Вимблдонски Новак на новом звезданом путу славе који опет води ка врху АТП листе

ПОСЛЕ ТРИЈУМФАЛНОГ ОСВАЈАЊА ЧЕТВРТЕ ТИТУЛЕ У ЛОНДОНУ И ТРИНАЕСТОГ ГРЕН СЛЕМА У КАРИЈЕРИ

* После победе над Кевином Андерсоном са 6:2, 6:2, 7:6 (7:2) рекао: „Од Вимблдону не постоји боље место за повратак… Осећај је невероватан, јер први у животу ту је неко (син Стефан) ко виче `тата, тата`… Не могу да опишем колико сам срећан и емотиван у овом тренутку и колико захваљујем супрузи и целом мом тиму»

* Шта се догодило да Ђоковић крене средином 2016. да губи? Било је тешко објашњиво где је изшчилила она Новакова борбеност, онај победнички инстинкт, прегнуће у којем се он никад није предавао, ни кад су сви видели дагуби - он је побеђивао!

* Све што је пропагирао шармантни и сугестивни Пепе Имаз – а хипнотички је Новаку сугерисао само „љубав, мир, опуштање...“ - расном шампиону и победнику уопште није  било потребно! Била је то добра и успешна `прича` за поражене, губитнике, нестабилне и депресивне

* Јер, Ђоковић је победник, гладијатор који у арени опстаје само ако побеђује. Њему је требало оштрење победничког духа, враћање „инстикта убице“, човека који меље противнике, немилосрдно побеђује и има незаситу вољу за тријумфом

* Неприкосновени владар тениских терена толико година вимблдонским победама – посебно у финалу пре финала над Рафаелом Надалом - „загризао“ је изнова јабуку успеха, повратио поверење у себе и како ствари стоје тешко ће га ико зауставити у новом походу на титуле, трофеје, пехаре и грен слемове

         Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

         СРПСКИ тенисер Новак Ђоковић освојио је данас своју четврту титулу на Вимблдону, пошто је у финалу победио Јужноафриканца Кевина Андерсона са 6:2, 6:2, 7:6 (7:2).

         Ђоковић, који је играо прво грен слем финале још од Отвореног првенства САД 2016. године, освојио је своју 13. грен слем тутулу.

         Након тријумфа је рекао да од Вимблдону не постоји боље место за повратак. И додатно објаснио:

         «Осећај је невероватан, јер први у животу ту је неко ко виче `тата, тата`. Дошао је овде, мада су пропозиције такве да деца млађа од пет година не могу гледају меч, али ако будем држао још трофеја у будућности и он ће бити ту... Не могу да опишем колико сам срећан и емотиван у овом тренутку и колико захваљујем супрузи и целом мом тиму».

         У Новаковом боксу био је и син Стефан са мајком Јеленом. А он је у свом стилу признао:

         «Лако је сада причати после свега... Последњих неколико година није било лако, имао сам операцију, био сам шест месеци ван АТП тура, суочен први пут са тешким повредама. Нисам тачно знао шта да очекујем, било је доста и тренутака када се сумњало и да ли ћу уопште моћи да се вратим на ниво који је потребан да се овако такмичим».

         Али, како се догодило да до средине 2016. године пет година најбољи тенисерсвета (од 2011.) и убедљиво први играч на Светској АТП ранг листи Новак Ђоковић за непуних годину и по дана доживи прави спортски крах и скоро нестане са светске спортске позорнице и тениских терена?

         Почео је пре отприлике две године, од средине јула 2016. године, да губи од анонимних играча, да испада у првом, или другом колу и да се до тада неприкосновени бр 1. светског тениса стрмоглављује са трона све ниже и ниже, испадајући чак и са листе најбољих десет играча на свету.

         Уследиле су касније и повреде баш када је Ђоковић већ пет година био на врхунцу спортских моћи, када је био непобедив, власник сва четири најсјајнија трофеја у тенису – четири Гренд слема.

         Шта се догодило да Ђоковић крене да губи, да се по оном што се видело не бори као пре за сваку лопту, за сваки поен?

          На врхунцу те блиставе победе на париском Роланд Гаросу, када је објединио сва четири Гренд Слема и уписао се у тениску историју, Ђоковић је после тријумфа рекао да планира да се одмори, да буде више са породицом,  да му је потребно опуштање и релаксација... И све то је било разумљива потреба великог аса у суровој гладијаторској борби и ритму који је издржавао годинама.

         Али, тада  је брзо уследио непријатан неуспех на Вимблдону, тачно у ово доба пре две године. И, Ђоковић се, како је и најавио, посветио породици...

         Пепе Имаз и миротворачке приче и источњачке фиксације

         Када су у јесен и крајем 2016. уследила учешћа на великим Мастер и Гренд слем турнирима видело се да Ђоковић више не игра не само на истом високом, врхунском новоу као до маја 2016. већ и да нема у његовој игри оног жара, самопожртвовања, прегнућа до последњег атома снаге...

         И док се пад у квалитету игре могао тумачити смањеним интезитетом тренинга и тиме и падом у форми свима који прате тенис било је тешко објашњиво где је изшчилила она Новакова борбеност, онај победнички инстинкт, прегнуће у којем се он никад није предавао, ни кад су сви видели да губи, он је побеђивао!

         Тај елемент је нестао као руком однет, а Ђоковић је одлазио поражен са терена и то као да га није много погађало, секирало, нервирало. Све у стилу: „све је то спорт, не може се стално побеђивати, и пораз је саставни део игре, не треба бити толико агресиван, испољавати анексиозност, напетост, учи се у поразима...“

         Како су порази наставили да се ређају десило се одједном да је најбољи играч света, шампион  који је био у центру пажње, у фокусу медија и јавности, нестао са тениских терена, са сцене, рефлектори су почели да обасјавају друге. А Ђоковић је доста опуштено објашњавао да ужива у чарима живота, породици, деци, пријатељима... нарочито у друштву новопридошлог члана његовог штаба, Шпанца Пепе Имаза.

         Тај некадашњи неупешни тениски играч постао је познат по томе што је „лечио“ неуспешне тенисере од неуспеха, од депресије, па и Новаковог млађег брата Марка. И како је Имаз помогао брату да се стабилизује, да врати ведрину и оптимизам, тако је та позитивна промена опчинила и Ђоковића и он је почео да слуша и делом и усваја приче Имаза о ширењу мира, опуштању, љубави...

         Постојао је у свему само један проблем: све то што је пропагирао шармантни и сугестивни Имаз  - Ђоковићу, расном шампиону и победнику уопште није требало, није му било потребно!

         Била је то добра и успешна прича за поражене, губитнике, депресивне.

Ђоковићу победнику, гладијатору који у арени опстаје само ако побеђује требало је оштрење победничког духа, враћање „инстикта убице“, човека који меље противнике, немилосрдно побеђује и има незаситу вољу за тријумфом.

         Одлазак сарадника са којима је освојио све трофеје

         Кад су његови тренери и стручњаци из штаба с којима је годинама побеђивао и освајао скоро све трофеје у тенису видели да Ђоковић није више фокусиран на надметање,  да побеђује,  да буде најбољи и да тренира напорно и пожртвовано почели су да гунђају осетивши да им се љуљају позиције и места која су држали захваљујући успесима. Пепе Имаз је седео у главној Новаковој ложи, загонетно се смешкајући, а Ђоковић је губио кључне поене на терену, али све је то било уз осмехе, без стреса, нервозе, напетости...

         Неко ново чудо се догађало и сви смо то гледали у великој неверици...

         Но та „бајка“  није дуго трајала.

         Цео стручни штаб Ђоковић је убрзо распустио, не зна се коме је било непријатније: Ђоковићу или његовим верним сарадницима да се што пре разиђу.

         Отишао је прво крајем 2016. главни тренер Борис Бекер, па неколико месеци касније и дугогодишњи тренер (од јуна 2006.) Маријан Вајда, а онда и сви остали до физиотерапеута...Ђоковић их је отпустио. Била је то, показаће се, велика грешка Ђоковића.

         И одједном Ђоковић је остао сам, уз Пепе Имаза!

         Уследиле су повреде у 2017. и лечење, безуспешни покушаји да се у току те године врати у форму и у тениски врх. Тонуо је на ранг-листи, али већи проблем је био што је олако губио од много слабијих, није успевао да се задржи на турнирима, а није се знало да ли су порази више последица недовољног тренирања или повреде лакта. Или подједнако и једног и другог.

         Неуспешна епизода са Агасијем

         Ђоковић је тада покушао да нађе новог тренера и успео је да ангажује чувеног тениског аса Андреја Агасија. Проблем је био само у томе што Агаси, који је имао и има свој богати приватни живот и обиман спортски програм и захтевне планове једноставно није био човек за тај посао. Њега прво тренерски посао није занимао, а и његова заузетост није му дала прилику да се посвети Ђоковићу који је био у великој агонији, коју није хтео да испољи, искаже, крио ју је колико је год могао.

        Али, на терену се та криза јако добро видела. Губио је мечеве, лако, брзо, није могао чак да хода при крају другог сета, колико је био неспреман. Он који је могао да игра пуних пет сетова, да трчи по шест сати у маратонским мечевима који су баш по томе ушли у историју (меч са Надалом у финалу Аустралија опена 2012. године био је најдужи меч у историји Гренд Слем финала)!

         Видевши да је ђаво однео шалу, да је физички неспреман и да га лакат и даље боли и умара Ђоковић је одлучио да оде на рискантну операцију лакта и да покуша да се врати тенису здрав и спреман. Отишао је на операцију у Швајцарску фебруара 2018. Операција је усепла, а са Агасијем је у то време окончао краткотрајну неуспешну сарадњу.

         Уследио је опоравак, па све интезивнији и јачи тренинзи и Ђоковић, који је био потпуно ван форме, почео је да се враћа и да игра боље и да после годину ипо дана побеђује играче који су пласирани међу првих двадесетак.

         Схватио је и да не може сам напред, да не зна све како му се можда једног тренутка учинило, па је позвао у помоћ доброћудног, смиреног, стабилног Марјана Вајду, с којим је освојио све трофеје док су били заједно.  Вајда је срећом пристао и Ђоковић је почетком априла почео из турнира у турнир да игра боље, стабилније, а да тешко губи кад изгуби. И почео је код њега да се враћа онај победнички дух, она неопходна борбеност и пожртвовање у игри до последњег атома снаге.

         На путевима старе славе

         Све боље физички спрема, у све бољој кондицији и форми, жељан тријумфа и победа, опорављени и здрави Ђоковић одједном је схватио да је способан да опет побеђује и кад је осетио тај врло памтљиви осећај победника - незадрживо је кренуо у нове велике тријумфе. Великом, ненадмашном и јединственом шампиону било је лако да се врати на толико познате стазе успеха. Неприкосновени владар тениских терена толико година „загризао“ је изнова јабуку успеха, повратио поверење у себе и како ствари стоје тешко ће га ико зауставити у овом новом походу на титуле, трофеје, пехаре, грен слемове.

         Стаза успеха и славе је пред њим сада отворена и слободна. Четврта Вимблдонска Гренд слем титула освојена врло лако у мечу са много слабијим противником Андерсоном 3: 0 (6:2, 6:2, 7:6 /7:2) и сјајни шампионски пехар само су први корак на том новом Новаковом звезданом путу славе.

         Не појави ли се нека нова мистика, медитација, или фама „грљења дрвећа“, и неки нови фасцинирајући „имази са паролама љубав, мир“ Ђоковић, зашто то не рећи, као немилосрдни шампион и победник без трунке милости, има шансу да обори све могуће рекорде који су постављени у овом спортуоткако постоји.

         Искрено, мислим да би требало да овом непоновљивом вансеријском спортисти то буде главни циљ.То је и здрав и амбициозан циљ! Остало је већ освојио: и силне титуле, велики новац, опојну славу, али и срца милиона навијача.

        Новак то може лако да оствари, ако га здравље, с Божојом помоћи, послужи.