима, тада ова друга, без даљњега, мора имати предност.
Подгоричка литија
Наиме, у овом тренутку воља народа Црне Горе јесте то да они не само не дају светиње – будући да их је Црногорска црквено-државна криза и покренула на побуну – него и то да они прије свега другога јесу Срби, и да је Србија братска држава властитог, српског народа, поред осталога и са Косовом и Метохијом у својем саставу.
Бројност литија и протестā, која им даје карактер и снагу покрета народа Црне Горе који потврђује сопствени српски идентитет, укључио је и не мало оних који су се већ били „кренули“ пут друге, дукљанске стране (не само политичке – ДПС, него и идентитетске – [полу]расрбљени Црногорци).
Они су пробуђени одлучношћу оних никада непосусталих, крајем децембра прошле године не-организованих, које је инстинкт историјског опстанка и најстрашнија угроженост и личног и породичног и предачког образа – натјерала да устану, без обзира на посљедица и на цијену.
Притом нијесу могли знати да ће испасти овако – да ће сила власти без врлине пред масовним мирним устанком народа постати немоћна. Ти људи нијесу могли да се помире с тиме да их државно дукљанство или без даљњега повуче за собом у своје заумно ништавило или неповратно избрише.
Врло брзо придружиле су им се хиљаде и хиљаде.
Управо то „усисавање“ неодлучних или оних који су већ готово били прешли на другу (идентитетску) страну доказ је не само снаге покрета црногорских Срба него и увјерљиво свједочи о томе да је на његовој страни историјски тренутак, да он оличава истинску историјску реалност Црне Горе.
Наравно, то још ни изблиза не значи да ће та нова историјска реалност Црне Горе у догледно вријеме бити преточена и у институционалну реалност. Зато не треба хитати са закључком – којем бисмо, иначе, да нема трезвености, лично били најсклонији – да су овим самородним, само на себе саме ослоњеним повратком у историјско присуству црногорских Срба они поново постали неповратна историјска чињеница.
Тако ће бити само ако овога пута истрају до краја и ако буде довољно мудрости и тактичности да се њихова истрајност крунише побједом.
Само њихова чиста, неповратна и неопозива побједа може одлучити о томе да ли ће њихова повијесна етнопарусија једном када се све ово буде прошло – бити „заведена“ као историјска фуснота, или пак историјски преокрет.
А побједа би значила уклањање система дукљанског терора који је предуго успјешно дјеловао као утјеривачница Срба у одсуство, али и у (лични и колективни) стид – због изостанка властите побуне против дукљанског разљуђивања.
Ако се то овога пута не деси, ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све оне који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма, и да под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходују коначну побједу и постигну оно што им је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе.
Помоћни, али ипак врло важан предуслов за тако нешто јесте буђење званичне Србије из постпетооктобарског дријемежа „немијешања у унутрашње ствари“ постјугословенских држава, узгред насталих на основу кршења у тренутку осамостаљења релевантних правних аката.
Овај постпетоктобарски пакт (са Западом), који су уз изузетак Коштунице прихватале све гарнитуре власти прве деценије XXI стољећа, у пракси је поред осталога значио кард-бланш и за ћутање Србије због кршења личних и колективних права Срба од стране нових политичких елита.
Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине.
Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите.
Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом.
https://stanjestvari.com/2020/01/24/koprivica-odluka-za-povratak-prisustvo/
