Схвата ли Вучић да Србији није потребна моћ јаког вође и једне партије?

АПСОЛУТНА ВЛАСТ СЕ У СРБИЈИ НА КРАЈУ УВЕК ПОКАЖЕ

КАО ШТЕТНА ПО ЊЕНЕ ИНТЕРЕСЕ

Александар Вучић

• Ни једна партија у Србији нема унутрашњу снагу ни потенцијал да самостално води Србију, а да својом властољубивошћу не науди народу
• Србија је већ доживела политичку самовољу Слободана Милошевића, онда колективну самовољну ДОС-а и личну самовољу Бориса Тадића. Пред лидером СНС и актуелним премијером Александром Вучићем је велики изазов: да ли ће опонашати своје претходнике или ће применити у пракси мудре изјаве великих државника и њему драгог Макса Вебера о политици као рационалној вештини

Пише: Томислав КРЕСОВИЋ

        ЛИДЕР Српске напредне странке и актуелни премијер Србије Александар Вучић напомиње да жели уједињену Србију и притом наглашава: „Када смо уједињени можемо све да постигнемо“.

        Постоје два начина обједињавања политичке воље. Први је апсолутна власт једне партије и коалиције освојена на изборима и дефинисање тзв. „плебисцитарне демократије“ која фаворизује једну партију, политику и вођу.

        Други подразумева ширу политичку коалицију која тежи да политичким консензусом створи простор за тзв. „конституционалну демократију“, односно владавину институција заснованих на најширој бирачкој вољи и праву да институције штите демократски поредак од тела (парламента и владе) која имају демократски легитимитет.

        „Без либералних институција наша слобода је увек у опасности да буде украдена“, упозоравао је познати италијански теоретичар друштва Гаетано Моска.

        Политика стабилности и тзв. „уједињене народне и демократске воље“ у Србији неће се постићи доминацијом једне партије на изборима, нити начином како политичке олигархије и власт поступају према грађанима као носиоцима народног суверенитета, већ спремношћу власти да служи народу, односно грађанским интересима.

        Изборна воља грађана је потребна, али не и довољан услов за пут спровођења народне воље и јединства.

        „Свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно“, позната је политичка максима. Политичко искуство са апсолутном влашћу у Србији увек се касније покаже као штетно уз развој ауторитарности, самовоље олигархијског начина владавине и облика личне власти.

        Србији је потребна стабилна већина, односно велика коалиција које ће бити у стању да уравнотежи интересе и сведе их на рационалну реал-политику.

        Досадашња владајућа коалиција СНС-СПС показала се као успешна са становишта управљања државом, али њихова политика није била увек синхронизована. 

        Свака власт која жели да избегне синдром болести ауторитарности требала би да уважава рад опозиције.

        Генерално, Србија је у вртлогу међународних криза. Сви они који се припремају да уђу изборну трку морају зато озбиљно да се замисле како ће владати и да ли су спремни да спроведу народну вољу, јер Србију и регион очекују тешки изазови.

        Премијер каже да се „ниједног секунда није уплашио уједињавања свих против СНС-а“. Међутим, уместо логике „сви против СНС“ - треба стварати политичку климу шире подршке деловању СНС засноване на аргументима, али и критици као демократском корективу власти.

        Свака политика и партија која изгуби представу о самој себи, ризикује да разочара велики број оних који је подржавају. Србија је више пута имала прилику да у последњих 25 година то правило потврди на своју штету.

        Дакле, Србији није потребна моћ јаког вође и једне партије, већ политичко јединство са грађанима који ће знањем, поштењем и одговорношћу спречити све облике деструкције, пре свега све облике личне и политичке самовоље.

        Србија је већ доживела политичку самовољу Слободана Милошевића, онда колективну самовољну ДОС-а и личну самовољу Бориса Тадића.

        Пред лидером СНС и актуелним премијером Александром Вучићем је велики изазов: да ли ће опонашати своје претходнике или ће применити у пракси мудре изјаве великих државника и њему драгог Макса Вебера о политици као рационалној вештини.

        Уместо изазовне улоге „харизматичног вође“, њему би било много рационалније, а за Србију повољније да буде политичар и државник који уважава институције, опозицију и грађанина као „господара“ гласачког листића.

        Предизборна кампања је већ увелико у току. Ни једна партија у Србији нема унутрашњу снагу ни потенцијал да самостално води Србију, а да својом властољубивошћу не науди народу.