МАНДИЋ: Хрватска је промашени пројект шовинистичких елита

ИЗ ИНТЕРВЈУА НАЈВЕЋЕГ ХРВАТСКОГ „ИНТЕЛЕКТУАЛЦА ОПЋЕ ПРАКСЕ“ РИЈЕЧКОМ „НОВОМ ЛИСТУ“

• Ми у ЕУ улазимо као подстанари, морамо поднијети судбину да ћемо бити третирани као резервна постаја за конобаре и проститутке и не вјерујем да ћемо ту нешто посебно профитирати. Ма све је то савршено свеједно, јер је погрешан смјер окретања
• Рат који нисмо објавили неславно је завршен, без побједника - јер у грађанском рату побједника нема. Тај рат је можда докрајчио илузију да можемо са сусједима, али можда постоји шанса да заједно с браћом по племену, крви и нацији створимо темеље неке нове чврстије заједнице. И ту ћемо једино остварити национални идентитет и неку нову солиднију државу. А ово с Хрватском у Еуропи је растапање маслаца на плочи врућег шпахера
• Ако је Хрватска створена у националистичкој еуфорији 90-их година као један бизнис пројект шовинистичких елита, онда морамо бити свјесни да су темељи трули и да се на тим трулим темељима узалудно покушава градити, надограђивати, стављати нове скеле, жбукати изнова фасаду док се нетко не сјети да би требало цијели тај пројект закључати и срушити
• Као што је био промашен пројект квислиншке Ендехазије тако је промашен и пројект неоусташке туђмановске Хрватске
• Тврдим да је једина могућност поновног уједињења јужнославенских народа. Никако на стари начин, и никако једнопартијски као стара Југославија, али ја нисам институција да то могу разрадити

         НОВИ ЛИСТ: Игор Мандић је неуморан. Па ако није ријеч о некој новој ауторској књизи којом ће редефинирати жанр мемоарске прозе у Хрватској и покренути лавину сличних покушаја својих колега, онда ће барем сакупити неке текстове и објавити их у књизи. Овај пут то су чак двије књиге у једној: »Заузето, Хрват!« збирка је колумни објављиваних у тједнику Новости, а »Слобода лајања« збирка је текстова објављиваних у разним новинама од 1990. до 1993. године.

         ФАКТИ из овог обимног интервјуа преносе само део који представља Мандићево подвлачење црте испод државног осамостаљења Хрватске и сагледавање њене будућности. Оно што је Мандић изговорио одговарајући на једно једино питање које је гласило:

         Ево улазимо у Еуропску Унију, а она се распада?

         – Ми улазимо у њу као подстанари, морамо поднијети судбину да ћемо бити третирани као резервна постаја за конобаре и проститутке и не вјерујем да ћемо ту нешто посебно профитирати. Ма све је то савршено свеједно, јер је погрешан смјер окретања.

          Ја тврдим да је једина могућност поновног уједињења јужнославенских народа. Никако на стари начин, и никако једнопартијски као стара Југославија, али ја нисам институција да то могу разрадити.

         Рат који нисмо објавили неславно је завршен, без побједника – јер у грађанском рату побједника нема. Тај рат је можда докрајчио илузију да можемо са сусједима, али можда постоји шанса да заједно с браћом по племену, крви и нацији створимо темеље неке нове чврстије заједнице. И ту ћемо једино остварити национални идентитет и неку нову солиднију државу. А ово с Хрватском у Еуропи је растапање маслаца на плочи врућег шпахера.

         – Па овдје имамо ту немогућу ситуацију да на силу одржавамо један конструкт који се зове Хрватска. Доказано је тај пројект пропао јер су на власти или неспособњаковићи или лопови, или медиокритети или криминалци. То је доказано, само треба направити још један корак па се запитати чему наставити тај немогући узалудни труд. Јер ако је Хрватска створена у националистичкој еуфорији 90-их година као један бизнис пројект шовинистичких елита, онда морамо бити свјесни да су темељи трули и да се на тим трулим темељима узалудно покушава градити, надограђивати, стављати нове скеле, жбукати изнова фасаду док се нетко не сјети да би требало цијели тај пројект закључати и срушити. Ово звучи можда мало превише дешператно, пресминоно за једну маленкост каква сам ја. 

         Хрватска се данас тресе као алкохоличар у апстиненцијској грозници. Зна да не смије пити и да га то води у пропаст, а у тој грозници раздиру га болови и мучи се да би за неко извјесно вријеме поновно пао у своју стару замку. Рећи ћу нешто што је можда увредљиво и за власт и за опозицију, али Хрватска је промашен пројект, нажалост. Као што је био промашен пројект квислиншке Ендехазије тако је промашен и пројект неоусташке туђмановске Хрватске.

         Задао је основне обрасце друштвене покварености и од тада се на њима покушава градити неке смјене власти које нису допринијеле ништа. Јер немамо довољно елита које су у стању друштво држати на окупу. Све пропада, све институције су отишле дођавола, све је распродано, покрадено, даровано, и чему настављати узалудни труд.     

         Што очекујете од 2012. године?

         – Очекујем да ми прође. Евентуално.