Јовановић: На Београд су `41 падале немачке бомбе, а `44 и `99 нису америчке и енглеске бомбоне

У СВЕТУ ЈЕ НА ПРВИ ПОГЛЕД ХАОС, АЛИ У СВЕМУ ПОСТОЈИ НЕКИ СИСТЕМ – ЛОГИКА ДОГАЂАЊА

Београд под бомбама 1999-те

* Путин је недавно о односу Запада према Југославији и посебно према српском народу употребио појам растргнути. Тај глагол се у језику најчешће употребњава уз појам звери и зверски. И заиста, можда је то најпрецизније означавање онога што су нам урадили: зверски су нас растргли

* Прагматично и географски гледано, ми смо Европа и стари европски народ и нико нам тај статус не може укинути, чак ни они који су покушали да нас прогласе за геноцидан народ. А вредносно и принципијелно наш правац је Брикс

* Не поричући сваки значај и смисао прагматизма, али не заборављајући вредносни и принципијелни аспект, ми као мала земља и малобројан, али историјски велики народ, морамо да пронађемо тај пролаз кроз теснац између једног и другог

* Поново је оживела реторика лажних симетрија, којој смо робовали претходних пола века. Реч је о Титовој подвали изједначавања неједнаког: једнак допринос свих наших народа и народности, изједначавање борбе за слободу и борбе за власт под фирмом рецолуције, једнаке улоге и природе домаћих издајника, и шта све не

* Тако је све до данас: једнаке су намере великих и са Запада и са Истока, једнаки су и они који су те бомбардовали и они који то нису спречили, и они који су ти одузели петину територије да би прогласили самосталну државу на тлу Србије

___________________________________________________________________

            Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ

            КОЛИКО год садашња ситуација у свету личила на хаос, биће ипак да у томе, или иза тога, постоји неки систем и нека логика догађања. Овде и данас се, наиме, не ради о некој новој Јалти или о подели света између великих – САД, Русије и Кине – како већ месецима трабуњају неки аналитичари, о тзв. подели интересних сфера, о некаквом тројном империјализму и неоколонијализму, него управо о нечему другом и супротном – укидању такве организације света.

            Ради се о увођењу нових односа који ће бити уистину антиколонијални и антиимперијалистички. У којима се народи и државе неће делити на надређене и подређене; на силе доминације и државе које се томе повинују јер не могу да се против тога изборе; на тлачитеље и потлачене; на планетарне станодавце и подстанаре; у крајњој семантичкој и стварној консеквенци – на господаре и робове.

            Актуелни светски тренутак није, наиме, обележен настојањем да се досадашњи или доскорашњи униполарни глобализам мултиплицира на још пар или неколико управљача (читај: колонизатора или неоколонизатора, односно господара). То свако може да именује и неким другим, тежим и можда истинитијим појмовима – насилника, отимача, пљачкаша, разбојника...

            Светска политичка сцена обележена је чињеницом да се појавила алтернатива. Њен смисао је да свет надређених и подређених претвара и претвори у свет равноправних, у свет сарадње, без уцена, притисака и кажњавања, односно санкција.

            Тако и гласи разлог и циљ оснивања Брикса. А тако уосталом предвиђа и Повеља Уједињених нација.

Београд под бомбама 1941-ве

            Тај нови свет треба да буде битно друкчији од постојећег, у коме ће неко, на пример, да ти одређује и наређује од кога можеш да купујеш оно што ти треба и да продајеш оно што имаш и хоћеш, по цени која је најповољнија и која се формира у амбијенту који се некада звао – слободно тржиште.

            У коме неко неће моћи да отцепи део територије твоје државе и прогласи га самосталном државом. У коме тај или неки други неко неће моћи да те бомбардује, да те присиљава да неком другом уводиш санкције, да се одричеш свог народа који живи у другим државама или да га протерују са простора на којима је одвајкада живео. Да отима и хапси председника или председнике суверених држава, и шта све не.

            Зашто је на све ово важно подсетити управо сада и управо нас саме, Србе и Србију?

            Зато, поред осталог, што је поново оживела реторика лажних симетрија, којој смо робовали претходних пола века. Реч је о Титовој подвали изједначавања неједнаког: једнак допринос свих наших народа и народности, изједначавање борбе за слободу и борбе за власт под фирмом рецолуције, једнаке улоге и природе домаћих издајника, и шта све не.

            И тако све до данас: једнаке су намере великих и са Запада и са Истока,  једнаки су и они који су те бомбардовали и они који то нису спречили, и они који су ти одузели петину територије да би прогласили самосталну државу на тлу Србије и они који то нису онемогућили...Све до данашњег примера о судбини Нафтне индустрије Србије. Испашће по тој новој или старој реторици не само да је исто оно што није исто, него и супротно од тога – да је различито оно што је исто.

            Као да су нам, на пример, над Београдом 41. падале немачке бомбе, а 44. над тим истим Београдом, као и над Лесковцем и другим српским градовима – америчке и енглеске бомбоне. Или, као да су нас Руси наредне, 45. године поробили, а не помогли да се ослободимо. Или као да нам је НАТО 99. и читаву деценију пре тога, а и после тога, донео демократију и просперитет, а не смрт и разарање.

            Путин је недавно о односу Запада према Југославији и посебно према српском народу употребио појам растргнути. Тај глагол се у језику најчешће употребњава уз појам звери и зверски. И заиста, можда је то најпрецизније означавање онога што су нам урадили: зверски су нас растргли. Ниједан други израз не изражава тачније оно што нам се деведесетих година прошлог века догађало, односно шта нам је Запад радио и урадио.

            Што се Русије и њене улоге у томе тиче, обично се и тачно каже да је она тада била – на коленима. Солжењицин, који се, разочаран Западом вратио у домовину, са запрепашћењем је означио оно што је затекао као „самоубилачко држање етноса“. Руског етноса, наравно.

            Да би Русија могла некога да брани, мора најпре себе да брани и одбрани. Много пута у историји она је, одбранивши себе, бранила и друге, међу њима Србе и Србију.

            Чак и да ништа посебно не чини у одбрани и помоћи Србима, довољна нам је помоћ да Русија помогне себи и одбрани себе. Усправљена Русија је нека врста природне помоћи и одбране Србије, али и многих других малих држава.

Ово су "савезници" иза себе

оставили 1944-те

            Ко то не разуме, тај ништа не разуме, или разуме али се претвара да не разуме, из разлога и мотива којима се не бисмо бавили овај пут. Али, морали бисмо да се бар зачудимо над тим да наш пут у ЕУ и даље „нема алтернативу“, а да наш пут према Бриксу чак ни не спомињемо.

            Није тачно да онај први пут нема алтернативу, и то не само зато што се појавила глобална алтернатива. Уместо чланства којим нас понижавају већ деценијама и условљавају признањем независног Косова, санкцијама Русији и поништењем Републике Српске, али и ко зна још чиме, да нам спољну политику, на пример, води Каја Калас уместо Марка Ђурића, а  који би услов још измислили – наша могућа и прагматична алтернатива је - да изаберемо опцију придруженог чланства.

            А да се, суштинског компромиса ради, определимо и за неку исту такву или сличну опцију према Бриксу. Да бисмо ухватили стварни корак с временом и будућношћу, односно да бисмо били и прагматични и принципијелни.

            Јер, кад је о времену и будућности реч, сваки прагматизам, без принципа, пре или касније удари у зид, као што нам се управо сада догађа. Прагматично и географски гледано, ми смо Европа и стари европски народ и нико нам тај статус не може укинути, чак ни они који су покушали да нас прогласе за геноцидан народ. А вредносно и принципијелно наш правац је Брикс. Који се, да поновимо, темељи на принципима Повеље УН.

            Не поричући сваки значај и смисао прагматизма, али не заборављајући вредносни и принципијелни аспект, ми као мала земља и малобројан, али историјски велики народ, морамо да пронађемо тај пролаз кроз теснац између једног и другог.

            Било би, наиме, парадоксално да ми не разумемо значај алтернативе, што чак и сам западни колективни ум (који се данас уобичајено зове дубока држава), уљуљкан и заробљен својом колонијалном и неоколонијалном прошлошћу, више него добро разуме.

            Откако је формиран Брикс, сви потези Запада усмерени су на његово неутралисање. Нападнуте су, на овај или онај начин све чланице - оснивачи Брикса, а такође и оне земље које су одлучиле или показале намеру да се учлане.

            Најпре је 2014, после неколико неуспелих покушаја, дефакто окупирана Украјина, што многи улепшано зову обојена револуција, при чему је, наравно, главни циљ била Русија. Кина је непрестано да удару – које претњама, које санкцијама и царинама, које Тајваном и још којечиме.

            Борба за Индију, на сличан начин још, упорно, траје.

            Одвраћани су на све начине, са више или мање успеха Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Успешно је, мешањем у изборе, одвраћена Аргентина, довођењем Милеја за председника, све до најновијег „одвраћања“ Венецуеле киднаповањем преседника Мадура.

            На удару ће бити и друге латиноамеричке земље, почев од можда прве следеће – Колумбије, па закључно са највећом и најзначајнијом – Бразилом.

            Околности су различите и начини су различити, па и сами циљеви, осим једног који је исти – борба против Брикса као неке врсте смртне опасности. У том смислу ће Запад, са очигледним општим опадањем моћи, бити све нервознији, грубљи и опаснији.

            Драстично мешање у председничке изборе у Румунији и Молдавији, притисак на Мађарску и Словачку, обојене револуције у Грузији и Србији, сада и у Ирану (као значајне чланице Брикса) – имају једну исту, мање или више видљиву нит.

            Уосталом и рат на Блиском истоку био је, у ствари, и још увек је - рат против Ирана. То је покушај развлачења снага Русије са украјинског фронта, а уз то и провоцирање Кине, што се, као и удар на Сирију и друге земље у региону, своди на један те исти циљ – укидање алтернативе.

            Оно што се на Западу звало, на пример, „обуздавање Русије“, док је истовремено текао процес опкољавања Русије, познатог под називом „ширење НАТО на исток“, данас се зове „угроженост Европе од Русије“ после њене вероратне победе у украјинској операцији.

            Реч је о паничном страху од укидања неоколонијалне доминације. А у преводу на још разумљивији језик, реч је о укидању ропства: дужничког, па онда монетарног, односно доларског, па технолошког, па трговинског, могло би се рећи и царинског, па робовања западним правилима (скоро у значењу дневних заповести, као да цео свет живи у касарни), све до информативног ропства.

            Могло би да се у ту технологију одржавања надређености уврсти и једно досад неидетификовано ропство – семантичко ропство, на пример, које је наметнуто уз тзв. језик политичке коректности. Њиме они властите поступке означавају ублажено и преиначено до непрепознатљивости – агресију и бомбардовање зову хуманитарна интервенција, убијање људи је за добро убијених итд - а за друге користе најтеже и најгрубље изразе попут – малигни утицај (за Русе), при чему су изабрали најтежи појам из медицинске терминологије, или геноцидан народ (за Србе), од чега нема теже ознаке за један народ, који је иначе познат у свету као слободарски и непокоран.

            О реторици пуној неистина, обмана, превара и подвала, или о ономе што теоретичар тоталитаризма Хана Арент зове „организовано јавно лагање“, да овог пута и не говоримо.

            Појава Трампа на политичкој сцени Америке и света, праћена великим надама и малим променама, довела је до извесних пукотина на релацији Америка-Европа, али недовољним, бар за сада, за контекст и исход ове теме, па чак и за разрешење дилеме да ли се, можда, не ради само о две верзије истог.

             За поузданије закључивање потребно је, уз обавезан опрез и сумњу, пажљиво праћење, како рече Андрић – знакова поред пута.