Ако СДС раскрсти са својим британским и америчким плаћеницима – да ли је могућа њена коалиција са Додиком?

ГАЛИЈАШЕВИЋ: ЗАПАД НЕЋЕ ОДУСТАТИ ОД ПРЕУРЕЂЕЊА СРЦА БАЛКАНА НА СРПСКУ ШТЕТУ

Мирко Шаровић

* Након личне и опште побједе на протеклим изборима, Додик у Народну скупштину РС улази са стабилним савезима и повећаном политичком снагом.У опозиционим редовима ствари стоје сасвим другачије

* Српска демократска странка након избора поступила је онако како се и очекује од некад велике и важне политичке снаге којој је Запад одредио споредну улогу. Оставка цијелог предсједништва потврдила да је политици СДС, која се темељила на утицају Младена Босића и касније Мирка Шаровића – одзвонило

* Да ли је реално очекивати да СНСД позове СДС у широку коалицију патриотских снага, те да ли би се тиме послала снажна порука о успостављању јединства народа и политике? На ову енигму одговор знају Додик и неколико њему, СНСД-у и Републици Српској оданих људи. У сваком случају, било би добро да СДС раскрсти с британским и америчким плаћеницима, који су од некада моћне странке направили политички привјесак западних и сарајевских кругова, окупљених око концепта унитаризације БиХ

_________________________________________________________

       Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ

       ИЗБОРНА епопеја у БиХ, очекивано, завршена је признањем народне воље и побједом Милорада Додика, његове замјенице Жељке Цвијановић, странке СНСД и цијеле коалиције, са којом, у овим згуснутим историјским временима, Додик успјешно, између геополитичке Сциле и Харибде, води Републику Српску.

       Побједнички тим, закључио је Додик, не треба да трпи никакве корекције, па је, супротно очекивањима његових политичких опонената, одлучио да мандатар за састав нове владе Републике Српске буде досадашњи премијер Радован Вишковић.

       Када је ријеч о коалиционим партнерима, несумњиво је да највећу важност за Додика и СНСД имају Петар Ђокић и његова Социјалистичка партија РС, те Недељко Чубриловић и странка ДЕМОС. Истина, они нису једини Додикови партнери, као што ни колоквијални израз „његова странка“ није баш најсрећнија дефиниција било које странке.

       Свакако, након личне и опште побједе на протеклим изборима, Додик у Народну скупштину РС улази са стабилним савезима и повећаном политичком снагом.

       У опозиционим редовима ствари стоје сасвим другачије.

       Српска демократска странка након избора поступила је онако како се и очекује од некад велике и важне политичке снаге којој је Запад одредио споредну улогу. Оставке цијелог Предсједништва потврдиле су да је политици СДС, која се темељила на утицају Младена Босића и касније Мирка Шаровића – одзвонило.

       Очигледно је да је хипотека коју је Босић наметнуо СДС, од избора Небојше Вукановића за савјетника до постављања полазника школе хрватског МУП-а, неквалификованог Драгана Мектића на мјесто министра безбједности, била пресудна за урушавање патриотског потенцијала Српске демократске странке.

       Да ли је у оваквим околностима реално очекивати да СНСД позове СДС у широку коалицију патриотских снага, те да ли би се тиме послала снажна порука о успостављању јединства народа и политике?

       На ову енигму одговор знају Додик и неколико њему, СНСД-у и Републици Српској оданих људи.

       Анализирајући значај овог потеза из угла политике очувања Републике Српске, треба констатовати да би она могла бити увод у прекид ангажмана СДС с британским и америчким плаћеницима, који су од некада моћне странке направили политички привјесак западних и сарајевских кругова, окупљених око концепта унитаризације БиХ.

       За право дају и дешавања у Сарајеву, где је у току укрупњавање политичких субјеката, који се, када је реч о односу према Републици Српској и плановима „чвршће организације БиХ“, не разликују од злокобне Странке демократске акције, чијем лидеру Бакиру није помогао ни „мит умрлог бабе“ да побиједи наводне грађанисте, западне подрепаше и бивше комунисте, који су наступили у десетак колона.

       Бакир је свјестан да један пад СДА значи и пад за сва времена, па треба очекивати да ће на резолутни став „грађаниста“ да не желе његову струју у својим редовима, учинити све да с Додиком и Човићем нађе рјешење.

       Било би погрешно из ове рачунице искључити утицај и интересе предсједника Турске, који, иако уочава Бакирову фину колаборацију са западним елементима, ближег у Сарајеву нема.

       И док је пред Бакиром Изетбеговићем борба за одржање вођства у странци, Додик у интересу Републике Српске наставља да његује снажна партнерства која му, у предстојећим данима тешке политичке борбе, могу и те како користити у одбрани мира у земљи, а посебно уставног положаја Републике.

       Све ово не значи да ће политички Запад устукнути и олако одустати од планова преуређења „срца Балкана“ на штету српског народа.

       Премда су избори завршени, а унутрашње коалиције успостављене, борба за положај српског народа и статус Републике Српске добијаће своје нове, тешке заплете.

Џевад Галијашевић

       Свакако ће као један од горућих проблема, са доминантном улогом СДА или без ње, остати незаинтересованост Бошњака и њихових елита за успостављање прихватљивих односа са Србијом.

       Унутрашње преуређење земље, дискредитовање Дејтона, искривљена интерпретација рата деведесетих, посебно Сребренице, непремостиве су препреке сваком озбиљном дијалогу.

       Митологизација страдања и „славног војевања“ нема за циљ уклапање бошњачког свијета у оквире шире заједнице. За потребе одржавања таквог увјерења ангажована је армија стручњака, историчара, социолога, политиколога и књижевника. Њихов једини задатак је да не дозволе одступање од те круте униформисане слике.

       На њиховом трагу и СДП-ов кадар на „привремено запосједнутој територији“ у Бањалуци Војин Мијатовић, као уводничар на сесији Круга 99 о „Принципима за формирање законодавне и извршне власти у БиХ“, примећује да „у нашем друштву треба много више слободног мишљења, да је све овдје компликовано; изборни процес тежак и напоран, али је још већи изазов формирање законодавне и извршне власти“.

       Увјерен да читаву причу, посебно у Федерацији БиХ, додатно компликованом чини одлука високог представника у изборној ноћи, он закључује да смо због уставног уређења „у позицији да принципе и делегирање принципа за формирање извршне власти базирамо на етнонационалном приступу или заступљености народа у БиХ, а никако на концептима који би значили економију, живот, развој…“.

       Без и најмање жеље да то учини, Мијатовић је понудио непобитан доказ значаја Додикове побједе, али и објашњење за све неупућене – зашто је несумњива побједа Додика најбруталније оспоравана.

       https://www.pecat.co.rs/2022/11/pisma-iz-tamnog-vilajeta-tvrdjava/