Одавно и предуго у Србији министри иду једносмерним путем ка личном богаћењу

ПРЕВИШЕ ЈЕ У НЕМАЊИНОЈ 11 НЕБИТНИХ ЛИКОВА СА РАЗЛИЧИТИМ ПОТПИСИМА ЗА ХРПЕ ДОКУМЕНАТА

„Нецензурисане лажи”

• Можда се мандатар неких министарских јуноша „присетио” јер су га неки моћни људи уцењивали, а можда су и спонтано изронили из његовог малог мозга. Ако је ово друго, онда је цела прича лансирана да би Александар Вучић могао да састави Владу по свом узору и по својој мери, а сами притисци само су део скаске и мале, симпатичне финте. Јер, то тако личи на Алекса - да се јуначки (као нико раније у историји) супротстави притисцима којих није било, и да под њима (притисцима којих нема) не попусти
• Са формирањем нове владе је Вучићев владајући апарат ојачао. Он чвршће држи кајасе овом народу и знатно јаче влада државним апаратом. За тим није посегнуо зато што претходни апарат није био ефикасан у владању и довољно потчињен његовој управи и контроли, него зато што је неутољиво гладан моћи и зато што јачају проблеми у друштву и држави који за власт значе недаће
• Ово је најпримитивнија власт која је управљала српским друштвом током протеклих 100 година

Пише: Славко ЖИВАНОВ

        СПИСАК министара Владе Србије прикуцан је на огласну таблу, па ко хоће да чита, нека чита.

        Неопрезан посматрач могао би зацерен да умре од смеха, гушећи се у грохоту након објављивања имена министара најновије „просперитетне Владе Србије”. Овако, ако мало дубље загребе и промисли, загрцнут очајем, недалеко од плача, забринут и одговоран, може једино да се узда у то да „ничија није горела до зоре” и да се борба против зла бије одвајкада, да се никада не добија или губи, да траје непрестано и да се кроз историју само смењују њене епизоде.

        Елем, шта би друго до афектација и фолирање могло да буде то што је кандидат за председник Владе тврдио пазар претњама да можда и не буде на челу Владе ако се притисци на њега наставе. Зато сада, након објављивања списка министара, брине да ли су ти притисци успели или не.

        Речју, да ли је оваква Влада последица успешног или неуспешног деловања притисака?

        Јесу ли уродили плодом, или су се одбили од громаде зване Алекс?

        Додуше, шта год да је, не зна се шта је горе, односно да ли се ових министарских јуноша „присетио” јер су га неки моћни људи уцењивали, или су спонтано изронили из његовог малог мозга.

        Ако је ово друго, онда је цела прича лансирана да би Александар Вучић могао да састави Владу по свом узору и по својој мери, а сами притисци само су део скаске и мале, симпатичне финте. Јер, то тако личи на Алекса - да се јуначки (као нико раније у историји) супротстави притисцима којих није било, и да под њима (притисцима којих нема) не попусти.

        Па пошто је коначно све победио, укључив и непостојеће притиске, није му преостало ништа друго сем да направи само свој списак министара који ће му служити исто или боље од оних са претходног списка.

        Пошто су изборни резултати још с пролећа елиминисали било какву неизвесност о лицу које ће бити председник Владе, курс, пракса и политика тзв. нове Владе били су познати.

        Састав сваке нове Владе заправо је последица летећих измена оне прве. На клупи за резервне играче има доста неталентоване деце која моле селектора да барем који минут буду на терену.

        У Немањиној 11, међу небитним ликовима, љуштурама које имају име, презиме и различит потпис за хрпе докумената, има само такмаца за улизивање вођи. Одавно тамо не бива стручност, ефикасност и делотворност и одавно се тамо не мешају у свој посао.

        Одавно се са те адресе иде једносмерним путем ка личном богатству, а држава и народ гура ка пропадању. Зато није преурањено да гарантујемо да ће једини позитиван учинак ове нове (старе Вучићеве) Владе бити само то да је седам штеточина претходне владе остало без полигона за деловање (бар за сада). Заправо овај успех је опште место свих Вучићевих влада, па ће красити и наредну, јер ново пренемагање о потреби реконструкције владе нећемо дуго чекати.

        Заправо једино изненађење је то што смо добили Владу у којој је један министар одлучио да јавности саопшти бит сопствених сексуалних афинитета. И то заправо јесте пикантерија, али се ипак она знатно важнија позадина крије у правој улози њеног ангажмана у Влади и близу Вучића. Реч је, наиме, о врло интересантном ресору и веома важној бизнис комбинацији.

        Вероватно је госпођица министар у средишту колоплета економских, политичких, а можда и безбедносних интереса Запада. Њену улогу у све значајнијем профитабилном послу око обновљивих енергетских извора тек ћемо видети, а засад је извесно да се у орбити око тог министра налазе кредити, субвенције, дозволе и аранжмани, ангажмани и огроман новац, а тиме и политика и моћ.

        То би барем оној озбиљној јавности требало да буде много интересантније од тога с ким дотичан министар дели сексуално партнерство.

        Осим тога, да ли је заиста случајно то што је бивши министар истог ресора била Кори Удовички (није јавно саопштавала своје сексуалне афинитете), рођена сестра особе која је такође била значајан фактор у пословима са ветропарковима, а са којом је избила и афера уцењивања и прислушкивања. Али, руку на срце, то „аутовање” вероватно није било последица само личне иницијативе, има ту разне мирођије.

        Први корак у медијском представљању новопечене министарке изишао је вероватно из главе самог председника Владе, јер је осим тога што је смео - немерљиво глуп, неконзистентан и штетан. Наиме, министарка се „похвалила” својим сексуалним гледиштима, а онда брже-боље изјавила да очекује да тај публицитет спласне за 2-3 дана, као да се зачудила што су сви на то гракнули, што се регион, па и свет тиме бавио, што је то била значајнија тема од самог формирања Владе.

        Можда је Вучић толико самоуверен да је проценио да га то неће коштати никаквога рејтинга, а можда га и неће коштати јер је то ствар која не би коштала рејтинга ниједног политичара ни у једној нормалној земљи. Али, Србија није нормална земља и ваљало би чути ту јеку док информација о сексуалности Вучићеве министарке одзвања у глави његовог просечног бирача.

        Осим тога, можда Вучић оно скандирање „Вучићу педеру” није разумео као критику, неслагање са његовом политиком, можда је он у свему томе нашао неки други, нови и за Србију просперитетнији смисао...

        Али ипак, после избора, а сада и формирањем Владе које прати размештање функционера по дубини и ширини, Вучићев владајући апарат је ојачао.

        Он чвршће држи кајасе овом народу и знатно јаче влада државним апаратом. За тим није посегнуо зато што претходни апарат није био ефикасан у владању и довољно потчињен његовој управи и контроли, него зато што је неутољиво гладан моћи и зато што јачају проблеми у друштву и држави који за власт значе недаће.

        За контролисање тих проблема, или сасвим прецизно, за очување власти нужно је јачање ауторитарне, антидемократске владавине. Оно што иза тога следи је, на жалост, неизбежно. Међутим, паралелно са јачањем ауторитарних и тоталитаристичких тенденција власти јачаће и отпор Вучићевом режиму и тај отпор је већ данас заузео респектабилну основу јер све више људи увиђа да отпор овој власти није само политичка потреба, већ је реч о цивилизацијском и културолошком императиву.

        Напросто Србија се мора борити да постане пристојно и солидно друштво, а ова власт је томе смртни непријатељ.

        Ово је најпримитивнија власт која је управљала српским друштвом у ХХ веку, ово је власт која уништава само биће човека.