Кецмановић: Иду на Додика да би његовим уклањањем задали ударац српском народу у цјелини

КРИСТИЈАН ШМИТ ПРЕДСТАВЉА НЕ САМО ЛИЧНУ, НЕГО И СРАМОТУ ЗА ЊЕМАЧКУ

Тандем неоколонијализма - Кристијан Шмит и Мајкл Марфи

* Kо су „они“? То су они што смо их најприје звали „међународна заједница“, па „полу/протекторат“, па  „САД и ЕУ“, па „колективни Запад“, па „Америка и вазална Европа“, да бисмо дошли до  „колонијална управа“. А ко су „ми? – То су глобало колонизовани домородци од којих се Срби највише опиру неоколонијализму 

* Шмит, као и његови шефови Олаф и Аналена држи се за скуте САД. Они за Бајденове, а он за Марфијеве.  Овај тандем у невољи, упрегао је као испомоћ Суд и тужилаштво БиХ, који су такође фантомске институције јер се нигдје и не спомињу у дејтонским документима, па нико није обавезан да поштује њихове оптужнице

* Стварају атмосферу у којој је, тобоже, посљедњи час да се нешто пресјече, а Додик је вишеструко погодна мета.  Локално, оптужница против Додика је атак на предсједника Републике и српски народ у цјелој БиХ. Регионално, оптужница је атак на српске земље, српски свијет, колективне Србе - зато што знају да би његовим уклањањем са политичке сцене задали ударац српском народу у цјелини

* Охрабрује чињеница да у Европи опада подршка САД... Украјинска контрофанзива је пропала, предстоји завршна руска офанзива. Увелико се на Западу говори да је Русија извјесно побиједила и да је само питање да ли ће ући у Харков, Одесу и Кијев, ко ће умјесто Зеленског преговарати о миру. Руси на делти Дунава пресудно би промијенили позицију српских земаља

__________________________________________________________________

          Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

          ДА ЛИ се они праве будале или мисле да смо ми идиоти?

          А ко су „они“? То су они што смо их најприје звали „међународна заједница“, па „полу/протекторат“, па  „САД и ЕУ“, па „колективни Запад“, па „Америка и вазална Европа“, да бисмо дошли до  „колонијална управа“.

          А ко су „ми? – То су глобало колонизовани домородци од којих се Срби највише опиру неоколонијализму. 

          Није да се они, током минулих 30 година нису понашали све арогантније, а није ни да ми нисмо напредовали у спознаји о каквом се односу заправо ради.

          Истина, већ након увођења бонских овлашћења, и западни аутори Кнаус и Мартин су високог представника поредили са намјесником UK у колонијалној  Калкути, а Роберт Купер нам је објаснио да они спадају у постмодерне, а ми у предмодерне народе, да се они међусобно односе у складу са принципима и законима, а према нама - лажима, преварама и насиљем, јер у џунгли се понаша према законима џунгле“.

          Истина је да смо се и ми сами трудили да им покажемо да знамо да читамо Дејтонски споразум са анексима, а и да напишемо да они крше устав који су нам сами написали, али њих није ништа ометало. 

          Нисмо схватили да постмодернисти живе у доба постистине и постчињеница, те да су једино важни њихови интереси. А онда им је Милорад Додик саопштио да више неће моћи тако и „запаљивом реториком“ одбијао њиихове налоге, игнорисао пријетње и уцијене, прекидао разговоре, исмијавао их, слао у материну.

          Послије три деценије колико се са њима успјешно носио одлучили су да га стрпају у затвор због непоштовања одлуке в.п.      

          Узгред, високи представник УН у БиХ већ дуже више уопште не постоји, па дослиједно томе не могу да постоје ни одлуке високог представника, и онда се, напосљетку, нема шта ни поштовати ни непоштовати.

          Оптужба за непоштовање нечег што не постоји, а што је одлучио неки фантомски високи представник представља политички театар апсурда у режији амбасадора САД Мајкла Марфија, са Кристијаном Шмитом у главној улози.  

Денис Бећировић, Жељко Комшић и Жељка Цвијановић

          Није добро што се у свакодневној  употреби скраћује то звање па кажемо само „високи представник“, а испуштамо оно „УН за БиХ“. Пуни назив упућује на то ко га бира и коме два пута годишње подноси рачун о своме раду, као и да је за то једино надлежан Савјет безбиједности који одлучује конзензусом, а не некакво изведено седмично дипломатско сијело звано ПИК.

          Фактички му предсједава амбасадор САД Марфи, који још живи у ’90-им када је Америка била једина суперсила, и сав остали свијет држала у колонијалном  статусу.   

          Њихов проблем у БиХ је у томе што је ланац Стејт департмент – амбасада САД – ПИК – В.П. остао без ове посљедње оперативне карике. Али, умјесто да се љути на Русију и Кину - које су гласале против његовог избора - Шмит се окомио на Српску.

          Умјесто да тражи пријем код Путина и Сија, он трчи за Додиком и прогања га. Изигравањем в.п. иако за ту функцију није изабран, и то у земљи гдје је само на пола територије прихваћен, не само да не доликује озбиљном дипломати, него ни пристојном човјеку, какав би одавно поднио оставку.

          Шмит представља не само личну, него и срамоту за Њемачку.   

          Али, као и његови шефови Олаф и Аналена држи се за скуте САД. Они за Бајденове, а он за Марфијеве. 

          Овај тандем у невољи, упрегао је као испомоћ Суд и тужилаштво БиХ, који су такође фантомске институције јер се нигдје и не спомињу у дејтонским документима, па нико није обавезан да поштује њихове оптужнице.

          Посљедњих мјесеци у БиХ имамо појачану фреквенцију провокација из Сарајева и реакција из Бањалука.  Хиперпродукцију политичких конфронтација у Предсједништву БиХ, одлуку о поништавању потеза које је повукла друга страна, мање инциденте, спољнополиичка разилажења. 

          Стварају атмосферу у којој је, тобоже, посљедњи час да се нешто пресјече, а Додик је вишеструко погодна мета. 

         Локално, оптужница против Додика је атак на предсједника Републике и српски народ у цјелој БиХ. Регионално, оптужница је атак на српске земље, српски свијет, колективне Србе - зато што знају да би његовим уклањањем са политичке сцене задали ударац српском народу у цјелини.

          Шире, Додик је постао лидер отпора неоколинијализму не само на Балкану зато што је са њима ушао коштац прије осталих. 

          Раније су наизмјенице ударали на КиМ, РС, ЦГ. Сада су ударили фронтално на све одједном. Курти уз прећутну подршку амбасаде САД редом хапси Србе на Косову, Ескобар саставља владу у Црној Гори.

          Оптужница, хапшење и пресуда, за којом би логично услиједила и забрана обављања дужности предсједника Српске,  требало би, поред осталог, да послужи као примјер за остале како нема изузетака за непослушне.

          Охрабрује чињеница да у Европи опада подршка САД. Политичке елите водећиих земаља ЕУ, ма колико биле вазалне, потпуно су свјесне да их је америчка политика у Украјини жртвовала у свом неуспјелом обрачуну са Русијом, али то још не смију отворено да кажу.

          Упркос свим медијским обманама, та свијест се шири у националној бази, па ће се ускоро наћи у процијепу између диктата САД и својих бирача. У међувремену су сачували толико политичке разборитости и концентрације да неће да бацају шибицу у босанско буре барута пред сопствененим балканским вратима. Напротив, опетовано траже „мир и стабилност“. 

          Најзад, то што се они још не усуђују да гласно и јасно кажу, Милорад Додик виче из свега гласа, без зазора ствари назива правим именом и упире прстом, те тиме импонује и ужива потајне симпатије многих европских политичара. Орбан, па и Милановић то и не крију.

Ненад Кецмановић

          Реаговала је Русија, за сада на нивоу амбасадора, јер се као основ тужбе против Додика узима „непоштовање одлука високог представника“, што је то за њих двострука провокација. Једно зато што није било консензуса око избора в.п. и друго што је са Кином била против. 

          Било је то упозорење да Путин није незаинтересовани за статус РС и Додика лично.

          Вучић је ономад у Бањалуци рекао да је света дужност Србије да буде уз Српску и да санкције функционерима Српске за Србију не постоје.

          Дачић је ономад конкретним поводом подизања оптужнице био сасвим експлицитан.

          У Србији, као и у Српској, огласиле су се бројне институције и организације, српски амабасадори БиХ, шефови представништва РС, групно и појединачно јавни радници и интелектуалци.

          Једино су неоправдано пропустили да спомену мање познато име Бранка Лукића, директора Службеног гласника РС, принципијелног човјека и патриоте, против кога је истовремено подигнута оптужница, такође због непоштовања Шмитове одлуке.    

          У трагикомичној тужби потив Додика, препознаје се нервоза зато што се изгледа сасвим приближио крај Путинове специјалне операције.

          Украјинска контрофанзива је пропала, предстоји завршна руска офанзива. Увелико се на Западу говори да је Русија извјесно побиједила и да је само питање да ли ће ући у Харков, Одесу и Кијев, ко ће умјесто Зеленског преговарати о миру.

          Руси на делти Дунава пресудно би промијенили позицију српских земаља. Међутим, то уопште не искључује да ће из Стејт департмента, преко Марфија и Шмита, стићи налог у Сарајево да наставе поступак, са свим импликацијама и консеквенцама.

          Напротив, ако не могу против Путина и Сија, зашто да не спасу образ против Додика у „мањем ентитету“ који је свакако под америчким протекторатом. 

          Шта би их коштало?!

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари