РАДОВАН: Замерили сте ми изјаву да је Војска претерано ратоборна...
Караџић наставио унакрсно испитивање бившег начелника Главног штаба Војске РС Манојла Миловановића
* КАРАЏИЋ: У време Венс-Овеновог плана било је и доста напетости између цивилних и војних струкутра? – упитао је оптужени.
* МИЛОВАНОВИЋ: Разлог је био у одредницама Устава. Војска није хтела да дозволи раздробљавање Српске на оних 11 кантона. Имали смо исти циљ, али различите начине. Војска је била задужена за рат, ви за дипломатију.
* КАРАЏИЋ: Замерили сте ми изјаву да је наша војска претерано ратоборна...
* МИЛОВАНОВИЋ: То је било по избијању на Игман и Бјелашницу, кад је почело повлачење наших снага. Како може Врховни комадант да жели нератоборну војску и изјави да „не желимо да поразимо муслимане“? Исто сам замерио и његовој светости Патријарху Павлу на посланици кад је позвао Србе да не мрзе своје непријатеље. Борбени морал изграђујемо на мржњи према непријатељу - ви нас позивате да га не поразимо, а духовни вођа да га не мрзимо!
* КАРАЏИЋ: А у владајућој странци се сумњало да су сви генерали чланови Савеза комуниста?
* МИЛОВАНОВИЋ: Органи власти су генерале називали `црвеном бандом` и `Милошевићевим плаћеницима`
* КАРАЏИЋ: Током главног испитивања говорили сте о петицији коју сте иницирали 5. и 6. августа ’95. поводом моје одлуке којом смењујем Младића и налажем неке друге системске и кадровске промене - претварање Главног штаба у Генералштаб, тј. У штаб Врховне команде…
* МИЛОВАНОВИЋ: Као иницијатор петиције Народној скупштини са захтевом да поништимо вашу одлуку о смени Младића, водио сам се тиме да га је она именовала и да само она може да га разреши. До увече сам прикупио све генерале у Бања Луци, изнео им проблем и затражио да потпишу петицију. Скупштина је прихватила петицију и одбацила вашу одлуку. Више ме ништа није ни интересовало, јер сам зкључио да сам спашен од судског процеса
Извештава: Марија М. Зарић
БРАНЕЋИ климаве сегменте оптужнице против Радована Караџића, тужилаштво Хашког суда посветило је много пажње доказивању већу председавајућег судије О-гон Квона да је улога оптуженог, као Врховног команданта за време рата у Босни и Херцеговини, била у потпуности доминантна и усаглашена са Генералним штабом Војске Републике Српске.
О томе да није све ишло тако лако у комуникацији између цивилне и војне власти Републике Српске, како тужилаштво упорно покушава да наметне слику, сведочио је бивши начелник Главног штаба, генерал Манојло Миловановић, сложивши се са Караџићевом примедбом да је због грешке у Закону ВРС практично имала двоглаву команду.
Говорећи о оснивању ВРС (11. на 12. мај 1992. г), сведок се присетио разлога њеног заснивања и осам тачака на којима почива нова армија. Генерали будуће ВРС договорили су се да формирају војску на већ постојећој војсци Територијалне одбране, од окупљања остатака ЈНА и постојећих паравојних снага (да их укључе у састав, или протерају, или униште). Систем снабдевања спао је на општинску власт, до повољнијег решења, а кризни штабови су били искључени из система командовања.
* Руководство је пред вас поставило два циља – да спречите евентуални геноцид из Другог светског рата и да одбраните народ и територију до политичког решења. Ипак, опрез у односима између војне и цивилне власти је настао одмах после избора, јер је победила странка која није била социјалистичка, због чега је дошло до промене режима и система. Предвиђао се сукоб нове власти и старе војске – приметио је оптужени.
- Због преласка са социјалистичког управљања, на чисто српску војску, изменили смо изворе морала. Сад смо се ослањали на традицију српске војске, веру, просвећивање војника о циљевима борбе, а уградили смо и сегмент `лични пример старешине`. Направили смо одбрамбену војску, дефанзног карактера на стратегијском, а офанзивног на оперативном и тактичном нивоу. Истакли смо поштовање међународног ратног права по Женевској конвенцији. Опрез је био и због тога што смо на терену затекли четничку стратегију ратовања (таборовање) где се јединица диже тек када непријатељ нападне, а генерали су заступали партизанску стратегију. Закључили смо да са четничком губимо рат, а да партизанску не можемо да применимо због територије и одредби Устава РС – објаснио је сведок.
Миловановић је нагласио да су се генерали тада међусобно зарекли да ће да наставе да функционишу као тим и уколико неко из политичких разлога буде смењен - позиције напуштају сви.
* У време Венс-Овеновог плана било је и доста напетости између цивилних и војних струкутра? – упитао је оптужени.
- Разлог је био у одредницама Устава. Војска није хтела да дозволи раздробљавање Српске на оних 11 кантона. Имали смо исти циљ, али различите начине. Војска је била задужена за рат, ви за дипломатију.
* Замерили сте ми изјаву да је наша војска претерано ратоборна...
- То је било по избијању на Игман и Бјелашницу, кад је почело повлачење наших снага. Како може Врховни комадант да жели нератоборну војску и изјави да „не желимо да поразимо муслимане“? Исто сам замерио и његовој светости Патријарху Павлу на посланици кад је позвао Србе да не мрзе своје непријатеље. Борбени морал изграђујемо на мржњи према непријатељу - ви нас позивате да га не поразимо, а духовни вођа да га не мрзимо!
Сведок је био иницијатор подгревања усахлих односа између војске и политичког руководства Српске. Стога се присећао када је Слободан Милошевић послао генерала Момчила Перишића у Главни штаб да их, како рече сведок “приведе памети”, јер је председник СРЈ схватио да је војска та која спречава примену плана Контакт групе.
- Тражио се излаз, пошто цивилна руководства Српске и СРЈ нису баш добро функционисала, па сам предложио да ми у Српској прво повратимо контакте са нашим цивилним органима да би они извршили притисак на органе СРЈ, али нисам очекивао да ће то толико да погоди генерала Ратка Младића. Тек кад је трећи пут тражио да поновим шта сам рекао, схватио сам да је против тога. Присутни ту, гунђали су, ал’ нисам знао да ли против мене или њега.
* Цивилно руководство из обавезе према преговорима врло често је правило сметње војсци?
- Вукли сте неке потезе без консултације са војском. Сећате се проблема између вас и Младића око задржавања ваздухопловства и ПВО. Почело је 24. августа ’92 и вукло се све до Резолуције 816 о забрани лета над БиХ 31. марта ’94.
* Младићева логика је била да се не повлачимо, а моја обавеза према Резолуцији је била да се повучемо...
- Да. Један је тражио да станем, други да не дам територију муслиманима. Исто је било пет месеци раније око Сребренице. Ви кажите стани, а Младић - не дај. То није било фер ни од једног. У случају Игмана и Белашнице стриктно сте ми наредили да се повучем, а нисте ми дали идеју како да изведем да повучем војску, а да не препустим територију непријатељу. И када сам то испричао генералу Хејзелу, он ми је предложио да при нашем повлачењу УНПРОФОР заузме предњи крај и тако спречи муслимане да уђу на териоторију. Да није био мушко, тада бих га пољубио.
Током суђења се разговарало и о покушају и притиску на Караџића да смени Младића. У томе га је спречио управо сведок, предочивши председнику Српске да тако нешто може да учини само Народна скупштина, а уколико се то и догоди - комплетно војно руководство ће дати оставке. Оптужени је будућу управу војском нудио управо генералу Миловановићу.
- Објаснио сам вам да то нећу да урадим, и сем обавезе једних према другима, рекао сам вам и да је Младић здрав и способан да командује војском, а да његов ауторитет не могу да достигнем до краја рата. Младић се појави на фронту и каже “идемо”. Нико га не пита зашто и куда, а ја морам и да објасним. Осећао сам се кориснији на месту начелника Главног штаба.
На тренутке је било очигледно да је забуну у команди ВРС углавном уносио необичајен међусобни однос Караџића и Младића. Оптужени је често, мимо Младића, као команданта Главног штаба, чешће контактирао са његовим замеником Миловановићем.
- То се догађало закључно са 4. августом 1995. године. И тада сам вас упозоравао да се тиме дуплира систем командовања. Никад нисам одбио да извршим наређење, али сам га прослеђивао претпостављеном Младићу, па бих сачекао, чиме се губило време, и онда бих извршио како он нареди, а ако не одговори, онда сам радио по вашем – скоро да се пожалио сведок.
Не би ли ојачао свој аргумент да однос Младић-Караџић није увек био „гладак“, оптужени је предочио већу документ - допуну наређења Главном штабу из септембра ’95 - у коме се наводи да се забрањује припадницима ВРС да приводе посланике, чланове Владе и представнике МУП-а.
* Генерал Младић је морао да поступи по мом наређењу. А овде видимо да му два дана касније одговарам да сам из његовог акта закључио да није споведено моје наређење и да се на тај начин директно задире у надлежност Владе... Није увек било лако, па ни могуће спровести сваку моју одлуку.
- Слажем се да вам је било тешко. Чуди ме што се Главни штаб, тј. Генерал Младић побунио против овог наређења, када је четири пута тражио вашу интервенцију преко МУП-а да нам помогне.
* Односи Врховне команде и Главног штаба су се посебно погоршали од 31. марта и 14. седнице Врховне команде, до седнице Народне скуштине у Санском Мосту, 15. априла...
- Пошто Крајишник није дозволио генералима да изнесу експозе, договорили смо се да Младић изађе за говорницу у Скупштини и да га прочита. Све је завршено помирљивим тоном, јер нисте смели ни ви, ни Младић да дозволите - због народа и војске - да заоштравате односе. Сукоб сте демантовали, али је после те Скупштине дошло до великог неповерења између ГШ и ВК. Ни Скупштини ни војци не служи на част, нити је у корист Републике Српске то што смо радили тог 15. и 16. априла.
* Велико је неповерење владало. Сећате ли се мог писма члановима Врховне команде и Главног штаба?
- Сећам се добро. Нас 14 генерала је добило то писмо, које сматрам оптужницом за државни удар. Позвали сте нас да дођемо на Пале и поведемо команданте корпуса. Дошли смо 1. маја, на дан када је у 5.30 почела операција Бљесак. Пар дана раније сам известио вас и ВК Републике Српске Крајине да им следи напад у западној Славноији 30. априла. Пошто се то није догодило тог датума, Милан Мартић вам је послао телеграм да „поново узнемиравам народ РСК“ и да не желе сарадњу са начелником Главног штаба. На Палама сте почели дискусију око тога и наредили нам да сваки да писану изјаву. Тада сам вам рекао да то нећу да урадим, већ да ће вам историја одговорити. Дискусија је прекинута када је стигао извештај о Бљеску. Кроз два дана, 3. маја су од вас тражили стручњака из ВРС за противудар, а ви сте не трепнувши рекли Младићу да пошаље мене, а он је то оберучке прихватио. Даљи ток догађаја знате.
Обојица су се сложила да неповерење између војске и власти било потхрањивано од једног дела цивилне власти.
- После рата сам сазнао да је политизована војска имала неколико официра и генерала који су били тајни чланови владајуће странке. Јавно то нису смели да буду јер би били истерани из Армије.
* А у владајућој странци се сумњало да су сви генерали чланови Савеза комуниста?
- Органи власти су генерале називали `црвеном бандом` и `Милошевићевим плаћеницима`.
* У време када сте у западној РС, у Дрвару, имали контраофанзиву и одбрану од Петог Корпуса око Бихаћа, одлучио сам да генерала Младића преведем у специјалног саветника врховног комаданта за координацију заједничке одбране, што је на неки начин била смена...
- Његов став из писма којег ми показујете - „...не могу да прихватим самовољу предсеника РС и противуставни поступак...“ - за мене је био новина, јер је на колегијуму Главног штаба тражио да прихватимо његову смену, а сутрадан се обратио борцима и потчињенима да га одбране од смене.
* Током главног испитивања говорили сте о петицији коју сте иницирали 5. и 6. августа ’95. поводом моје одлуке којом смењујем Младића и налажем неке друге системске и кадровске промене - претварање Главног штаба у Генералштаб, тј. У штаб Врховне команде…
- Као иницијатор петиције Народној скупштини са захтевом да поништимо вашу одлуку о смени Младића, водио сам се тиме да га је она именовала и да само она може да га разреши. До увече сам прикупио све генерале у Бања Луци, изнео им проблем и затражио да потпишу петицију. Скупштина је прихватила петицију и одбацила вашу одлуку. Више ме ништа није ни интересовало, јер сам зкључио да сам спашен од судског процеса.
(Унакрсно испитивање генерала Миловановића се наставља)
