Караганов: Правац кретања Запада указује да клизимо ка Трећем светском рату - он већ почиње
НУКЛЕАРНИ СТРАХ МОРА ДА ОЖИВИ ИНАЧЕ ЈЕ ЧОВЕЧАНСТВО ОСУЂЕНО НА ПРОПАСТ (први део)
Сергеј Караганов
* Постаје све јасније да сукоб са Западом не може да се оконча ни уколико изборимо парцијалну, или чак потпуну победу над Украјином. И заиста, биће то тек парцијална победа ако ослободимо само четири региона. Нешто већа победа биће ако ослободимо читав исток и југ данашње Украјине у року од годину или две. Али, и даље ће опстати део те земље са још огорченијом, ултранационалистичком популацијом наоружаном до зуба – што ће за Русију бити отворена рана која ће увек моћи да се закомпликује у нови рат
* Oслабљене САД изазвале су сукоб у Украјини како би докусуриле Европу и друге зависне државе. Локалне елите у већини ових земаља изгубиле су компас и, успаничене услед пропадања њихових домаћих и међународних позиција, послушно воде своје земље у покољ. Ток догађаја у већини западних земаља јасно указује на скретање ка новом фашизму и (за сада) „либералном” тоталитаризму. Ситуација ће се само погоршавати. Примирје је могуће, али не и мир
* Свепрожимајући, фундаментални узрок сукоба у Украјини и многих других тензија у свету, као и укупног раста опасности од рата, је све бржа пропаст савремених владајућих елита Запада... Трећи светски рат би могао да еруптира у општу ватрену олују, било пуким случајем, било услед растуће неспособности и неодговорности савремених владајућих кругова
* Појава нуклеарног оружја је Божије дело. Ужаснут тиме што су људи – Европљани и Јапанци – покренули два светска рата у животном распону једне генерације, жртвујући десетине милиона живота, Господ је оружје Армагедона даровао човечанству како би подсетио оне који су изгубили страх од пакла да он и даље постоји
____________________________________________________
Аутор: Сергеј КАРАГАНОВ, почасни председник руског Савета за спољну и одбрамбену политику
ЖЕЛИМ да поделим неке идеје о којима дуго размишљам, а које су свој коначни облик добиле након скорашњег заседања Савета за спољну и одбрамбену политику, које је било најважније у његовој 31-годишњој историји.
Русија и њено руководство се суочавају са тешким избором. Постаје све јасније да сукоб са Западом не може да се оконча ни уколико изборимо парцијалну, или чак потпуну победу над Украјином.
И заиста, биће то тек парцијална победа ако ослободимо само четири региона. Нешто већа победа биће ако ослободимо читав исток и југ данашње Украјине у року од годину или две. Али и даље ће опстати део те земље са још огорченијом, ултранационалистичком популацијом наоружаном до зуба – што ће за Русију бити отворена рана која ће увек моћи да се закомпликује у нови рат.
Можда најгора ситуација могла би да се догоди ако, по цену огромних губитака, ослободимо читаву Украјину и заглавимо у рушевинама са становништвом које нас углавном мрзи. Њихово „искупљење” трајало би дуже од деценије. Било која опција, а нарочито ова последња, одвлачиће пажњу наше државе са насушно потребног преусмерења духовног, економског и војно-политичког фокуса ка истоку Евроазије.
Заглибићемо на западу, без перспективе у догледној будућности, док ће данашња Украјина (пре свега њени централни и западни региони) исисавати наше управљачке, људске и финансијске ресурсе. Ови региони су били снажно субвенционисани још и у совјетско доба. А сукоб са Западом ће бити продужен јер ће Запад наставити да подстиче герилски грађански рат ниског интензитета.
Атрактивнија опција било би ослобађање и реинтеграција истока и југа Украјине, уз приморавање остатка на предају, након чега би следила комплетна демилитаризација и стварање пријатељске тампон државе. Али то би било могуће тек ако и када успемо да сломимо вољу Запада да подстиче и подржава кијевску хунту, односно када га натерамо на стратешко повлачење.
А то нас доводи до најважнијег, али готово неразматраног питања. Свепрожимајући, фундаментални узрок сукоба у Украјини и многих других тензија у свету, као и укупног раста опасности од рата, је све бржа пропаст савремених владајућих елита Запада – углавном компрадорских у Европи (португалски колонијалисти користили су реч „компрадор” за локалне трговце у колонијама који су са њима сарађивали) – које су настале у процесу глобализације последњих деценија.
Ову пропаст прате рапидне промене, без преседана у историји, у глобалном балансу моћи; промене које иду у корист глобалне већине, са Кином и делимично Индијом као економским локомотивама, и Русијом коју је историја одабрала да буде њен војно-стратешки стуб.
Кадар са параде на Црвеном тргу
То изазива бес не само империјално-космополитских елита (Бајдена и компаније), него и империјално-националних (Трамп). Њихове земље губе петовековну способност исисавања богатства из целог света, као и – углавном присилног – наметања политичких и економских оквира и културне доминације.
Зато неће бити брзог краја у текућој дефанзивној али агресивној конфронтацији Запада. Овај колапс моралних, политичких и економских позиција кува се још од средине 1960-их. Омео га је распад Совјетског Савеза, али се наставио обновљеном жестином током 2000-их. Порази у Ираку и Авганистану, као и почетак кризе западног економског модела 2008. године, представљали су важне прекретнице.
Како би зауставио ову деградацију, Запад се привремено консолидовао. САД су претвориле Украјину у ударну песницу за стварање кризе која би везала руке Русији – која је војно-политичко језгро незападног света, које себе ослобађа од окова неоколонијализма – или, још боље, којом би се Русија распарчала, што би радикално ослабило растућу алтернативну суперсилу: Кину.
Са наше стране, одлагали смо превентивни напад или зато што нисмо увидели неизбежност судара, или зато што смо прикупљали снагу. Штавише, пратећи савремену, а углавном западну војно-политичку мисао, непромишљено смо поставили праг за употребу нуклеарног оружја превише високо, неадекватно смо проценили ситуацију у Украјини, и тамошњу војну операцију нисмо започели довољно успешно.
Бележећи неуспехе на унутрашњем плану, западне елите почеле су да активно гаје коров који је никао након седамдесет година благостања, ситости и мира – све оне антиљудске идеологије које одбацују породицу, отаџбину, историју, љубав између мушкарца и жене, веру, посвећеност вишим идеалима, све оно што конституише човекову суштину.
Искорењују оне који се томе супротстављају. Циљ је уништење њихових друштава и претварање људи у манкурте (робове лишене разума и осећаја историје које описује велики киргиско-руски писац Чингиз Ајтматов) како би се смањила њихова способност за отпор савременом „глобалистичком” капитализму, иначе све неправеднијем и деструктивнијем за људе и човечанство у целини.
Успут, ослабљене САД изазвале су сукоб како би докусуриле Европу и друге зависне државе, намеравајући да их гурну у огањ конфронтације поводом Украјине. Локалне елите у већини ових земаља изгубиле су компас и, успаничене услед пропадања њихових домаћих и међународних позиција, послушно воде своје земље у покољ. Штавише, осећај дубоког неуспеха, беспомоћности, вековима стара русофобија, интелектуална деградација и губитак стратешке културе чине њихову мржњу још дубљом од оне у САД.
Ток догађаја у већини западних земаља јасно указује на скретање ка новом фашизму и (за сада) „либералном” тоталитаризму. Оно што је најважније разумети јесте да ће ситуација само да се погоршава од ове тачке. Примирје је могуће, али не и мир. Бес и очај наставиће да расту и да се смењују.
Овај правац кретања Запада недвосмислено указује да клизимо ка Трећем светском рату. Он већ почиње и могао би да еруптира у општу ватрену олују, било пуким случајем, било услед растуће неспособности и неодговорности савремених владајућих кругова на Западу.
Развој вештачке интелигенције и роботизација рата чак увећавају опасност од нежељене ескалације. У ствари, машине би могле да се отму контроли збуњених елита.
Ситуацију погоршава „стратешки паразитизам” – преко 75 година релативног мира, током којег су људи заборавили на ужасе рата, па су чак престали и да се плаше нуклеарног оружја. Инстинкт самоочувања ослабљен је свуда, а нарочито на Западу.
Дуго година сам проучавао историју нуклеарне стратегије и дошао сам до недвосмисленог, мада не баш научног закључка: Појава нуклеарног оружја је Божије дело. Ужаснут тиме што су људи – Европљани и Јапанци – покренули два светска рата у животном распону једне генерације, жртвујући десетине милиона живота, Господ је оружје Армагедона даровао човечанству како би подсетио оне који су изгубили страх од пакла да он и даље постоји.
Овај страх је оно што је гарантовало релативни мир последње три четвртине века. Тај страх је сада нестао. Оно што се сада дешава је незамисливо за раније идеје нуклеарног одвраћања: у налету очајничког беса, владајући кругови једне групе земаља распалили су рат пуног обима у меком трбуху једне нуклеарне суперсиле.
Нуклеарни страх мора да се оживи. Иначе је човечанство осуђено на пропаст.
Извор Russia in global affairs
Превод Владан Мирковић/Нови Стандард
Извор Russia in global affairs
