Кремљ је у Сирији ушао у игру коју никако не сме да изгуби

ПРВА РУНДА РУСКЕ ВОЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ПРОТИВ ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ ПОТПУНО ЈЕ УСПЕЛА

• Русија је одлучним акцијама у Сирији показала да владајући режими на руским границама могу и треба да се одупру свакаквим врстама псеудоревулуција, тајно или отворено подржаваних од стране Запада         
• Готово је немогуће остварити брзу и убедљиву победу далеко од својих граница без праве позадинске заштите и оперативне подршке ваздухопловним јединицама стационираним у Сирији. Зато ће Русија морати да пошаље ка Сирији бар ракетне крстарице, са потребном пратњом и подршком
• Свака друга варијанта осим убедљиве победе руске војске на сиријском ратишту - обила би се о главу Русији не само као губитак образа, већ би уследили криза у евроазијским интеграционим структурама и нови круг западне експанзије у Украјини

Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН

        ПРОШЛЕ среде, авиони руских Ваздушно-космичких снага нанели су прве ударе по терористима Исламске државе у Сирији.

        Као што се могло очекивати, руска војна операција у Сирији добила је велику пажњу у западним медијима, мада је реакција мешовита - од пуног одобравања операција руске војске до упућивања још једног таласа увреда на адресу руководства РФ.

        Почетак војне операције Русије у Сирији добио је позитивне оцене неких западних политичара, мада поводом одлучних акција наше авијације - чак и ћутање неких западних лидера треба схватити као одобравање.

        Са критикама по руском руководству углавном су ударили одиозни политичари попут америчког сенатора Џона Мекејна. Он је пожурио да изјави да руски авиони нису напали милитанте Исламске државе, већ сиријску опозицију.

        Ову измишљотину су пренели не само неки западни псеудомедији и „блогери на тајном задатку“, већ и сам генерални секретар УН Бан Ки Мун. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров и руски председник су морали да одреагују на овај мутан талас неоснованих критика.

        На себе су својим изјавама у вези са дешавањима у Сирији пажњу скренули и европски „жутокљунци“ попут француског министра иностраних послова Лорана Фабиуса, који је позвао „да се испитају акције Руске Федерације“ у Сирији (не знам како овај „контролор“ мисли да испита резултате бомбардовања), или министра одбране Пољске Томаша Семоњака, који је рекао, да „Русија у Сирија реализује своје циљеве, а не оно, што је очекивала међународна заједница“.

        Питам се: а шта је очекивао тај део „међународне заједнице“" који се своди на пољског политичког циркузанта? Шта, да ће Руси у Сирији правити селфије, као што то раде пољски војници у саставу  NATO-а, или, можда да ће бацати бомбе по пустињи, као што то ради авијација САД?

        Удари руске авијације по позицијама и штабовима ИД подигли су са дна антирусики муљ који се у западном језерцету мало слегао након закључења Минских споразума, при чему традиционални критичари Русије дословно не желе да схвате њену позицију.

        Зато је, на састанку са члановима владе у среду, председник РФ рекао буквално следеће: „Наше акције ће бити строго оцењиване у западним оквирима... Ми ћемо подржати сиријску армију искључиво у њеној легитимној борби против терористичких група“.

        То јест, на првом месту у позицији руског руководства и даље стоји теза о подршци законитих власти. Владимир Путин је више пута нагласио да је Русија донела одлуку о учешћу у војној операцији у Сирији „на захтев сиријског руководства“, за разлику од западних учесника сиријске кампање, који узимају учешће по сопственом нахођењу - без позива од стране легитимних органа и без санкција УН.

        Нажалост, критичари Русије ову позицију руског руководства демонстративно не примећују и саме ваздушне нападе на ИД користе за покретање још једног таласа дезинформација против наше земље, почињу да је уваљују у блато свакаквих измишљотина. Тако су већ трећег (!) дана након почетка руске војне операције у Сирији, целих седам земаља на челу са Америком изјавиле, да је Русија дужна да прекине нападе по сиријској опозицији.

        Поред критика западних професионалних русофоба, на руководство Русије обрушио се и талас критика домаће политичке и културне опозиције.

        Једна од линија напада на власт иде преко тврдњи да ће Запад на овај начин увући Русију у глобални рат.

        Да цитирам једног експерта: „Одговор целог светског калифата није тешко да предвидети: Руска Федерација је саму себе прогласила за отвореног непријатеља Исламске државе. А са непријатељем нема цифрања - очекујте терористичке нападе по моделу експлозије на железничкој станици у Волгограду 29.12.13. То јест, нападе по маси која се окупља испред детектора за метал“.

Напад у Волгограду

        У руској блогосфери појавило се мишљење да је државно руководство упало у замку коју му је поставио Стејт департман, који је демонстрацијом „преокрета“ на страну Русије и организованим, од стране западних медија, ласкањем („Путин је надиграо Обаму“, „Русија је повратила глобално лидерство“, итд.) намамио нашу земљу у директан сукоб са полумилијардним исламским светом.

        Такође се тврди да се економске санкције против Русије не примењују у циљу решавања украјинског проблема већ у циљу подстицања руског руководства на тражење излаза из изолације путем демонстрације своје спремности да се жртвује зарад доказивања посвећености „универзалним вредностима“.

        Нећу гатати шта је замисао главних играча на „шаховској табли“ светске историје. Приметићу само да је прва рунда руске војне операције против ИД у потпуности успела. У сваком случају, поруку коју шаље руска авијација схватили су сви који треба да је схвате.

        Одлучност Русије да се озбиљно супротстави исламистима схватили су, верујем, лидери ИД и њихови спонзори. Схватили су то у Европској унији,  NATO-у и у Украјини.

        Подсећам да је главна теза председника Руске Федерације: „Ми подржавамо легитимне владе ових или оних земаља НА ЊИХОВ ЗАХТЕВ“. То значи да је Русија спремна (и то је демонстрирано прошле среде) да војним путем подржи не само Киргистан и Јерменију као своје савезнике у ОДКБ (у случају да им прете екстремисти), већ и сваку земљу на свету.

        Руководство Ирака је прво адекватно схватило поруку коју Русија шаље из Сирије. То објашњава зашто је директор Одељења а нове изазове и претње при министру иностраних послова Иља Рогачев изјавио да ће „Москва размотрити политичку и војну сврсисходност војно-ваздушних операција против ИД у Ираку ако одговарајући апел стигне из Багдада“.

        Може се претпоставити да се Русији за помоћ могу у скорије време обратити власти, на пример, Таџикистана и Туркменистана, на које, по свему судећи, циљају авганистански исламисти. У сваком случају, Русија је својим одлучним акцијама у Сирији показала да владајући режими на руским границама могу и треба да се одупру свакаквим врстама псеудоревулуција, тајно или отворено подржаваних од стране Запада.

        Руске акције оголиле су истинске планове и криминалне везе Запада са терористима Блиског Истока, што је подрило америчке напоре да се у региону изгради нешто налик  NATO са укључивањем у њега сунитских држава под изговором да је то изискивала претња од стране шиита и других „неверника“ из Ирана, Јемена, Ирака и Сирије. Сада су ти планови апсолутно срушени.

        Главни проблем отвореног рат Русије са ИД данас се своди на то што Русија не сме да изгуби рат у Сирији. Она мора разбити непријатеља и то - брзо и убедљиво. Као што би Русија, у принципу, могла разбити и кијевску хунту - када би заиста послала своју војску у Украјину и желела да казни Кијев.

        Међутим, готово је немогуће остварити брзу и убедљиву победу далеко од својих граница у одсуству одговарајуће позадинске заштите и оперативне подршке ваздухопловним јединицама стационираним у Сирији. Зато ће Русија морати да пошаље ка Сирији бар ракетне крстарице, са потребном пратњом и подршком.

        Јер, свака друга варијанта осим убедљиве победе руске војске на сиријском ратишту - обила би се о главу Русији не само као губитак образа, већ би уследили криза у евроазијским интеграционим структурама и нови круг западне експанзије у Украјини.

        Ово веома добро схватају и западни „партнери“ Русије, који јој никако неће помагати у борби против Исламске државе, већ ће, верујем, урадити све што могу (пре свега - у информационој сфери) да спрече Русију у успостављању мира на својим јужним границама.

                Превео: Срђан Ђорђевић