Додикова руска карта

Република Српска све стабилнија и сигурнија у свој опстанак

 

• Цела политичка платформа Додика стаје у синтагму ''изворни Дејтон'', сваком случају - њоме је зауставио унитаризацију и  централизацију БиХ
• За Сарајево је он зато постао ''истовремена политичка реинкарнација Милошевића и  Караџића'', а за западњаке - ''човек који се променио“
• Влада РС на чијем челу је био Додик, ангажовала  је две познате лобистичке куће - једну у Вашингтону, а друга у Бриселу, а лаћа их из буџета

Пише: Стефан Петровић  

          ДО ПРЕ само неку годину, делимично се спекулисало, али је било и сасвим озбиљних прича како ће Република Српска бити укинута. Данас - како међу дипломатама, тако и у врло озбиљним медијима, као и у најширој јавности  - учестале су приче о њеном изласку из Босне и Херцеговине. Такав преокрет збуњује чак и оне који себе сматрају добрим познаваоцима балканских прилика, па су у последње време учестале штокакве теорије и објашњења типа ''шта  и како се догодило''.

         Има ту, дабоме, објашњења које више личе на какве теорије завере, па до врло озбиљних покушаја да се ствари објасне у контексту приче како ''свет није исти'' као пре деценију и по када је профилисан мировни уговор у Дејтону.

         Вероватно ће и овде требати ''историјска дистанца'' да се ствари виде онаквим какве стварно јесу, али историја Босне у последњих деценију и по вероватно може представљати неку врсту модела како свет у глобализацији функционише.

          У зиму 1996. у Босну је стигло нешто више седамдесет хиљада странаца из педесетак земаља света. Била је то војска, полиција, цивилни чиновнцици различитих профила, чак до стручњака за невладин сектор. Највеће светске обавештајне агенције отвориле су ту готово јавне канцеларије. Једном речју, био је то комплетан управни апрат за омању земљу. Међу њима је, очекивано, било заиста стручњака за различите области, али је било и штокаквих авантуриста и превараната различитих профила.

          Пажљивији су одмах уочили да се, поред мирења завађених народа у БиХ, та огромана међународна машинерија уиграва и увежбава за планетарније задатке. То ће врло брзо постати јасно, чим су се многи од њих преселили на друга неуралгична места планете – Монровија, Ирак, Космет, Авганистан...

 

______________________________________________

          „Истовремено је РС отворила и пет својих представништава у свету – Москва, Београд, Јерусалим, Брисел и Немачка, а припрема се за Вашингтон, Лондон, Беч...“

______________________________________________

         Та анализа ће вероватно бити важна када се једног дана буде проучавало колико је БиХ била важна као модел на којем се уигравало владање у конфликтним и постконфликтним друштвима.

         У самој БиХ, међународна управа је владала врло тврдо, мада нису дали да се говори да је реч о протекторату. Избори, и све оном што се подразумева под појмом демократије, углавном је симулирано, јер све озбиљне друштвене процесе је креирала и недгледала сама међународна управа.

         За све који су имали амбиције да се баве јавним пословима, посебно политиком, било је важно да причају бајковите приче о демократији, тржишној привреди и слично и да негују добре односе са две-три западне амбасаде. И, успех им је био загарантован.

         Поверење бирачког тела је ту било маргинална чињеница. Чак су пре, рецимо, избора влада на различитим ниовима, имена кандидата морала да буду достављана међународној управи која је од више кандидата одређивала – ко може, а ко не може.

         Сви непослушни и несташни су или брутално елимисани разним декретима или су кроћени различитим методама углавном непознатим широј јавности. А старији ће се сетити да је некада тако некако изгледало кадровско усаглашавање у централним комитетима.

______________________________________________

„Екипу која осмишљава унутрашњу политику предводе универзитетски професор Ненад  Кецмановић и високи функционер Додикове партије Славко Митровић.“

______________________________________________

         Јавност је, ипак, била највише збуњена учесталим пороменама мировног уговора у делу који се односио на унутрашњу структуру БиХ. Била је то убрзана унитаризација и централизација. Педесетак надлежности практично је отетето од ентитета и пренесно као надлежност БиХ. Мада мировни уговор то уопште није предвидео, али је тако направљена заједничка војска, тајна полиција, царина, пореска управа... У свему томе су, са мање или више воље, учествовале готово све релевантне српске поличке опције.

         А онда је - са повратком Милорада Додика и његовог СНСД на власт, пре нешто више од пет година - све стало. Он је, зна се, када је био премијер РС од 1998. до 2001. године, међу странцима словио као ''најкооперативнији Србин'', а у Сарајеву - као ''најразумнији Србин''.

         Активно је учествовао у многим преношењима надлежности са РС на БиХ и био преварен многим бајковитим обећањима. Готово петогодишње жуљање опозициних клупа и ко зна шта на политичку сцену је вратило сасвим новог Додика. За Сарајево је он зато постао ''истовремена политичка реинкарнација Милошевића и  Караџића'', а за западњаке - ''човек који се променио''.

         Цела политичка платформа Додика стаје у синтагму ''изворни Дејтон''. У сваком случају, њоме је зауставио унитаризацију и  централизацију БиХ.

         Мада се он уби доказујући да то не значи сецесију, ипак га, праве се невешти, управо за то га оптужују и западни центри моћи и политичко Сарајево. Ипак, не усуђују се да иду на његово рушење.

______________________________________________

„Од свих званичних саветника, најинтригатније име је деведесетдвогишњи изралски држављанин, специјални изаслник Светског јеврејског конгреса за Балкан – Ари Ливне. Реч је о човеку о којем су у Израелу снимљени документарни филмови, а радио је својевремено најтајније послове за ову државу. Лични је пријатељ Шимона Переза.“

______________________________________________

         Добио је огромну подршку јавности на унутрашњем плану и са својом партијом неприкосновно влада и из избора у изборе добија све веће поверење. Али, само то му не би било довољно да држи позицију. Јер, својевремено је и СДС имао такву подршку па није успео у својим наканама. Додик је, дакле, повукао још неколико важних потеза који су му у међународним оквирима учврстили позицију.

         Цели нафтни сектор РС су приватизовале руске компаније, што је изазвало прави бес Запада јер су сматрали да баш све у БиХ контролишу. Телеком је приватизовала Србија. И једно и друго је позамашан новац без којег би се криза знатно теже поднела. Али, у политичком смислу, обезбеђена је велика подршка Русије у Савету за спровођење мира. Чак је било покушаја да се у овом телу да зелено светло за политичку елиминацију Додика, али Русија је то увек досад спречила.

          Истовремено је РС отворила и пет својих представништава у свету – Москва, Београд, Јерусалим, Брисел и Немачка, а припрема се за Вашингтон, Лондон, Беч... Сарајево, а и међународна управа, то су разумели као паралелну дипломатију на коју ''ентитети немају парво''. Али, Додик је успео - чак и на Уставном суду БиХ - да одбрани свој потез. Аргументацијом да је то стандард који су управо западне земље утврдиле: да ''региони имају право да представљају своје потенцијале у свету''.

         Званично, на општу пренераженост, Влада РС на чијем челу је био Додик, ангажовала  је две познате лобистичке куће - једну у Вашингтону, а друга у Бриселу. Плаћа их из буџета. У сваком случају: ствар, ево, већ годинама добро функционише. А кад Додика упитате - како то стварно иде - он увек исто одговара: ''Зар не видите, Република Српска никад није боље стајала''.

______________________________________________

          „Када је  ненадано и Кетрин Ештон стигла у Бања Луку, извештачи нису уочили да је пре у главни кабинет РС стигао израелски министар инострани послова и да је остао чак неколико дана после њеног одласка.“

______________________________________________

         Некако се уобичајила синтагма ''Додик то тако ради...'' Међутим, сви добри познаваоци прилика у Бањој Луци знају да иза целог заокрета стоји импресиван тим различитих експерата и да је овдашњу већ фолклорну импровизацију заменио систематичан рад бројних људи који се не виде. Многи од њих  нису званично саветници у Додиковом кабинету.

         Тако се зна да екипу која осмишљава унутрашњу политику предводе универзитетски професор Ненад  Кецмановић и високи функционер Додикове партије Славко Митровић. Од свих званичних саветника, најинтригатније име је дедесетдвогишњи изралски држављанин, специјални изаслник Светског јеврејског конгреса за Балкан – Ари Ливне. Реч је о човеку о којем су у Израелу снимљени документарни филмови, а радио је својевремено најтајније послове за ову државу. Лични је пријатељ Шимона Переза.

         Сматра се да је од тај међународни кишобран који штити Додика у западним центраима моћи. Илустрације ради, у пролетошњој гужви око рефрендума, када је  ненадано и Кетрин Ештон стигла у Бања Луку, извештачи нису уочили да је пре у главни кабинет РС стигао израелски министар инострани послова и да је остао чак неколико дана после њеног одласка. Довео га је, зна се, споменути саветник Ливне, а његова улога је остала прилично мистична.

______________________________________________

„Од свих осам досадшњих председника Републике Српске, једино је Додик успео у кратком времену да се састане и са Путином, и са Меркеловом, и са  Клинтоновом, и са Перезом, а у региону - са свим председницима.“

______________________________________________

  

         У праву су, сасвим сигурно, они који тврде да Додик има и руску карту и да  на њу игра. Међутим, он је обезбедио и подршку неких западних кругова. Уосталом, недавно се догодило и да је -први пут - Међународна кризна група у нечему подржала Републику Српску. Израел је то урадио у неколико наврата.

         И још: од свих осам досадшњих председника Републике Српске, једино је Додик успео у кратком времену да се састане и са Путином, и са Меркеловом, и са  Клинтоновом, и са Перезом, а у региону - са свим председницима. Све су то појавне ствари које ипак говпоре о суштини - да је Република Српска  у полтичком смислу све стабилнија и сигурнија у свој опстанак.

         Невоља је, разуме се, што Сарајево не одстаје од унитаризације и централизације.

         Некада је то СДА формулисала тезом ''Бошњаци као темељни народ'', а Србима и Хрватима је нуђен статус националних мањина ''по светским стандардима''. Онда је то Силајџић препаковао као ''Босна сто одсто'', а сада Лагумџијин СДП говори о ''нормалној грађанској држави''. Све то Срби и Хрвати разумеју као само различите форме исте политике у којој би најмногобрјнији народ да мајоризује малобројније.

         Надгорњавање на тој основи у БиХ ће трајати још дуго. А исход политичке битке зависиће и од снаге међународних савезника три стране.