Сами себи увели ванредно стање

ДНЕВНИК СА БАРИКАДА СЕВЕРНОГ КОСОВА

•  Сазнајем да министар Богдановић нема никакав углед и утицај у овом крају (био је један од првих Срба који су ушли у шиптарску власт и то у време када је то било врло ретко и велика срамота)

•  Људи у оваквим ситуацијама верују само Марку Јакшићу и Милану Ивановићу....

•  Сазнајем и да се Борко Стефановић понашао изненађујуће природно и спонтано са људима у време првих кризних тренутака када је био потпуно остављен од Београда, па сам смишља како да организује или бар само подржи Србе на барикадама

•  Чак је и Тадић заоштрио реторику према својим западним пријатељима... Како му стратегија интимизирања и грљења са ЕУ-службеницима није уродила плодом почео је да србује...

•  Народ овде већ 12 година води битке са КФОР-ом и Шиптарима, на све начине: ненасилним и пасивним отпором, али и на онај други начин... Из разлога безбедности и одбране, не могу да говорим о овим другим видовима организовања које сам ова два дана видео и срео, али сигурно могу да потврдим да и ту технологију добро знају 

•  Народ је ипак најозбиљнија институција коју Србија још увек има

 ПИШЕ: Владан Глишић

           ПРОШЛЕ ноћи смо ушли на Север Косова кроз шуму, оним путевима који нису званични и чије име не могу да помињим... На пола пута су нас сачекала браћа из повереништва Двери у Лепосавићу... Планина, шума изнад једног српског манастира, небо засуто звездама онако како у Београду никада не може да се види, посебан осећај је наздрављати са људима који су са барикада дошли да нас дочекају и да нас у том хајдучком крају „прошверцују“ мимо прелаза Јариње, пошто га је КФОР (читај НАТО-окупатор) затворио...

         Утисци са барикада

           Већ у следећем сату били смо на барикади у Лепосавићу... Десетине људи дежурају целу ноћ крај камиона, цистерни и багера привремено померених у страну како би локални Срби могли да пролазе... После давања првог извештаја за сајт Двери остајемо до дубоко у ноћ у разговору са људима што препричавају догађаје у ова два дана...

           Сазнајем да је у почетку целу одбрану и барикаде организовала мала група људи, да је све били импровизација али да су се људи по инерцији и устаљеним навикама одазвали и спречили шиптарске РОСУ-е да са КФОР-ом преузму све прелазе и успоставе потпуну окупацију...

           Сазнајем да министар Богдановић нема никакав углед и утицај у овом крају (био је један од првих Срба који су ушли у шиптарску власт и то у време када је то било врло ретко и велика срамота) и да људи у оваквим ситуацијама верују само Марку Јакшићу и Милану Ивановићу....

           Сазнајем и да се Борко Стефановић понашао изненађујуће природно и спонтано са људима у време првих кризних тренутака када је био потпуно остављен од Београда да сам смишља како да организује или бар само подржи Србе на барикадама (био је природно гневан и бес на своје београдске шефове исказивао је отворено и спонтано)...

           Сазнајем и много тога о чему не могу овде да пишем, али што ће се откривати и потврђавати наредног дана када будем обилазио околне барикаде...

         Српска застава што се вијори на ветру...

           Сутрадан, после кратког сна крећемо на најзначајнију барикаду Рударе код Звечана... Одмах примећујем да је овде много више људи и да је ова барикада организована сложено и врло озбиљно – барикада вишеструка и по дубини: ред шљунка (одличан за заустављање џипова) па следећи ред је од кратких балвана (одлични да се уплету у точкове борних кола и да их по систему полуге чак и преврну), затим ред грађевинских елемената па опет ред балвана са камионским гумама и на крају најбоља реклама фирме „Пештан“ из Аранђеловца – велика камионска приколица са натписом фирме која је запречила пут... Успут се на путу виде и мали јежеви са ексерима за бушење гума...

           Чело барикаде са српским заставама је преко пута спомен чесме свим Србима страдалим на КиМ подигнутој 2000. године... Када се са чела барикаде погледа дуж пута ка Митровици поглед се природно диже уз планински, шумовити шпиц на чијем врху се виде остаци старе тврђаве Звечан са српском заставом што се вијори на ветру... Иначе, оно што током ноћи нисам уочио јесу редови српских застава што красе све бандере и многе куће дуж магистрале...

           Делује прелепо док лелујају на благом сунцу као некаква ваздушна барикада или бар коридор што недвосмислено обавештава чија је ово земља...

           Док се возимо ка Зубином Потоку и барикадама на Зупчу, наши људи - учесници многих борби са КФОР-ом и Шиптарима (већ више од деценије) говоре утиске о РОСУ-ама и другим војницима КФОР-а... РОСУ су овог пута показале приличну неозбиљност док су од КФОР-а амерички војници ипак најозбиљнија и најопаснија војска...

        Народска утемељеност

           У Зубином Потоку наилазимо на збор људи који чувају барикаде... Међу њима препознајем Славишу Ристића, председника општине који са људима разматра како да се борбена готовост људи подигне на виши ниво и да се цело место претвори у подршку људима на барикадама...

           Начин на који воде састанак говори о једној народској утемељености и природној отворености за договор и изношење различитих мишљења, али из начина на који Славиша ненаметљиво, смирено и присно води тај збор зрачи природни ауторитет или бар ауторитет изграђен на много сличних ситуација и изазова који су преметнути преко главе ових горштака из Ибарског Колашина...

           Даље пролазимо сеоским путевима кроз воћњаке и преродиле шљивике толико да се гране ломе под плодовима... Наилазимо на најистуренији положај и затичемо Марка Јакшића у пријатељском разговору са људима на барикади која више личи на положај... Ту смо чули много храбрих, смирених и важних прича од људи што су нам одмах рекли „Овде нема сликања...“

        Сазревање једног народа

           Иначе, то са сликањем и камерама је врло занимљиво... Нисам могао много да сликам јер су ме људи одмах упозорили да су се Срби научили да више те справе не воле да виде у својој близини када раде неки озбиљан посао попут овог што се дешава данас на барикадама...

           Искуство лажљивих медија и камера протеклих ратова и неправедних судова што су на основу таквих снимака људима судили за спремност да свој праг и отаџбину бране, довело је до тога да лако могу да се добију батине ако неовлашћено исучете објектив на њих... Искрено речено, ова одлука ми се прилично свидела јер говори о озбиљном сазревању једног народа кога чека још много тешких ситуација, ситуација у којима су нам најмање потребни ликови што воле све и свашта да сликају или још више ликови који желе уз све и свакога и у свакој ситуацији да позирају...

           Једноставно туристичким навикама нема места у ратној зони... Оно мало слика што ће илустровати овај текст су увек рађене тако да објектив обухвата само мене или наше људе из Лепосавића само због потреба нашег сајта...

           На Северу Косова је пре неколико дана објављено ванредно стање услед кога сви јавни објекти (продавнице и кафане) могу да раде само до 15 часова... Ово се углавном слабо поштује, али у Зубином Потоку и ова одлука је строго примењена и сви је поштују... Овде се дисциплина и решеност осећа на сваком кораку...

           Враћамо се ка Звечану и успут налећемо на контролни пункт КФОР-а... Чине га Португалци, љубазни су и претресају кола а затим нас пуштају... Наши пријатељи одмах обавештавају људе на барикадама да је ту никао нови контролни пункт КФОР-а, како би то ушло у план деловања и транспорта наших снага...

         Рус Никита

           Стижемо поново на барикаду у Рударе и примећујемо веселију атмосферу... Много је више људи, прати се ватерполо утакмица Србија-Италија и у једном тренутку водимо, те Срби тада бију КФОР и у води и на сувом... Одвлаче ме изјаве за сајт Двери које дају наш новинар у Немачкој ТВ и млади Рус Никита што се ипак пробио преко Јариња да се придружи браћи Србима на барикадама...

           На барикади видим и доста свештеника и монаха, те локалних функционера као и неке људе из министарства за КиМ... Очигледно се атмосфера у Београду мења и РТС почиње да обавештава о томе шта се овде збива пошто се пробудио из Тијанићевог вишегодишњег сна у коме није било места ни за какву вест о Србима и њиховим проблемима...

           Чак је и Тадић заоштрио реторику према својим западним пријатељима... Како му стратегија интимизирања и грљења са ЕУ-службеницима није уродила плодом почео је да србује... Изгледа да ће он ипак пре Мркоњића схватити да је грљење политичара на јавном месту и у медијима неукусно скоро као и грљење на геј-паради...

         Општи утисак је да су Срби на Северу Косова и Метохије уиграни у свим видовима отпора окупатору, да је то озбиљно чак и када су напуштени од државних органа Србије и чак и када су принуђени да импровизују... Једноставно, већ 12 година они воде битке са КФОР-ом и Шиптарима и то воде битке на све начине: ненасилним и пасивним отпором, али и на онај други начин... Из разлога безбедности и одбране не могу да говорим о овим другим видовима организовања које сам ова два дана видео и срео, али сигурно могу да потврдим да и ту технологију добро знају... 

         Све у свему, народ је ипак најозбиљнија институција коју Србија још увек има..