Милова „Црногорска црква“ је спасавање пропалог пројекта црногорске нације

ГОСПОДА ПОДГОРИЧКИ ПОЛИТИЧАРИ ЗАБРОАВЉАЈУ ДА ЈЕ ЦРНА ГОРА – СВЕТОСАВСКА ЗЕМЉА

* Нова нација "Црногорци" гради се искључиво на антисрпској хистерији, на слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, на уласку у НАТО без воље народа и признању независности Косова

* Политички режим у Црној Гори сматра да само стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом

* Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новог а што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу

* Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какви покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији

________________________________________________________________________

        Аутор: свештеник Миладин МИТРОВИЋ, СНП Избор је наш (Бањалука)

        НЕДАВНЕ изјаве предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да ће, без обзира да ли се то некоме свиђало или не, његова администрација наставити рад на стварању самосталне Цркве Црне Горе, може се разматрати као последњи напор да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета. 

        Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије путем фалсификованог референдума, па све до данас, нова нација "Црногорци" грађена је искључиво на антисрпској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, уласком у НАТО без воље народа, признањем независности Косова – али, није успјела да заживи.

        Да је заиста тако, свједочи чињеница да је новонастали црногорски идентитет био прихваћен само малим процентом становништва и то искључиво том категоријом људи који су у свему томе видјели личну, прије свега материјалну корист.

        Наметнути вјештачки нови симболи - застава, језик - истовремено су формално прихваћени и од стране националних мањина Хрвата, Бошњака, Албанаца, који су одувијек, као и Срби у Црној Гори, само по географском опредељењу мјеста живљења били Црногорци, а по своме идентитету остали носиоци свог изворног националног бића.

        Апсолутно идентично као и Срби који живе у Војводини, Крајини, Лици који се по територијалном називу те области гдје вјековима живи српски народ називају Војвођанима, Крајишницима, Личанима.

        Очигледно је да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци и условљавања нису дали очекивани резултат због чега се на директном удару, и то веома суровом, нашла Митрополија Црногорско-приморска.

        Препознавши СПЦ као главну препреку на путу ка остварењу безумне идеје стварања новог идентитета путем којега би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против Црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којег би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918. била национализована и тим самим била одузета од СПЦ.

        Овакивм и сличним законима само би се озаконили и легализовали вишегодишњи напади и притисци на СПЦ и створили услови за отворено гоњење каноских православних вјерника.

        Да својим активностима власт у Црној Гори врши дискриминацију на религиозној основи са циљем подривања СПЦ, свједочи и отворена подршка расколнику и лажном свештенику Мирашу као поглавару секташко-јеретичке организације у тој земљи.

        На основу поменутог закона расколници у Црној Гори почели би насилно да отимају црквену имовину СПЦ, што би изазвало отворене сукобе у црногорском друштву са катастрофалним последицама.

        Тешко је претпоставити какав би хаос настао и међубратски сукоби кад би неко покушао да захвати светиње попут Острога, Режевића, Цетињског манастира које за сваког православног Црногорца важе за зјенице сопственога ока.

        Политички режим у Црној Гори сматра да само стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом.

        Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новог а што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу.

        Циљ овакве политике састоји се у стварању таквог идентитета који би срушио и погазио све оно што је свето у црногорском народу ради наде на љепшу европску будућност са свим њеним савременим вриједностима.

        На тај начин стратегија манипулације усмјерена је на промјену суштинских елемената етничког идентитета који су управо препознатљива ознака за Православни народ у Црној Гори.

        У теорији све би то било врло једноставно и наизглед врло лако остварљиво. Међутим, господа црногорски политичари заборављају да је земља Црна Гора не само земља са великом историјом и богатом хришћанском традицијом, већ да је то светосавска земља у којој још увијек живи народ који већински исповједа Православну вјеру.

        Да нема многовјековне историје, богатог културног и духовног наслијеђа које је запечаћено живим свједочанством многобројних цркава и манастира, па и у крајњем случају живога већинскога православног народа, идеја независне црногорске цркве можда би и могла видјети свјетло дана.

        Стварање лажног идентитета и стварање неканоске цркве у народу чије је национално биће проткано светосавским идентитетом апсолутно је нереална мисија без обзира колико јака била пропаганда и намјера да се уз помоћ државних института она оствари.

        Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какви покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији.

        Ту чињеницу треба да усвоје сви представници црногорске власти и да управо та чињеница буде полазна тачка унутрашње државне политике.

        Схватање фундаменталних основа и идентитета свога народа од стране власти треба да олакша црквено-државни дијалог и створи благопријатне услове за развој друштва.

        Сама идеја стварања аутокефалне црногорске Цркве кроз политику подривања канонске Црногорско-приморске митрополије осуђена је на пропаст јер нема утемељење у самоме народу.

        Деценијска пропаганда усмјерена на отуђивање црногорског друштва од српског националног бића која је била мотивисана политичким разлозима није донијела ништа друго до само већу подјелу и раздор црногорског друштва. 

        Већ унапријед осуђени пројекат стварања аутокефалне Цркве у Црној Гори наишао је на осуду од стране осталих Помјесних Православних Цркава, прије свега најбројније Руске Православне Цркве која је својом синодском одлуком оштро осудила политику власти у Црној Гори и изразила своју бригу због тешког положаја православних вјерника у овој земљи.

        Историја свједочи да свако гоњење на Цркву, чинило је Цркву још јачом, а њене вјернике још оданијим јевађељском завјету.

        Антицрквени закони, притисци на Цркву и вјернике у Цној Гори имају само један циљ, а то је последњи покушај да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета без српског етноса. Оваквом политиком власт у Црној Гори жели да обезбједи будућност својих партијских амбиција и одвуче пажњу народа од реалних проблема социјалног карактера који су изузетно присутни у овој земљи.